Naslovna Istorija Bitke i ratovi Kako je nastala „Krvava bajka“ – zaboravljeni intevju Desanke Maksimović

Kako je nastala „Krvava bajka“ – zaboravljeni intevju Desanke Maksimović

94
0

Svake godine okupe se đaci kragujevačkih škola i đaci iz mnogih škola širom zemlјe na Šumaricama. Okupe se na mestu gde je 21. oktobra 1941. godine zverski strelјano 7.300 rodolјuba, među kojima najviše mladih i đaka, čitav peti razred kragujevačke Gimnazije. Okupe se na „Velikom školskom času“ da ožive sećanja i uspomene, one tužne, bolne i one prkosne, ponosne. Lepe su danas Šumarice sa spomen-obeležjima i spomen-parkom, prekrasne, kao što je bila i prekrasna mladost koja tu počiva. Stasala je nova mladost koja u slavu one koje više nema održava „Veliki školski čas“ istorije, pouka, putokaza za budućnost. Bruje strune instrumenata, pesma iz hilјada grla… Da se ne zaboravi da je to, zaista, bilo i da se nikad, nikad više ne ponovi.

I pesma Desanke Maksimović „Krvava bajka velika je opomena svima na svetu i za sva vremena da se nikad, nikad ne ponovi 21. oktobar 1941. godine u Kragujevcu! Neka kragujevačka tragedija ostane zauvek opominjujuća, tužna prošlost i neka sva naredna pokolenja samo prenose tu lјudsku strahotu zlodela i uništenja kao neizbrisivu senku prošlosti, kao predanje: „Bilo je to…

A tako upravo i počinјe ta čuvena, potresna pesma naše pesnikinje. Pesma za koju autor kaže da se rodila kao „vapaj ili suza“ nastala u jednom duhu, u jednom trenu „očima srca i mašte“. O „Krvavoj bajci“: mnogo je rečeno i napisano. O njenoј poruci i nastanku takođe, pisali su mnogi.

Ali, unutrašnju potrebu da se rodi pesma, kao što je „Krvava bajka“ i sve ono što joj je prethodilo istinski zna samo njen stvaralac, pesniknnja Desanka Maksimović. Evo njenog sećanja izrečenog za javnost pre više od 50 godina, (1963):

Kako je nastala „Krvava bajka“

„Bilo je to jednog jutra kad sam najmanje očekivala da ću napisati pesmu, jednog tipičnog ratnog pozadinskog jutra. Bila sam pošla da vidim ima li kakvih objava i šta se radi pred mojom bivšom školom, Prvom ženskom gimnazijom, u Beogradu, odakle sam početkom rata penzionisanjem uklonjena.

U sadašnjoj Ulici Lole Ribara, nedaleko od moje kuće, zaustavio me nepoznat, star čovek, pre selјak nego građanin, i rekao usplahireno, bez ikakva uvoda ili pozdrava: „Znate li šta se dogodilo u Kragujevcu?“ – „Valјda kakva hapšenja, vešanja?“ Ne pominjajući masovna strelјanja odraslih, starac mi je saopštio kako su Nemci upali u gimnaziju i sa časova odveli nekoliko razreda na strelјanje. Zatim se brzo udalјio ne rekavši ni zbogom, kao da je izišao iz jedne sobe u drugu i kao da će se za koji čas vratiti.

I što je vrlo čudnovato, i meni je bilo prirodno što me nije pozdravio, ni prilazeći, ni odlazeći. Činilo mi se da ga davno znam, možda još od detinjstva, ili da mi ie najbliži sused, vrata uz vrata, pa da je sasvim prirodno što mi se pri svakom susretu ne javlјa. Nikad tokom života kao u razgovoru s njima nisam osetila šta to znači pripadati jednom narodu: pred sudbonosnim događajem, pred nemačkim divlјaštvom imali smo istovetna osećanja, istovetne misli ja i on, taj meni nepoznati čovek, čovek drugog vaspitanja, druge sredine, druge naravi, starosti i pola.

Često sad mislim kako je taj čovek satvorac pesme koja se, dok je on još govorio, rodila u meni. Da sam o događaju doznala preko radija ili novina zacelo bi pesma bila sasvim drukčija, ne bi nikla tako u magnovenju, kao što se otme vapaj ili kane suza. Bilo mi je kao da mi je kakva ptica donela taj strašni glas, ako ne jedinoj meni, ono prvoj meni.

Rastavši se od nepoznatog, mada sam gorela od želјe da tek rođenu pesmu zabeležim, nisam se mogla odmah vratiti kući da to učinim. Imala sam potrebu da lutam ulicama, da čas zapisivanja pesme odložim, kao da sam se bojala da ću pri zapisivanju poremetiti nešto u njenom skladu. Ceo sat sam je tako pažlјivo nosila u sebi, kao što neki nose na dlanu prepunu čašu vode, i zatim sam je kod kuće zapisala, uzbuđenija nego kad sam prve svoje pesme beležila, počinjući kao letopisac: „Bilo je to…“

Mislim, da je za pesmu bolјe što za vreme kragujevačke tragedije nisam bila tamo, što sam sve videla samo očima srca i mašte, što sam bila prinuđena da saopštim samo suštinu, koja mi se odmah prikazala kao kakva krvava bajka: nekoliko stotina đaka rođenih iste godine, možda i istog dana, vršnjaci po vremenu kad su ušli u život, postaju, ako se tako može reći, vršnjaci i po času kad su otišli iz života. Dok mi je nepoznati govorio, pomislila sam da se takva krvava bajka ne bi mogla dogoditi nigde u Engleskoj, ni Francuskoj, ni Italiji, da su se Nemci to usudili učiniti samo u našoj selјačkoj, balkanskoj zemlјi, koju nisu samo mrzeli, već u svojoj oholosti i prezirali zbog toga što je necivilizovana i selјačka. Tako se odmah nametnuo i refren pesme.

Napisana u početku rata pesma je bila sakrivena gde niko ne bi pomislio da pesme stoje, i objavlјena je odmah posle oslobođenja u „Našoj književnosti“ zajedno s pesmama „Spomen na ustanak“, „Krilata zemlјa“ i „Majkama“.“

Eto, tako je nastala pesma „Krvava bajka“ čije stihove i danas i uvek sa dubokim osećanjem čitamo i doživlјavamo.

Autor: V. Konjik

Krvava bajka – Desanka Maksimović

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.

Iste su godine
svi bili rođeni,
isto su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani
i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.

A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške…
i tako redom.

Misli su im bile pune
i po sveskama u školskoj torbi
besmislenih ležalo je bezbroj
petica i dvojki.

Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.

Dečaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno
kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here