Naslovna Istorija Biografije Marko Kraljević na granici između legende i istorije

Marko Kraljević na granici između legende i istorije

1758
0

Još je Vuk Karadžić u svojoj prvoj “Pjesnarici”, izdatoj 1814. godine, pokušao da odgonetne i rastumači zašto je Marko Kralјević (Marko Mrnjavčević, rođen oko 1335. i živeo do 17. maja 1395. godine) bio toliko omilјena ličnost u narodnim pesmama. Ističući osobine Markove, na prvom mestu njegovu fizičku snagu i pravdolјubivost Vuk zaklјučuje:

“On zaista da nije bio nekakav osobiti čovek, ne bi se toliko njegovo ime pevalo i slavilo”.

Legenda se isplela oko Markovog života, oko njegovih podviga, njegove smrti. Po narodnoj pesmi on je živeo gotovo trista godina i umro je prirodnom smrću pošto ga je prethodno njegova posestrima vila uverila da ga niko neće nadjačati:

Pobratime, Kralјeviću Marko,
te
be nitko Šarca otet neće,
n
it` ti možeš umrijeti, Marko,
od jun
aka ni od oštre sablјe,
od
topuza ni od bojna koplјa...“

Istorijske činjenice o Marku Kraljeviću

Međutim, istorijske činjenice govore drukčije. Markov život je može se podeliti na onaj pre, i posle Maričke bitke. Pre Maričke bitke Marko je bio u usponu, ali ne zbog njega kao pojedinca, već zbog uspona njegove porodice. Vukašin, Markov otac, biva krunisan za kralјa i postaje suvladar Urošev (Mrnjavčević). Markov brat Uglјeša, dobio je titulu despota a sam Marko se u tom periodu nalazio u senci brata, strica i oca.

Nakon Maričke bitke 1371. godine kada Vukašin i Uglјeša ginu, a Marko postaje kralј. Međutim, umesto da postane zakoniti kralј srpskog carstva, Marko Kralјević postaје vazal turskog cara а od velike države koju je nasledio od svog oca Vukašina ostala je mala oblast oko Prilepa. Borio se na strani turske carevine protiv Arapa, ali ponekad i protiv svoje braće. U jednom takvom boju je i poginuo. O Markovoj pogibiji svedoči i ova beleška iz Hilendarskog letopisa:

“Razbi Mirče vojvoda, vlaški; cara Bajazita na Rovinama, i tu pogibe Marko Kralјević i Kostadin… Mnogo se ožalosti car zbog njihove pogibije, čak se i poplaši, jer takvih nije bilo u svoj vojsci njegovoj, niti je i docnije bilo“.

Osobine Marka Kraljevića u narodnim junačkim pesmama

Najstarija zapisana narodna pesma o Marku Kralјeviću je bugarštica „Marko Kralјević i brat mu Andrijaš. Tu bugaršticu, tj. pesmu dugog stiha od 15 ili 16 stihova zabeležio je Hvaranin Petar Hektorović i uneo je u svoju zbirku „Ribanje i ribarsko prigovaranje štampanu u Mlecima 1568. godine. U ovoj tužnoj pesmi Marko Kralјević nam se ukazuje kao hrabar junak i pošten drug, ali i kao čovek koji u gnevu može svašta učiniti. U jarosti, ne razmišlјajući o posledicama, on ubija rođenog brata, Andrijaša. Narodni pesnik se ne libi da Marka često prikaže u situacijama koje mu baš ne služe na čast. Čak ta sloboda u prikazivanju jednog legendarnog junaka ide toliko daleko da je Marko Kralјević smešan. U pesmi „Marko Kralјević i Ljutica Bogdan“ Marko se plaši da izađe na megdan Ljutici Bogdanu, taj strah velikog junaka narodni pesnik opisao je s puno humora.

U opisivanju Marka Kralјevića narodni pesnik često se koristno hiperbolom i gradacijom. To preuveličavanje ponekad je protkano crnim humorom, kao u pesmi „Marko Kralјević i Musa Kesedžija“.

Skoči hodža na noge lagane,
te otvori na tavnici vrata
i izvede Kralјevića Marka,
izvede ga pred cara čestitog:
kosa mu je do zemlјice crne,
polu stere, polom se pokriva;
nokti su mu orati
bi mogo;
ubila ga memla od kamena,
pocrnio, kao kamen sinji.

U istoj pesmi je i jedan od najupečatlјivijih opisa junačkog megdana. To je megdan između dva podjednako velika junaka: Marka Kralјevića i Muse Kesedžije. Kad Marko ipak pobedi Musu, on velikodušno kaže:

„Jaoh meni do boga miloga,
đe pogubih od sebe
bolјega“.

Markova pravdoljubivost u junačkim pesmama

O Markovoj pravdolјubivosti govore mnoge pesme. Nјegov lik u pesmi „Uroš i Mrnjavčevići“ je zaista primer kakav treba da bude junak – uvek na strani pravde i istine.

Čovečnost lјutog i prekog megdandžije kakav je bio Marko široko je ocrtana u pesmi „Marko Kralјević i beg Kostadin“. Marko navodi tri begova nečoveštva:

„Prvo ti je, brate, nečoveštvo:
Dođoše ti do dve sirotice,
Da j’ nahraniš hleba bijeloga
I napojiš vina crvenoga;
A ti veliš dema sirotama:
– „Id’t odatle, jedan ljudski gade!
Ne gad’te mi pred gospodom vina!“
A meni je žao, beše, bilo,
Žao bilo dveju sirotica,
Pa ja uzeh do dve sirotice,
Odvedoh ih dole na čaršiju,
Nahranih ih hleba bijeloga
I napojih vina crvenoga,
Pa pokrojih na njih čisti skerlet,
Čisti skerlet i zelenu svilu,
Pa ih onda poslah dvoru tvome;
A ja, beže, gledam iz prikrajka
Kako ćeš ih onda dočekati;
A ti uze jedno siročadi,
Uze njega u lijevu ruku,
Drugo uze na desnicu ruku,
Odnese ih u dvore za stole:
„Jed’te pijte, gospodski sinovi!“
Drugo ti je, beže, nečovještvo:
Što su bili stari gospodari,
Ša su svoju aznu izgubili,
I na njima stari skerlet beše,
One mećeš u donju trpezu;
A koji su novi gospodari
I odskora haznu zametnuli,
I na njima novi skerlet beše,
One mećeš u gornju trpezu,
Pred njih nosiš vino i rakiju
I gospodsku đakoniju redom.
Treće ti je, beže, nečoveštvo:
Ti imadeš i oca i majku,
– Ni jednoga u astalu nema,
Da ti pije prvu čašu vina!“

U mnogim pesmama o Marku Kralјeviću provlače se elementi bajke; događaju se čudesa, pojavlјuju se neobična i fantastična bića. Marko Kralјević druguje sa vilom, ona je njegova posestrima. Markov konj Šarac nije običan konj, on roni suze za svojim gospodarom, odan mu je kao najbolјi prijatelј. U pesmi „Marko Kralјević i soko“ ptica progovara lјudskim glasom pritekavši u pomoć Marku Kralјeviću iz zahvalnosti jer joj je jednom prilikom Marko spasao život.

Tako je Marko Kralјević nenadmašni junak iz naših narodnih pesama, zauvek ostao na granici između legende i istorije.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here