Naslovna Istorija Biografije Milica Stojadinović Srpkinja – viteškinja tužnog lika

Milica Stojadinović Srpkinja – viteškinja tužnog lika

117
0
Foto: riznicasrpska.net

Milica Stojadinović Srpkinja, jedna od prvih srpskih pesnikinja, imala je tragičan životni put. Tom tragičnošću obojeni su i njeni stihovi, koje je često potpisivala kao „jedna Srpkinja“. Milica je rođena kao treće od šestoro dece seoskog sveštenika Vasilija Stojadinovića i majke Jelisavete u sremskom selu Bukovcu. Godina njenog rođenja ne zna se pouzdano, ali pretpostavlja se da je u pitanju 1828. ili 1830. Godinu dana nakon njenog rođenja započinju i Miličina lutanja. Porodica se iz Bukovca seli u Vrdnik, zbog čega će kasnije Milica steći epitet „Vrdnička vila“. Po ovom nadimku ostaće upamćena i posle smrti.

Milica Stojadinović Srpkinja – rodoljubiva pesnikinja

Za Srpkinju je književnost bila svetinja i stroga čuvarka narodnog duha, što je nesumnjivo i uticalo na to da piše rodoljubivu poeziju. Počela je da stvara sa samo 13 godina. Prva pesma Mladi Srbin osvanula joj je 1847. u Serbskom narodnom listu i već tada najavljivala rodoljubivu zanesenjakinju svog vremena, patriotske provenijencije. Bavila se i prevodilačkim radom. Njeni dnevnički zapisi U Fruškoj gori 1854. objavljivani su u nastavcima 1861–1866, u tri sveske. Jednog Vidovdana, na samom početku svog pesničkog puta, zabeležila je sledeće stihove, klečeći pred Lazarevim ćivotom:

Kuda me sada odvlači čuvstvo?
U polje tužno, u polje pusto,
Velikom grobu sreće i slave,
Junaka dični’, carske glave,
Ah svako Srpče koje se rodi
Srce ga prvo Kosovu vodi…

Njen dom u Vrdniku posećivali su mnogi cenjeni ljudi: Vuk Karadžić, Ivan Mažuranić, Jovan Subotić, patrijarh Rajačić i Ljubomir Nenadović, kojeg je posebno volela i cenila kao pobratima. Godine 1850. Vuk Karadžić je u Vrdniku posećuje prvi put. Iste godine o svom trošku Milica štampa prvo izdanje  knjige Pesme M. S. Srbkinje. Kao Vukova revnosna učenica, učestovala je i u sakupljačkom poslu, beležeći za njega narodno blago i razne običaje i verovanja iz narodnog života.

Prva žena ratni izveštač i siromašna dobrotvorka

Kao prva žena ratni izveštač i dopisnik u Srbiji, početkom jula 1862. Milica Stojadinović Srpkinja slala je svoje izveštaje sa barikada u Beogradu. Njena sjajna reportaža Srce i barikade objavljena je u Madžarskom dnevniku. Nažalost, zakasnila je sa izveštavanjem, dva dana nakon turskog bombardovanja.

Iste godine, 1862, umiru joj dve drage osobe – otac Vasilije i učitelj Vuk Karadžić. Kako je nakon smrti oca ostala potpuno uboga i zanemarena od svih, a u zavadi sa bratom Svetozarem, od svog zavičaja rastala se 1875, kao već poznata književna pojava. Na poziv mitropolita Mihaila, kao njegova poverenica, odlazi iz Vrdnika u dobrotvornu misiju u Beograd, kako bi milosrđem i dobročinstvom, materijalno siromašna a duhovno bogata, služila domovini i narodu. Svojim besedničkim darom iz duševnog mrtvila je pokretala pobožne i rodoljubive žene okupljene oko crkve i Društva Crvenog krsta, koje se tada osnivalo. Kao jedna od prvih članica Kola srpskih sestara, više puta je agitovala za pomoć Srpstvu i organizovala sakupljanje priloga. Požrtvovano je obilazila bolnice i prihvatilišta i često je sebi pripisivala ulogu mirotvorke i ujediniteljke Srba u složno bratstvo. 

U pismu koje je jednom prilikom uputila Generalštabu kaže: U ovom ratu svi imamo svoje dužnosti. Dužnost dobrovoljaca je da daju svoj život za otadžbinu. Vaša dužnost je da familijama poginulih pružite pomoć i zaštitu. Ja, kao Srpkinja i rodoljupka, ne mogu gledati kako ni krivi ni dužni propadaju oni koji su zaslužili vašu pomoć: udovice dobrovoljaca i njihova siročad. Srpkinja, rodoljupka, spisateljka i izbeglica iz onostranog Srpstva – to je bila neka vrsta njene „titule“.

