Naslovna Istorija Biografije Dostojevski: Beležnik života i istine (biografija)

Dostojevski: Beležnik života i istine (biografija)

149
0
Dostojevski

Dela Dostojevskog nam iznova i iznova postavljaju osnovna etička pitanja, a odgovori na njih se često mogu naći između redova, a neretko su promenljivi i fluidni, donekle i neuhvatljivi. Dostojevski nam već dugo predstavlja borbu između dobra i zla, karakternih krajnosti, unutrašnju borbu između zveri i višeg bića. On postavlja veliki znak pitanja na pojam morala.

Analizom zla, tajni, animalnih nagona u čoveku, greha, zločina, poroka, raznih socioloških i kulturoloških devijacija, Dostojevski dolazi do čoveka u izvornom smislu reči. On razlistava njegov um, proučava i opisuje svaki segment njegove svesti.

Mnoga dela u oblasti filozofije i psihologije zasnivaju se na njegovim. Ona nam daju uvid u ljudsku psihu i njene najmračnije i najuzvišenije tajne.

Ko je bio „Novi Gogolj“

Godine 1821. u Moskvi, kao drugo dete u porodici, rođen je Fjodor Mihailovič Dostojevski. Porodica Dostojevski bila je skromna porodica beloruskog porekla, naseljena u Moskvi. Porodicu su činili otac Mihailo, majka Marija i njihovo sedmoro dece. Marija je bila slabog zdravlja i dugo je bolovala od tuberkuloze. Umrla je 1837. od ove bolesti. Nedugo zatim, zadesila ih je i smrt oca. Sumnja se da je, kao bivši vojni lekar, prilično zloćudan i preke naravi, kod ljudi izazivao gnev koji mu je i došao glave.

Fjodor i njegov brat Mihailo upisani su na vojnu akademiju u Sankt Peterburgu. Dok je Mihailo bio posvećeniji školi i okrenut praktičnim ciljevima, Fjodor se slabo interesovao za vojsku i sve dublje je zalazio u svet književnosti. Jedan od najvećih uzora bio mu je Onore de Balzak. Stoga je 1843. preveo njegovo nenadmašno delo „Evgenija Grande“. Ubrzo se aktivno posvetio pisanju i nakon tri godine izdao je svoj prvi roman pod nazivom „Bedni ljudi“. Ovim delom dostojno se predstavio javnosti i kritičarima.

Iste godine objavljuje i roman „Dvojnik“ u kojem akcenat stavlja na unutrašnji nemir podvojene ličnosti. Kroz ovaj roman on provodi glavnog lika od duševne nestabilnosti do bolesti i krajnje propasti.

Mrtvi dom

Od samih početaka Dostojevski je bio član mnogih književnih i političkih društava. Do 1847. bio je u kružoku braće Beketovih. Kada se ovaj raspao prešao je u kružok Petraševskog. Kružok Petraševskog bio je skup intelektualaca unutar kog su se širile ideje socijalizma i u kome se raspravljalo o literaturi koja je bila strogo zabranjena od strane vlasti i crkve. Mihail Petraševski bio je istaknuti ruski revolucionar i socijalista, kao i osnivač društva. Dostojevski je Petraševskog upoznao preko zajedničkog prijatelja.

Godine 1849. članovi kružoka, među kojima je bio i Dostojevski, su privedeni pod sumnjom da šire previše slobodne političke ideje koje se negativno odražavaju po vlast. Zatvoreni u Petropavlovskoj tvrđavi, optuženi su čekali presudu čak sedam meseci. U novembru im je presuda konačno izrečena i njome su svi bili osuđeni na smrt streljanjem. Mesec dana kasnije, na dan izvršenja smrtne kazne, car Nikolaj I je zarad male političke igre i „lakih poena“ pomilovao petraševce. Smrtna kazna preinačena je u osam godina teškog rada u Sibiru, od kojih je Dostojevski odslužio četiri.

U pismima koja je pisao bratu iz Sibira više je puta naglasio kako bi kaznu bolje podnosio da može da piše i kako u zatvoru stalno nailazi na nove teme za pisanje.

Nakon odležane kazne služio je u vojsci i posvetio se povratku u normalan životni kolosek. Za to vreme napisao je pokajničko pismo prema kojem su mu omogućili da se 1860. vrati u Sankt Peterburg i nastavi sa književnim radom. Roman inspirisan mukotrpnim robijaškim životom „Zapisi iz mrtvog doma“ objavio je 1861.

