Ime Jovana Jovanovića Zmaja poznato je i malima i velikima. Kao glavni pesnik naše književnosti druge polovine 19. veka, značajno je uticao na književnost svog vremena, ali i na društvo uopšte uzev. Njegovo književno stvaralaštvo nije menjalo samo doba u kom je živeo, već je obeležilo čitavu srpsku književnost u godinama koje su usledile. Bio je lekar i književnik, sa mnogo uspeha u svom poslu, ali sa malo sreće u porodičnom životu.
Dobra duša i stvaralac za decu
Pored ljubavne, rodoljubive i satirične poezije ozbiljnog kvaliteta, Jovan Jovanović Zmaj stvarao je mnogo i često za decu. Sa poezijom čika Jove Zmaja deca se upoznaju u najmlađem dobu. Njegove pevljive pesmice su prve male životne lekcije, a pre svega lekcije lepog ponašanja. Od njega smo naučili da „pre i posle jela treba ruke prati“, da „leptir ima šest nožica“ i da je „divota kad se ko okupa“. Njegove poučne pesme, didaktizam i kritički duh bili su ono što ga je nagonilo da stvara za decu. Tako je 1880. pokrenuo poznat dečji časopis „Neven“, koji je uređivao do svoje smrti.
Inače, aktivan i plodan pesnik, posebno i mnogo stvarao je u svojoj starosti, kada je objavio više knjiga za decu. Među njima su najznačajnije „Čika Jova srpskoj deci“, objavljena 1899. godine, kao i „Čika Jova srpskoj omladini“, koja je objavljena dve godine kasnije.
Zbog njega i danas, vek i po kasnije, i pre nego što krenu u školu deca pevaju „Điha, điha, čet’ri noge“ i „Taši taši tanana“.
Tragična sudbina pesnika
Iako je mnogo radosti i lepih osećanja doneo generacijama i generacijama dece, sam Zmaj imao je nesrećan život. Oženio se iz ljubavi Ružom Ličanin, sa kojom je proživeo deset toplih i tragičnih zajedničkih godina. O tome koliko su se mnogo voleli i poštovali svedoči i Zmajeva zbirka poezije „Đulići“. Prigodno nazvana po njegovoj supruzi, jer đul na turskom jeziku znači ruža, ova knjiga sadrži u sebi jednu porodičnu i ljubavnu istoriju. U njoj se bez mnogo romantike opisuje srećan porodični život Jovanovića. To je ispunjen san o sreći ispevan u prve dve godine pesnikovog braka. Pesme nemaju nazive, svaka je po jedan đulić. O svojoj ljubavi, ženidbi i radosti u bračnom životu, Zmaj peva u duhu narodne lirike. To su pesme koje se odlikuju melodičnošću i jednostavnošću, pa se stiče utisak da je i ta opisana sreća bila upravo takva: poput jednostavne melodije.U ovoj zbirci su i čuvene pesme „Ala je lep ovaj svet“ i „Tiho noći, moje zlato spava“.
Međutim, u zbirci koja se nastavlja na Đuliće – „Đulići uveoci“, pesnik žalosno iznosi svoju tragičnu sudbinu. Dok su „Đulići“ inspirisani pesnikovom ljubavlju prema najbližima, ova knjiga će cela biti u znaku smrti. Dirljivi stihovi su potresna ispovest pesnika o smrti dece i supruge. To su tužbalice o nezapamćenoj nesreći. Nakon što im u svojim prvim godinama života umiru deca, Ružu i Jovana će na kraju rastaviti i Ružina smrt. Zmaj ostaje sam.
Pođem, klecam, idem, zastajavam
U ovoj autobiografskoj lirici Jovan Jovanović Zmaj otkrio je sve: bolovanja, umiranja, sahrane, posećivanja grobova, a onda i svoja osećanja tuge, neverice, očaja. Najpre je umro sin Mirko u trećoj godini, a onda i ćerka Tijana kao tromesečna beba. Umiru i sinovi Sava i Jug. Na kraju, nakon deset godina zajedničkog života i te ogromne patnje, umire i njegova voljena Ruža. Zmaj ostaje sa tek rođenom ćerkom Smiljkom. Nažalost, i Smiljku će nadživeti. Kada ostane bez svih svojih, pesnik će se zavezati za tugu, od nje će stvoriti biće sa kojim provodi vreme, pa umesto svojim đulićima, njoj će tepati „lane“, „luče“, „novo milje“ i „verna drugo“.
Do kraja života ostaće posvećen književnom radu. Posvetiće brojne stihove svojoj, ali i deci celog sveta. Kroz poeziju, prevodilački rad, ali i ozbiljan rad na unapređenju srpske periodike, kroz svoju lekarsku praksu i političko angažovanje, Zmaj će provesti bolne tri decenije. Dočekaće i početak dvedesetog veka. Trideset i dve godine nakon smrti voljene Ruže, umreće u Sremskoj Kamenici 14. juna 1904. godine.
U istoriji srpske književnosti ostaće zapamćen po izuzetnom doprinosu ne samo lirskoj poeziji, već i razvoju periodike. Bio je osnivač mnogobrojnih časopisa za odrasle i decu, stvaralac i, u pravom smislu te reči, pesnik. Ipak, mnogi čitaoci i ljubitelji poezije pamte ga kao tužnu veličinu naše književnosti i žalosnog poetu čije su ruže uvenule.
