Kada su nastali prvi satovi (sunčani, vodeni, peščani…)

Već u prvom dobu ljudske kulture, ljudi su uvideli, da im je od preke potrebe da vreme podele u izvesne duže i kraće delove. Sat predstavlja instrument za merenje vremena. Satovi (u nekoj modernoj formi) su u upotrebi od 14. veka.

Sunčani sat

U prvo vreme im je u ovu svrhu služilo sunce i senka pokazivača. „Pokazivač senke“ na sunčanom satu zove se gnomon. Smatra se da je matematičar i astronom Teodosije iz Bitinije (oko 160. godine pre nove ere) izumeo univerzalni sunčani sat koji je mogao da se koristi bilo gde na svetu. Vremenom su ljudi kokušavali da pronađu bolja i praktičnija rešenja od sunčanog sata pa su tako nastali i vodeni satovi i peščani i satovi sa mehanizmom i satovi sa klatnom i još mnogo drugih varijanti do današnjih digitalnih satova.

Vodeni sat

Vodeni sat ili klepsidra predstavlja antičku napravu za merenje vremena pomoću vode ili ulja, bila je poznata još u drevnom Egiptu već u 2. veku pre Hrista. Sastoji se od dve posude. Voda teče kroz kapilarnu cev iz jedne posude u drugu i u njoj podiže plovak koji pak pokreće figuru koja pokazuje vreme označeno na stubiću na kome su urezane brojke. Vreme koje je potrebno da se napuni posuda, uvek je isto.

Peščani sat

Na način sličan vodenom satu radi i peščani sat. Peščani sat čine dve staklene posude spojene tankom cevčicom kroz koju prolazi pesak. Proticanje peska traje jedno određeno vreme, obično jedan sat, a nakon toga sat se okrene. Peščani sat se i dan danas koristi kao ukras, a njegov crtež u umetnosti predstavlja znak prolaznosti.

Satovi sa mehanizmom

Peščane i vodene satove nalazimo već u drugom veku pre Hrista; manastirskim kaluđerima spada u zaslugu uz druge pronalaske, još i pronalazak satova sa zupčanicima i kazaljkama. Ne može se sa sigurnošću utvrditi ali se misli da je čuveni Gerbert od Overnja, kasnije papa Silvester prvi počeo sa izradom mrvih mehaničkih satova sa zupčanicima.

Car Fridrih dobio je od sultana Saladina sat, koji je pokazivao tok sunca, meseca i planeta a koga su takođe pokretali zupčanici. U 14. Veku Dante već spominje satove što kucaju, a engleski opat Rihard napravio je u to doba vrlo čudnovat astronomski sat, koji je pokazivao tok ne samo sunca i meseca, nego i stanje morske plime i oseke.

Satovi na gradskim kulama

U to vreme su počeli da se pojavljuju i satovi po gradskim kulama i tornjevima. Francuski kralj Karlo V poročio je 1350 godine od nekog nemca Henrika Vika sat na tornju bogorodičine crkve „Notre-Dame“ u Parizu.

Od tog doba takvi satovi su se širili sve više i više, tako da početkom 15 veka gotovo da nije bilo grada, pa ni varašice gde na tornju nije bilo takog sata.

Stoni satovi

Najraniji sačuvani stoni satovi su satovi iz sredine 16. veka iz metalurških gradova Nirnberga i Augzburga. Ovi satovi imali su za razliku od satova koje danas poznajemo imali samo jednu kazaljku. Brojač sati bio je podeljen na četiri jednaka dela, na taj način ovaj sat je mogao da pokazuje vreme od 15 minuta.

Sat sa klatnom

Godine 1657. satovi su dodatno usavšeni pronalaskom sata s klatnom. Ova ideja je izvorno poticala od Galileja koji je želeo da iskoristi njihajuće klatno za pokretanje satnog mehanizma. Međutim, obično se Kristijan Hajgens smatra za pronalazača sata sa klatnom. Po njegovim proračunima izrađen je prvi takav sat.

Moderni satovi

U 20. veku satovi više nisu zavisili od navijanja. Na ovim satovima vreme se merilo na različite načine, na primer pomoću kvarcnih kristala ili raspadanjem radioaktivnih elemenata. Čak su i mehanički satovi napajani baterijama, čime je navijanje sata postalo suvišno. Od 2010 pa na ovam, atomski časovnici su najprecizniji časovnici koji postoje. Znatno precizniji od kvarcnih časovnika, a njihova precizost ide i do nekoliko sekundi u više hiljada godina.