Naslovna Društvo Biznis Rok za obračun i plaćanje PDV-a

Rok za obračun i plaćanje PDV-a

295
0

Proizvodni proces je kraći ili duži lanac određenih radnji kojima se prerađuju i oblikuju predmeti iz prirode, takozvane sirovine i repro-materijal, a time i stvaraju upotrebni predmeti za zadovoljavanje potreba ljudskog roda. U čitavom tom procesu proizvodnje, u koji je najpre bio uključen samo čovek, a kasnije i životinja, pa zatim i mašina koju je takođe čovek proizveo radi olakšanja izrade predmeta potrebnih i korisnih za njegov život i rad, inputi su bile najpre samo te sirovine koje je nalazio u prirodi, a tek kasnije i mnogi drugi proizvodi koje je sam čovek stvarao.

Ono što je za prvog u lancu proizvodnje gotov proizvod: izvađena i možda delimično prerađena ili prečišćena ruda, ulovljena ili odgojena i zatim zaklana životinja, ošišana pa možda još i oprana vuna… za sledećeg proizvođača samo je, opet, sirovina ili repro – materijal, input od kojeg tek planira da pravi metal, kuva jela, tka sukno… Isto kao što su i taj metal, jelo i sukno samo repro-materijal za proizvođače nakita ili felni za automobile, za konfekcionare koji šiju haljine i odela, za hotele koji svojim gostima uz smeštaj obezbeđuju i ishranu…

Šta je PDV

Tokom svake faze proizvodnog procesa stvara se dodata vrednost, što je u stvari učinak rada svakog konkretnog proizvođača. Dodatnu vrednost vune sa tek ošišane životinje stvara farmer samim tim šišanjem, kao i on ili neko drugi ko se bavi pranjem i sušenjem te vune. Sledeće etape stvaranja nove dodate vrednosti nastaju onda kada se vuna isprede pa kada se oboji, i najzad, kada se istka tkanina od nje. Dakle, dodatna vrednost se stvara tokom svih naknadnih operacija koje se izvode na vuni, i tako sve do proizvodnje finalnog proizvoda u obliku marame, haljine ili odela.

Dodata vrednost ostvaruje se i u lancu trgovine, kada se, recimo, roba doprema od veleprodaje do maloprodaje, a takođe i u uslužnim delatnostima.

Radi obezbeđenja sopstvenog funkcionisanja i ispunjavanja obaveza prema svojim građanima, od zdravstva i školstva do razvijanja kulturnih i sportskih aktivnosti, svaka država primenjuje oporezivanje, kako svojih građana – poreskih obveznika, tako i svih onih koji se bave nekom proizvodnjom ili pružanjem usluga, odnosno stvaraju dodatu vrednost proizvoda namenjenog prodaji.

Najrasprostranjeniji sistem oporezivanja prometa roba (dobara) i usluga na svetu je porez na dodatu vrednost, popularnije nazvan PDV. Porez na dodatu vrednost, definisan i kao opšti porez na potrošnju, primenjuje se u više od 120 zemalja sveta. U nekim zemljama on se naziva drugačije: u  Japanu je to porez na konzumiranje, a u Ujedinjenom Kraljevstvu, Kanadi, Novom Zelandu i Singapuru – porez na dobra i usluge.

PDV plaćaju svi učesnici u lancu kupoprodajnih transakcija, ugrađujući ga u cene svojih proizvoda ili pruženih usluga i naplaćuju ga od sledećeg u tom nizu. Dakle, ne pada na teret poreskog obveznika, već ga snosi krajnji potrošač u tom nizu prometa dobara i usluga, a prihod je same države.

PDV se obračunava i plaća u svakoj fazi prometa, ali se ostvaruje samo na onu vrednost koju je upravo u toj fazi izrade proizvoda ili pružanja neke usluge dodao konkretni učesnik određene faze u samom prometu.

Zakon Republike Srbije o porezu na dodatu vrednost to definiše na sledeći način: „PDV je opšti porez na potrošnju koji se obračunava i plaća na isporuku dobara i pružanje usluga, u svim fazama proizvodnje i prometa dobara i usluga, kao i na uvoz dobara, osim ako ovim zakonom nije drukčije propisano“.