Kockar

Posle bratovljeve smrti 1864. počinje aktivno da se kocka kako bi spasao bede porodicu koju je ostavio za sobom. Zapao je u ozbiljne dugove i našao se u situaciji u kojoj je nemoguće odbiti novac. Nije mu preostalo ništa drugo sem da napiše roman koji će ga spasiti. Tako je nastalo delo „Zločin i kazna“ 1866.

Međutim, ni ovo nije bilo dovoljno da vrati Dostojevskog na pravi put. Iste godine biva uslovljavan od strane izdavača da u što kraćem roku napiše još jedan roman ili gubi sva autorska prava. Dostojevski uzima stenografkinju Anu Grigirijevnu uz čiju pomoć završava roman na vreme. Njihova saradnja prerasla je u brak 1867. godine. Iako 27 godina mlađa, Ana uspeva da unese mir u njegov život i da ga spasi kocke. Tih godina izdaje svoja najzapaženija dela. Oformio je i uređivao uspešan književni časopis „Piščev dnevnik“.

Hrišćanstvo kod Dostojevskog

Prvi dodir sa hrišćanstvom imao je preko majke koja je, kao i cela njena porodica, bila veliki vernik i ispoljavala sve hrišćanske vrline čemu je učila i svoju decu. Čitanje i pisanje naučio je upravo preko Biblije. Nakon majčine smrti Fjodor se okreće politici i društvu. Biblija mu se kasnije vraća u Sibiru kao jedina stvar koju sme da čuva kod sebe. Za vreme zatvorskih dana pomno je iščitavao Novi Zavet, a posebno Jevanđelje po Jovanu. Kada se vratio sa robije posvetio se crkvi i hrišćanstvu.

Jedna od nezaobilaznih tema u njegovoj književnosti jeste religija. Dostojevski svojim junacima kroz religiju daje oslonac i istrajnost. Nosioci hrišćanskog duha, kao što su Sofija Semjonovna i Zosima, održavaju celinu romana i šalju jasne poruke o dobroti, ljubavi i na prvom mestu pokajanju. Oni su tihi propovednici koji našim protagonistima osvetljavaju put. Dostojevski predstavlja veru kao jedini put ka pokajanju, a pokajanje opet ka spasenju. Vera jeste ono što junake njegovih romana deli na one plitke, nemoralne, zverski nastrojene i one uzvišene i pune ljubavi i dobrote; ono što može da uzdigne čoveka do anđeoskog oblika.

U mnogim njegovim delima pristup religiji je dosta kontradiktoran, ne samo između različitih likova, nego čak i unutar jednog lika. To dokazuje da je Dostojevski vodio borbu sa samim sobom, borbu između ateiste i posvećenog vernika. Pored ova dva ubeđenja, u njegovoj književnosti se ističe i skepticizam. Više ili manje izražena, kod njega je česta i sumnja u postojanje više sile.

Božanska bolest

Dostojevski se još od ranog detinjstva borio sa epilepsijom. Pored naslednih faktora ovu bolest je podržala i nestabilnost u porodici i traume iz ranog perioda. Od tada, on ima napade vrlo često, čak i u javnosti, o čemu svedoče njegovi poznanici, a bolest se rasplamsala za vreme progona u Sibir.

Veruje se da je prvi napad dobio u trenutku smrti svoga oca. Neki psihijatri i psihoanalitičari čak smatraju da je bolest nastala kao odgovor njegovog zdravog mozga na bolesno zadovoljstvo nakon vesti o ubistvu oca, te da je napad bio vrsta kajanja i samokažnjavanja zbog toga.

Njegov večiti suparnik Turgenjev jednom prilikom je rekao da Dostojevski ima „božansku bolest“. Taj termin je sinonim za epilepsiju, jer se verovalo da ljudi koji boluju od ove bolesti na tren odu u smrt i vrate se i na taj način doživljavaju raj. Dostojevski kroz lik kneza Miškina u romanu „Idiot“ detaljno opisuje osećaj blaženstva i ekstaze pred sam napad.

Umro je 1881. godine u Sankt Peterburgu. Njegova dela stara su vek i po, a kroz istoriju proučavali su ih Niče, Frojd, Adler i Hitler. Nad njima će, nadamo se, ostajati zapitani samo budući psiholozi i filozofi.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here