Naslovna Istorija Bitke i ratovi Kolubarska bitka – najvažnije činjenice

Kolubarska bitka – najvažnije činjenice

37
0
Kolubarska bitka

Kolubarska ili Suvoborska bitka je jedna od najznačajnijih borbi vođenih između srpskog naroda protiv moćne Austrougarske u Prvom svetskom ratu. Ovaj rat je bio težak i poguban za čitav svet, te tako i srpsko stanovništvo. Ono se konstantno suočavalo sa poteškoćama. 

Ipak, jedan naizgled mali narod uspeo je da u borbi protiv jakih sila ostvari velike uspehe. Kolubarska bitka i celokupan Prvi svetski rat, i ono što kasnije dolazi, ali i svi nekadašnji ustanci i borbe protiv Turaka i drugih neprijatelja, pokazali su jedno – srpski narod, njegovu kulturu i veru nije bilo lako izbrisati sa karte sveta. 

Kolubarska bitka – najvažnije činjenice

Ovoj bici prethodila je Cerska bitka koja se odigrala avgusta 1914. godine, predvođena generalom Stepom Stepanovićem. Tada je srpska vojska trijumfovala i odnela pobedu, ali je neprijatelju pokazala i kakvim strateškim veštinama raspolaže. Velike zasluge za ovu pobedu pripale su generalu Stepanoviću i srpskoj Vrhovnoj komandi, vojvodi Radomiru Putniku i generalu Živojinu Mišiću. Oni su znalački u hodu, rešavali brojna strateška pitanja. 

Kolubarska bitka vođena je u period od 16. novembra do 15. decembra 1914. godine. Teritorijalno se vezuje za prostore dolina oko reke Kolubare i obronke planina Suvobor i Maljen. Front na kome je vođena bitka protezao se na teritoriji od oko sto pedeset kilometara. Neprijateljska austrougarska vojska brojala oko 400 000 vojnika i 400 topova, dok je srpsku vojsku činilo oko 270 00 vojnika i 426 topova. Cilj Austrougara bilo je zauzimanje Beograda i to iz visinskih pravaca, da bi se kasnije prodrlo na ostale teritorije Srbije.

Stanje u vojsci pre bitke i prvi napadi neprijatelja

Do prvog napada austrougarskih sila na srpsku vojsku došlo je 16. novembra. Tada je general Oskar Poćorek pokrenuo ofanzivu, nadajući se uspehu i računajući na nemoć srpske vojske. 

Naime, nakon bitke na Ceru stanje u svim jedinicama bilo je veoma kritično. To se naročito odnosilo na Prvu armiju. Ona je pretrpela najveće gubitke i naprezanja tokom proteklih borbi. Jedina olakšica našoj vojsci bili su nepovoljni vremenski uslovi i loša konfiguracija terena sa koga je neprijatelj nadirao. Iako je nakratko dobila na vremenu, vojska je morala ozbiljno da se pripremi za napad. To nije bilo lako. Nedostajala je artiljerijska municija i sva ostala borbena sredstava. Uz sve to njen komandant, general Petar Bojović bio je ranjen. On je uspevao da održi komadantsko mesto, ali ne zadugo. Došlo je do povrede iste rane, koja ga je totalno imobilisala da nije više mogao da hoda. Ova nastala situacije zahtevala je da Vrhovna komanda napravi promenu  na komadantskom položaju. Upravo je u vreme povlačenja srpske vojske na desnu obalu Kolubare i Ljiga, za komadanta najzamorenije i najviše istrošene srpske Prve armije postavljen general Živojin Mišić, koji je tada imao pedeset i devet godina.

On je za najkraće vreme od jedne demoralisane vojničke mase ponovo obnovio čvrste borbene jedinice sposobne za najveće podvige. Upravo se pod njegovim vođstvom odigrala, za srpski narod, najvažnija bitka Prvog svetskog rata – Kolubarska ili Suvoborska bitka. 

Srpska vojska se uspešno borila sa prvim napadima neprijatelja i uprkos jako lošoj situaciji ostala je na svojoj poziciji sve do 26. novembra. Naime, nekoliko dana ranije, Živojin Mišić je, uviđajući da neće moći da se odupre snažnom neprijateljskom pritisku nakon napada šest austrougarskih divizija, u noći između 21. i 22. novembra povukao svoju armiju na položaje u rejonu Suvoborske grede, odakle je po direktivi Vrhovne komande trebalo da izvrši protivnapad u okviru uopšte protivofanzive na čitavom frontu.

