Pravopisne greške su postale toliko česta pojava da se čak i poznavaoci jezika i pravopisa ponekad zapitaju ko je u pravu. Mnogi koji pogreše neretko se koriste izgovorom da se pravopisna pravila menjaju iz godine u godinu. Međutim, kako se u praksi pokazalo, najčešće pravopisne greške su upravo one za koje se pravila nisu promenila decenijama.
Sa pojavom Interneta, porastao je i broj jezičkih nedoumica. Dok su ranije štampana izdanja, kako novine, tako i časopisi i knjige, prolazili strogu lektorsku proveru, danas je to gotovo nemoguće uraditi u onlajn svetu. Internet je postao medij oglašavanja i pisanja. Pored mnogobrojnih portala, dnevnih novina i magazina, tu su društvene mreže, forumi i blogovi. Praktično: svako ko ima pristup Internetu može pisati na Internetu. Često, ne obazirući se na pravopisna pravila.
Rezultat je porast neismenosti. Pravopisne greške koje se naprave onlajn postaju pravopisne greške koje se prave i oflajn – u pismenim zadacima, u molbama, u uplatnicama, u čestitkama, u svakoj upotrebi.
Zašto su važna pravila?
Ukoliko pitate onog koji (često) greši, pravopis zapravo nije ni bitan. „Šta će mi pravila, znaš šta sam hteo da kažem/napišem!“ ili „Dobro, ja nisam završio srpski, nisam stručnjak. Šta ima veze?!“
Problem je u tome što čitalac često neće moći da rastumači to „pisanije“. Pravopis se uči u osnovnoj školi i deo je opšte kulture. Svako ko iole drži do svog ugleda i profesije trebalo bi da nastoji da pravilno piše i izražava se.
Gde se greši najčešće? Rečce ne i li sa glagolima
Kao u reklami: Neverovatno – ali istinito! Čini se da je jedna od najčešćih grešaka pisanje glagola sa rečcom ne. Pravilo kaže da se rečca ne piše odvojeno od glagola.
Dakle, ne pevam, ne sviram, ne čitam, ne grešim, ne znam.
Izuzetak su slučajevi: neću, nemam, nisam i nemoj.
Isto pravilo važi i za pisanje rečce li sa glagolima.
Prema tome, učiš li, pišeš li, znaš li?
Problem se često javlja i u konstrukcijama sa rečcom da: da + li + glagol. Tako je pogrešno napisati: dali znaš, dali hoćeš i slično. Dakle, rečca da i rečca li pišu se odvojeno.
Kada se rečca ne i li pišu spojeno sa rečima ispred i iza kojih stoje?
Kao jedan od „argumenata“ kojim će se poslužiti onaj koji pogrešno koristi rečcu ne, jeste i ovaj: „Kako se piše odvojeno? Vi srbisti kažete čas spojeno, čas odvojeno! Evo onog dana sam napisao „ne moguće“ i jedan tvoj kolega mi se popeo na glavu kako treba to da spojim!“
Rečca ne piše se spojeno kada stoji ispred imenica i prideva.
Primer: On ne zna i to je njegovo neznanje.
Rečca li piše se spojeno sa veznicima: negoli, kamoli, kadli. Tako je pogrešno napisati:
Ni sam znao dali da mu pomenem, a kamo li da mu o tome pričam!
Iako pravopisne greške nisu “smak sveta”, upravo takav stav doveo je do toga da se i standard jezika menja – bar neformalno. Nije retkost da čak i profesori i nastavnici prelaze preko grešaka poput ovih, jer se “u razgovornom jeziku to ustalilo”. Tako se pre neku godinu ozbiljno polemisalo o mogućnosti da učenici na završnom ispitu pogreše u pisanju velikog slova. Dakle, ukoliko je tačan odgovor na pitanje “Vuk Karadžić”, kao tačan priznavao bi se i odgovor “vuk karadžić”.
Nije slučajno što smo izabrali baš ovaj primer. Zar nije upravo Vuk Stefanović Karadžić bio taj koji se izborio da govorimo i pišemo našim jezikom? A mi se dva veka kasnije lako toga odričemo. Veliko, malo slovo, pravilno ili nepravilno napisano, nema veze!
Čuvanje jezika jeste obaveza svih nas, jer je deo naše kulturne baštine i, možda još važnije, naše budućnosti. Mogli bismo se zapitati i ovo: da li je stvarno nemoguće naučiti šta to ne znamo, pa se ispraviti i ne grešiti više?
