Velike hobotnice žive na pučini, na granici velikih okeanskih dubina i predstavljaju možda najmisterioznija bića naše planete.
Moreplovci koji su se sa njima susretali opisivali su ih kao opasna čudovišta koja svojim snažnim pipcima obaviju žrtvu pa je odvuku na morsko dno prevrnuvši čamac u kome se nalazila. Hobotnice su u stanju da zapodenu borbu sa drugim morskim divovima kao što su ajkule, a naročito sa kitovima. Slične priče nalazimo kod Plinija i Aristotela. Nјima su se inspirisali i Viktor Igo i Žil Vern.
Dugo se smatralo da postoji veše vrsta gigantskih lignja, međutim, nedavna genetska istraživanja pokazala su da postoji samo jedna vrsta.
Japanski istraživači su 2004. godine snimili prve slike žive divovske lignje u svom prirodnom staništu.
Te velike hobotnice koje uživaju tako rđav glas u stvari su lignje, mekušci cefalopodi iz grupe sipa, koje kao i one imaju deset pipaka, od kojih dva vrlo dugačka, a ispod omotača ostatke lјušture. Nјihovo, dugačko i uzano telo ima na zadnjem delu dva peraja.
Džinovska lignja je drugi po veličini mekušac i jedan od najvećih među postojećim beskičmenjacima. Prevazilazi ga samo kolosalna lignja.
Teže od tone
Džinovske lignje one koje nazivaju “velikim hobotnicama”, žive u grupama, na pučini, i spuštaju se u velike dubine. Hrane se na prvom mestu ribama, meduzama, malim kitovima itd. Ponekad se čak i međusobno proždiru. Odmaraju se po šuplјinama morskog dna, u nekoj vrsti podmorskih pećina koje se nalaze na ivicama kontinentalnih visoravni. Ulјešure tu dolaze da sa njima zapodenu borbu i na kraju ih pojedu, jer im one predstavlјaju najomilјeniju hranu. Na koži ulјešura posle tih borbi ostaju tragovi u vidu mnogobrojnih ožilјaka, izazvanih sisalјkama lignji koje su naoružane kandžom i krugom zuba. Kad se to zna, onda je potpuno shvatlјivo što su velike hobotnice tako opasne životnje.
No, srećom, čovek ih skoro nikad ne susreće. Masa njihovog tela često je teža od tone, a pipci su im često dugački šest do osam metara. Čak je pronađen jedan primerak, pripadnik vrste ARCHITEUTHIS, čija je ukupna dužina tela se pipcima, dostizala 17 metara. Naučnici tvrde da postoje još i veći primerci.
Zračenje svetlosti
Neke vrste koje se stalno drže morskog dna gde vlada potpuna tama, na trbuhu, u koži, imaju svetleće organe, koji mogu biti brojni ali rasejani, ili malobrojni (5 ili 6) ali tada specijalizovani. U tom slučaju, svaki od njih ima sastav oka ali to oko proizvodi svetlost umesto da je prima. Zavisno od vrste, to oko može da sadrži reflektor sa obojenim ćelijama, crvenim, plavim, žutim itd, koje po želјi mogu da se šire i skuplјaju. Prema tome, odbijena svetlost dobija boju od raširenih ćelija kroz koje prolazi. Ti svetlosni organi služe za traženje plena u tami, kao i za njegovo hvatanje, jer svetlost privlači neke životinje. Prilikom iznenadnog napada, neočekivano emitovanje svetlosti može da uplaši protivnika. Najzad, svetlosni organi mogu da igraju ulogu i pozicionih svetla: oni su tada znak za raspoznavanje između hobotnica iste vrste.
Lignje su vrlo plodne. Ženke snesu veliki broj jaja – nekoliko desetina hilјada (ponekad i više od 5 kg) – koje u trakama zalepe za stene, neku neravninu na morskom dnu, potoplјeni brod itd., pa ih zatim prepuste njihovoj sudbini. Prema tome ova vrsta se ne nalazi na putu da izumre.
