Naslovna Škola Jezik i književnost Prvobitni čovek i stvaralaštvo. Kako su nastale prve priče

Prvobitni čovek i stvaralaštvo. Kako su nastale prve priče

383
0

Niko ni dan danas nemože sa sigurnošću tvrditi kada je prvobini čovek počeo da se bavi stvaralaštvom, ma kog oblika. Kako bismo mogli makar približno ustanoviti te začetke stvaralaštva, moramo zamisliti kako je izgledao život prvobitnog čoveka. U najstarijem razdoblju naši preci su, u manjim ili većim grupama, lutali od šume do šume od polja do polja skupljajući plodove. Kasnije su počeli loviti životinje prvim oružjem, zašiljenim kamenjem i toljagama. Na sledećem stupanju razvoja pronašli su vatru, zatim su počeli pripitomljavati pojedine životinje. Poseban korak napred bio je kada je prvobitni čovek otkrio da može sam izazvati rast neke biljke tako što će njeno seme zakopati u zemlju.

U tim davnim vremenima naš predak je neuporedivo više zavisio od prirode i njenih ćudi nego što mi danas zavisimo. On nije razumevao prirodne zakone, prosto se samo borio za svoj opstanak. Prvobitni čovek nije shvatao razliku između sebe i neke druge životinje, nekog drveta ili stene. Za njega je sva priroda bila živa. Svemu što ga okružuje pripisivao je ljudske osobine ophodeći se prema prirodi kao prema nekoj čas zloj, čas dobroj sili. Molio je te sile da mu pomognu, podmićivao ih prinoseći im žrtve, ili ih je oponašao, opet iz istog razloga, iz straha da ga ne unište, nadajući se da će mu biti naklonjene ako im bude sličan.

Počeci umetnosti kriju se upravo u tom odnosu prvobitnog čoveka prema prirodi. Predstave o prirodnim silama su u svesti našeg pretka bile pre svega slikovite, to su bile prave personifikacije. (Znamo da je personifikacija pridavanje ljudskih osobina predmetima i pojavama u prirodi.)

Naučnici smatraju da su sve umetnosti nastale iz jednog jezgra. U tom jezgru bile su isprepletane, tako da se nisu mogle razlučiti jedna od druge, poezija, muzika, igra, gluma i prve likovne forme.

Moć magije

Prvi umetnički pokušaji naših predaka bili su izraz njihove duboke povezanosti sa prirodom. Da bi uspeo u lovu, da bi se zaštitio od nepogode prvobitni čovek je bio uveren da mu u tome ne može pomoći samo njegovo oružje, odnosno samo njegova veština, već da mora nekako proniknuti u tajanstvenu vezu između sebe i životinje koju hoće da ulovi ili da mora umilostiviti prirodne sile.

Kako to učiniti? Naši preci su mislili da će najbolje uticaticati na ove ćudljive i neuhvatljive sile pomoću magijskih obreda.

I eto, magijski obredi su prva umetnost. U magijskim obredima sjedinjeni su poezija, muzika i epika.

U praskozorju ljudske istorije čovekov opstanak zavisio od uspešnog lova. Da bi se obezbedila dobra lovina nije dovoljno samo biti vešt i imati luk i strelu. Hiljadu neprijateljski nastrojenih bića samo vrebaju povoljnu priliku ometu lov. Te sile se moraju nekako odobrovoljiti. Na životinju, koju love, treba nekako delovati. Prvobitni čovek je verovao da će ako tačno predstavi ponašanje i glas neke životinje ako verno opiše scenu lova, ponavljajući izvesne reči i pokrete dok ne padne u zanos, imati dobar ulov.

Moć ritma i ritmičkog ponavljanja određenih reči takođe su veoma snažno delovali na primitivnog čoveka. Do danas su sačuvana takva ritmička ponavljanja i u našim narodnim pesmama. Setimo se samo pripeva u dodolskim pesmama: „oj dodo, oj dodole!“

Prve priče

Rekli smo već da je za našeg pretka priroda bila živa. On j e bio zadivljen i zastrašen onim što ga okružuje. Divio se suncu, mesecu, vodi, vatri. Pošto nije mogao da objasni njihovo poreklo, on im je pripisao ljudske osobine. Da sunce ima oči nos usta da je plemenito moćno, nije to bilo za primitivnog čoveka nikakva personifikacija ili metafora već stvarnost.

Mrlje na mesecu? Mi znamo da su to obrisi planinskih venaca i tzv. „mora“ na mesečevoj površini, ali za našeg pretka to je bilo sve drugo samo ne to.

Severnoamerički Indijanci imaju ovu priču o poreklu mesečevih mrlja:                              .

„Jednom davno, junak, mesec pozva svoje susede na veliku svečanost. Žabac stiže kad je koliba već bila puna. Uzalud je molio da mu naprave malo mesta, oni ga izbaciše napolje.

Da bi se osvetio, žabac izazva provalu oblaka i poplavi Mesečevo boravište. Izbačene usred noći, zvanice opaziše neku svetlost. Dopirala je iz žapčeve kolibe u koju htedoše da se sklone, jer samo tu je zemlja ostala suva. Tada žabac skoči Mesecu ne lice i odatle niko nije mogao da ga skine. Još uvek se tamo vidi“.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here