Predmet oporezivanja je, dakle, promet dobara i usluga koji nastaje u okviru obavljanja neke privredne delatnosti. Opšta poreska stopa je 20% i važi za većinu proizvedenih dobara u prometu. Posebna poreska stopa od 10% se primenjuje samo na pojedina dobra i usluge (hleb, mleko, brašno, šećer, jestivo ulje od suncokreta, kukuruza, uljane repice, soje i masline, jestive masnoće životinjskog i biljnog porekla; sveže i rashlađeno voće, povrće, meso, riba i jaja; ogrevno drvo…).

Važno je znati da je promet nastao onda kada je jedan subjekat prodao ili poklonio drugom subjektu neko dobro ili uslugu, posle čega on može time raspolagati kao da je njegovo, ali predmet oporezivanja je samo onaj promet koji je nastao u okviru obavljanja neke delatnosti. Odnosno, ukoliko neko preko svoje firme koja se bavi trgovinom i nalazi se u sistemu PDV proda neko dobro, bilo nekoj drugoj firmi, bilo pojedincu, ima obavezu da obračunava i plaća PDV.

Sa druge strane, u slučaju da neki svoj lični predmet, korišćen recimo u domaćinstvu, proda drugom licu, nema plaćanja PDV. To je zato što je u pitanju tek sporadična prodaja sopstvenih stvari, a ne trgovina kao poslovna delatnost.

Zakonom je regulisano i to da firme i preduzetnici koji ostvaruju mali promet ne moraju da budu u sistemu PDV. Za poreske obveznike cenzus preko kojeg obavezno ulaze u sistem PDV iznosi 8.000.000 dinara. Mali poreski obveznici ne obračunavaju PDV u izlaznim računima, ne koriste prethodni porez iz računa dobavljača  i ne obračunavaju PDV obavezu, niti pak predaju PDV prijavu.

Dodata vrednost i obračun PDV-a

Dodata vrednost je, dakle, ona vrednost koju je proizvođač određene robe ili pružalac usluge dodao proizvodu koji prodaje.

Kada su u pitanju trgovci, recimo u maloprodaji, to je razlika između one cene po kojoj oni prodaju određenu vrstu robe i cene po kojoj su tu robu platili veletrgovini.

Da razjasnimo za one kojima ekonomska računica nije jača strana. Ne plaća svaki učesnik u proizvodnom, uslužnom ili lancu trgovine, PDV na celokupni iznos cene određenog proizvoda ili usluge ili robe, nego samo za onaj deo koji spada u kategoriju dodate vrednosti. Bilo stoga što je zahvaljujući njegovom angažovanju taj proizvod na višem stepenu prerade, bilo stoga što je neka roba dopremljena s jedne lokacije na drugu (recimo, pčelarev med iz košnice u megamarket ili pomfrit u obliku poluproizvoda od krompira do gosta hotela, prethodno dorađen u hotelskoj kuhinji).

Stoga, posle ispunjenja određenih uslova, onaj porez koji je prethodni učesnik u tom lancu prometa zaračunao – prethodni porez, sledeći učesnik može da iskoristi kako bi svoju poresku obavezu umanjio, zbog čega je nazvan odbitni porez.

Pojednostavljeno, u praksi to izgleda ovako:

– Trgovac je nabavio čokoladu za 80 dinara, toj ceni je dodao trgovinsku maržu od 20 dinara, a krajnjem potrošaču je prodaje za 100 dinara, pri čemu u cenu uračunava i PDV od 20 odsto, tako da je naplaćuje 120 dinara.

– Dodata vrednost u ovom slučaju je trgovačka marža koja iznosi 20 dinara.

– Od svog dobavljača trgovac je dobio račun koji sadrži cenu čokolade u iznosu od 80 dinara i PDV koji iznosi 16 dinara.