 Da bi poboljšala situaciju kod Prve armije Vrhovna komanda ju je ojačala Drinskom divizijom Prvog poziva iz sastava Treće armije. Nakon austrougarskog energičnog napada i zauzimanja Maljena 24. novembra srpska Vrhovna komanda je odustala od planiranog napada. Pomno prateći razvoj situacije, Mišić je došao do zaključka da bi učinio neoprostivu grešku ako bi i dalje celu armiju pod borbom povlačio sa položaja na položaj i branio svaku stopu zemljišta. Umesto toga odlučio se na riskantniji potez.

 Naredio je svim komadantima divizija da se povuku na položaje ispred Gornjeg Milanovca u cilju odmora i konsolidacije trupa. Vrhovna komanda se na kraju složila sa ovom odlukom i 26. novembra je usledilo povlačenje. 

Povlačenje vojske i njen oporavak

Mišićeva odluka o povlačenju Prve armije sa Suvobora, Rajca i Postruge upravo je omogućila da se steknu toliko željeni uslovi za protivofanzivu. Između ostalog, doprinela je dolasku 1300 đaka – kaplara iz Skopskog đačkog bataljona. Oni su popunili komandna mesta u osnovnim jedinicama – vodovima koji su ostajali bez komandira (izginuli su u prethodnim borbama). U međuvremenu je stigla i pomoć u vidu artiljerijske muncije, te je od Vrhovne komande stiglo obaveštenje da artiljerija ne mora više da štedi municiju. 

Pozitivna dešavanja kao što su odmor i predah, pojačanje vojske, pomoć u oružju, razvijanje Mišićevog strateškog plana, i te kako je značilo srpskoj vojsci. Ne samo da je njihov moral bio ponovo podignut i ojačan, već su bili spremni i odlučni da napadnu neprijatelja. 

Po završetku svih priprema, Mišić je 2. decembra obavestio Vrhovnu komandu da će sutradan, 3. decembra u 3 ujutru Prva armija preći u napad.

Krajnji ishod borbi

Borbe su iz dana u dan bile žestoke, a vojnici Prve armije postizali su neočekivane uspehe. Na primer, trećeg dana ofanzive zarobili su šest oficira i skoro dve hiljade vojnika, a uz sve to zaplenili su i velike količine oružja, municije i hrane. U međuvremenu usledilo je bežanje nprijateljskih snaga pred centrima Prve armije, što je ukazivalo na rastrojstvo i mogući neuspeh austrougarske vojske. Mišića su sačekale i vesti da su se neprijatelji povukli iz Valjeva, a ubrzo nakon toga snage Prve armije uspele su da unište i poslednje neprijateljske otpore i utiču na njihovo potpuno povlačenje, u noći između 14. i 15. decembra.

 Izbijanjem Prve armije i Užičke vojske na obale Drine i Save i oslobađanjem Beograda, posle žestokih borbi na Suvoboru, Ovčaru i Kablaru, Rudniku i Kosmaju, pobedonosno je zavšrena Kolubarska bitka. Vrhovna komanda je mogla da konstantuje da na teritoriji Kraljevine Srbije više nema nijednog neprijateljskog vojnika, sem ratnih zarobljenika. 

Kolubarska bitka

Dakle, bitka je okončana uspešnim protivnapadom srpske vojske Prve armije pod komandom generala Mišića, nad  znatno jačom i brojnijom austrougarskom vojskom. Zahvaljujući postignutim uspesima, Mišić je unapređen u čin vojvode. 

Borba od koje je čitav svet očekivao jedan rezultat – potpuni neuspeh srpske vojske i kapitulaciju Kraljevine Srbije u istoriji ratovanja postala je odličan primer da su krajnji ishodi borba uvek nepredvidivi. 

O značaju Kolubarske bitke sa istorijskog aspekta može se puno i detaljno govoriti. Međutim, važno je istaći i činjenicu da su istorijski prevrati oduvek bili snažna motivaciona osnova u književnosti. Tako je Kolubarska bitka zauzela značajno mesto u romanu „Vreme smrti – Suvoborska bitka”, Dobrice Ćosića. 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here