Srpska Jovanka Orleanka

Srpska istorija takođe je imala svoje Jovanke Orleanke, a među njima se posebno isticala Milunka Savić, heroina Prvog svetskog rata. Iako nikada nije poput Milunke učestvovala ni u jednoj borbi, ova hrabra i plemenita devojka junačila se svojim pevanjem. Želeći da sa gitarom bodri srpsku vojsku, kao Jovanka Orleanka, rano se počela ugledati na njene podvige i sa njom se poistovećivati. Književni i pesnički uzori, u skladu sa duhom vremena, bili su joj nemački velikani Gete i Šiler. Inspirisana Šilerovim stihovima o Johani, dugo se pripremala i zanosila idejom da napiše epos o jednoj drugoj Jovanki – Jovanki Srpkinji. 

Miličina Jovanka ne bi bila spaljena na lomači kao Žana d’Ark, niti bi bila žrtva izdaje. Bili bi to stihovi o veličanstvenoj i nesrećnoj srpskoj devojci koja strada u epskom okršaju, jurišu. Zanimljijvo je da je njena epska junakinja imala čak i ulogu pomiriteljke zavađenih knezova dinastije Karađorđević i Obrenović. Ipak, od ovih stihova o Jovanki Srpkinji, kombinovanih sa stihovima Petefija, Hajnea i Šilera, odustala je pod „lirskim“ izgovorom. Spalila ih je smatrajući da izražavaju „stidno-tužna čuvstva“, tajnovitost i žudnju.

O devičanskoj ratnici Milica je maštala oduvek, još od vremena kada je među lazaricama, za praznik Vrbica (na Lazarevu subotu), predstavljala Lazara. Smatrala je da je njena sudbina da bude junoša, delija-devojka. Još kao dete volela je crkvene obrede, liturgije i narodne običaje. Često je seoskoj dečurliji držala besede iz istorije o knezu Lazaru i Kosovu. I kasnije je u životu često držala vatrene govore i recitacije nadahnute srpstvom.

Srpkinja – nesuđena kneginja crnogorska

Iako su je mnogi voleli i prosili je, i sa mnogima se dopisivala, Milica Stojadinović Srpkinja je do kraja života ostala neudata. U svom devičanstvu je tvrdila da pripada samo fruškogorskim bregovima. Skromna i dostojanstvena, iako već u godinama gospođica, u lišavanjima je videla slobodu i sebe smatrala liberalkom. Mnogi su bili očarani njenim „nezemaljskim očima“, pa čak i Njegoš, koji je jednom prilikom izjavio: „Ja poeta, ona poeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnog Gori“. Njegoš joj je tada poklonio primerak svog „Gorskog vijenca“, a ona njemu splela stihove u znak sećanja na nezaboravan susret. Mnogi pesnici su joj posvećivali svoje pesme i divili joj se, a i ona je njima uzvraćala na isti način (Sajdl, Đorđe Rajković, Mažuranić, Ljubomir Nenadović…).

U Beč je putovala u dva navrata, kao gost porodice Vuka Karadžića. Bila je velika i draga prijateljica njegove ćerke Mine. Tamo je upoznala i Branka Radičevića, svog brata po peru, s obzirom na to da ih je oboje iznedrila arkadijska Fruška gora. Pored Njegoša i Radičevića, u Beču upoznaje austrijske pesnike Frankla i Sajdla, koji takođe bivaju oduševljeni njome.

Fruškogorska vila u crnoj haljini

Ova odana patriotkinja i srpska rodoljupka u literaturi je često nazivana Fruškogorskom i Vrdničkom vilom. Za ubijenim knezom Mihailom Obrenovićem, velikim zaštitnikom i prijateljem, doživotno je nosila crninu. Ta udovička haljina, kao i skupoceni broš na njoj, poklon od kneginje Julije, bila je neka vrsta njene rize i zvanične odore, i isključivo u njoj se pojavljivala pred svetom. Kao prava revolucionarka, grudi je često ukrašavala srpskom trobojkom, kokardama i lentama, što je njenom okruženju bilo neobično, a ponekad, nepravedno, izazivalo i podsmehe. Pred kraj života živela je od zadušnica i podušja, a glavna promenada joj je bilo groblje.

Milica Stojadinović Srpkinja, plemenita i hrabra poetska duša, umrla je 1878. u Beogradu, siromašna, napuštena i zaboravljena od svih. Sahranjena je na starom Tašmajdanskom groblju, a 1905. njeni posmrtni ostaci su preneti u Požarevac, gde joj je živeo brat. Ipak, njeno stvaralaštvo, kao i tragična sudbina, nisu zaboravljeni. U poslednje vreme je sve više proučavalaca književnosti čije interesovanje bude Miličina ličnost i pesničko delo. Godine 1994. ustanovljena je nagrada za poeziju koja nosi njeno ime, a svakog oktobra u Bukovcu, Vrdniku i Novom Sadu održavaju se književni susreti pod nazivom „Milici u pohode“. U porti vrdničke Ravanice, na Vidovdan 1912. godine, podignut je i spomenik „Milici Srpkinji Srpkinje“, rad vajara Jovana Pešića.

Živeći u svojim idealima često potpuno van svoga vremena, Milica Stojadinović je za života bila više od Vrdničke vile. Prema svojoj tragičnoj sudbini i borbi za ideale, bila je poput nekog junaka svetske književnosti – viteškinja tužnog lika.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here