LJUBIČICA – Sasvim je sigurno da nema sretnije majke od one, koju njeno dete obraduje, darivajući je brižljivo složenim ljubičastim buketićem.
Zajedno sa visibabom ljubičica (Viola Odorata) je cvet koji se najviše očekuje. Izlet u proleće ostaje bez smisla ako se po povratku kući ne možemo pohvaliti mnoštvom nabranih sićušnih cvetića. Dok smo vrlo često u stanju da prepešačimo i po nekoliko kilometara da bi sa njom u naš dom unela, miris jedva dočekanog proleća. To zadovoljstvo možemo vrlo lako priuštiti i sebi a i ukućanima, poznavajući mesta gde ona uspeva.
Opis biljke
Stalni je stanovnik rečnih obala i potoka na rubovima listopadnih šuma i šikara, u polusenci razgranatih krošnji i žbunova. Veoma je česta u vrtovima, uz puteve i u parkovima, gde stvara čitave male ljubičaste livade. Petodelni cvetovi se nalaze na vrhovima veoma tankih cvetnih drški, koje se razvijaju iz središta polegle lisne rozete. Boja cveta je najčešće svetlije ili tamnije ljubičasta, ređe bela, veoma prijatnog mirisa. Oblik listova je okruglasto-bubrežast sa srcastom osnovom a izrastaju iz veoma trajnog i nešto zadebljanog korena, po kome je ova biljka svrstana u trajnice.
U kućnim vrtovima omiljeni položaji su joj zaštićena mesta sa vlažnom i plodnom zemljom. Cveta veoma rano i obilno, počev od prvih dana marta pa sve do maja meseca.
Na mestu cveta, vremenom se obrazuje okruglasto zadebljanje u obliku bobice, čiji sadržaj ispunjavaju duguljaste semenke, koje polovinom juna sazrevaju i padaju na zemlju. Raznošenje semena i u prirodi a i u vrtu na sebe preuzimaju mravi. Sakupljajući sebi hranu oni ujedno služe kao transporteri semena, uvlačeći ih u svoje hodllike, koje pri povoljnim uslovima počinju klljati.
Osim ovog generativnog načina razmnožavanja, ljubičica se širi i umnožava i pomoću takozvanih stalona što je u nauci označeno kao vegetativno razmnožavanje. Stoloni su izduženi izdanci na čijem se kraju iz donjeg dela obrazuje koren, dok gornji deo izdanka donosi nadzemne organe biljke. Oni u stvari predstavljaju vezu između matične i novo stvorene biljke. Kada se biljka zalepi i ukoreni u tle, veza se prekida i ona dalje nastavlja svoj samostalni život. Po nekim naučnicima zbog ovakvog načina razmnožavanja ljubičica je označena kao biljka koja “rađa”svoje mlade.
Ljubičica kao lekovita biljka
Za ljubičicu su znale još civilizacije pre naše ere, upotrebljavajući je kao lekovitu biljku. Za spravljenje spasonosnog leka korišćeni svi svi delovi biljke a naročito cvetovi koji su zbog sidržaja alkaloida “violina” danas zastupljeni u lekovitim preparatima. Nije samo lekovitost biljke bila ta koja je privukla na sebe pažnju. Etarska ulja i mirisi ovog cveta nađeni su čak i u nekim starim grobnicama što svedočl o njihovoj primeni u nezi kože tadašnjih lepotica.
Koristi se u obliku čajeva, ulja i sirća za lečenje pluća, vena, reumatizma, slabe cirkulacije, bronhitisa, problema s grlom, ublažavanje infeksija, stresa, ali i srčanih tegoba. Čaj od ljubičice je odličan pored pobrojanog i za ispiranje desni i usta.
Jedan od načina za spravljanje čaja od ljubičice:
Potrebni sastojci:
– 2 kašičice osušenih i sveže izmrvljenih delova biljke;
– 2,5 dl hladne vode;
– 1 kašika meda.
Izmrvljenu ljubičicu potrebno je preliti hladnom vodom, a onda zagrejati do ključanja. Neka odstoji 5 minuta a nakon toga ga procedite i ostavite da se čaj prohladi. Tako mlak čaj zasladite medom od žalfije, lipe ili livadskim medom.
Od ljubičice se može spravljati i ulje koje je veoma korisno za ublažavanje glavobolja i migrena. Kod ovih problema dovoljno je masirati slepoočnice uljem. Potrebna je svega jedna šaka svežih cvetova ljubičice i polovina litre maslinovog ulja. Cvetove ljubičice jednostavno prelijte hladno ceđenim maslinovim uljem i ostavite da odstoji pet dana. Nakon toga pocedite i čuvajte u boci od tamnog stakla.
Zanimljivosti o ljubičici
- Cvetovi ljubičice su se upotrebljavali, a verovatno se i dan danas koriste za ishranu, zbog sadržaja belančevina. Nisu retki recepti francuske kuhinje gde se cvetovi ljubičice upotrebljavaju kao mirisni začini slatkiša.
- Stari Rimljani su na cvet ljubičice gladali kao na simbol žalosti. Boja cveta ih je podsećala na prolivenu krv, dok ih je umirujući miris ljubičice podsećao na mir. Rimljani su u znak večne naklonosti, ostavljali buketiće ljubičica na grobove svojih najmilijih jer su verovali da će na ovaj način njihovi voljeni počivaju u miru.
- Čuveni vojskovođa Napoleon Bonaparta smatrao je ljubičicu znakom hrabrosti, otpornosti i istrajnosti i koristio je kao svoj zaštitni znak.
- I još jedna zanimljivost vezana za ovu biljku. Priličan je broj onih koji ne znaju da upravo ljubičici trebamo da zahvalimo postojanje još jednog veoma omiljenog cveta. Dan i noć kako ga još zovu i maćuhica je uz pomoć čarobnog štapića nauke postao baš od ljubičice.