– Kada dođe do obračuna (na kraju obračunskog perioda, meseca ili tromesečja) krajnji prodavac čokolade od iznosa izlaznog PDV koji je obračunao kupcu – 20 dinara, oduzima takozvani prethodni PDV – onaj koji je obračunat u računu dobijenom od dobavljača, a koji iznosi 16 dinara (20% od 80 dinara) i tako dolazimo do sume koju on plaća na ime sopstvene PDV obaveze.

– Izlazni PDV od 20 dinara minus odbitni PDV od 16 dinara daje rezultat 4 dinara, kolika je zapravo poreska obaveza trgovca čokoladom iz naše priče.

Ipak, u praksi je to daleko složenija matematička operacija nego na ovom primeru. Nužno je sabrati sve iznose PDV iz svih izdatih računa, kako bi se izračunala PDV obaveza, a onda se ta suma smanjuje za zbir poreza koji su prema konkretnom obvezniku iskazali njegovi dobavljači, a za koje su oni ostvarili pravo na odbitak.

Kao osnova za obračun PDV koriste se originalni izlazni i ulazni računi, sa svim propisanim elementima, zabeleženi u knjigama ulaznih i izlaznih računa (obavezne evidencije za sve preduzetnike u PDV sistemu).

  • Ako PDV plaćaju mesečno, poreski obveznici su dužni da poreske prijave predaju elektronski do 15. u svakom mesecu za prethodni mesec.
  • Oni koji su u tromesečnom sistemu plaćanja – do 20. u mesecu za prethodno tromesečje, do kada je i rok za plaćanje ove obaveze.

U slučaju da poreski obveznik u nekom mesecu ili tromesečju zabeleži više prethodnog poreza u vidu odbitne stavke, nego PDV sadržan u fakturama prema kupcima, to znači da je došlo do pretplate PDV-a, zbog čega postoji i mogućnost traženja njegovog povraćaja od države. Međutim, poreski obveznik se ne mora opredeliti za klasičnu naplatu tog PDV, preko tekućeg računa, nego ta preplata može samo da bude registrovana od strane Poreske uprave i da se iskoristi za plaćanje poreske obaveze u predstojećem periodu. Naravno, Poreska uprava će prethodno proveriti tačnost obračuna i utvrditi pravi iznos poreske pretplate, kao i postojanje dokumentacije potrebne da bi se ovaj povraćaj ostvario.

Opšti uslovi nužni za odbitak PDV iz računa dobavljača:

  • primalac dobara i usluga je poreski obveznik (nalazi se u sistemu PDV);
  • roba se nabavlja za potrebe oporezivog prometa – za dalju prodaju sa PDV-om;
  • firma poseduje ispravan račun dobavljača koji sadrži obračunat prethodni PDV.

No, Zakonom o porezu na dodatu vrednost su propisani i neki slučajevi u kojima poreski obveznik, odnosno firma koja se nalazi u sistemu PDV nema prava na odbitak PDV-a, čak i u slučaju kada ispunjava ove opšte uslove za odbitak. Tu su najčešće u pitanju izdaci za reprezentaciju i oni koji su vezani za putnička vozila.

Poreski obveznik je lice koje samostalno obavlja promet dobara i usluga ili uvozi dobra, u okviru obavljanja delatnosti.

Poreska osnovica kod prometa dobara i usluga jeste iznos naknade (u novcu, stvarima ili uslugama) koju obveznik prima ili treba da primi za isporučena dobra ili pružene usluge. Tu se uključuju i subvencije koje su neposredno povezane sa cenom tih dobara ili usluga u koju nije uključen PDV, ako ovim zakonom nije drukčije propisano.

Prethodni porez je iznos PDV-a obračunat u prethodnoj fazi prometa dobara i usluga, odnosno plaćen pri uvozu dobara, a koji obveznik može da odbije od PDV koji duguje.

Ko ne prikazuje PDV?

PDV u računima koje izdaju ne obračunavaju:

  • sve firme koje nisu obveznici PDV;
  • firme koje fakturišu proizvode namenje izvozu, budući da je zakonski taj promet oslobođen PDV-a pod određenim uslovima;
  • firme koje fakturišu usluge čije je mesto prometa inostranstvo;
  • firme koje fakturišu promet koji po nekom drugom osnovu nije predmet oporezivanja.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here