Često možemo čuti da neko u svakodnevnom govoru koristi reč „šatro“ da bi označio nešto što je „tobože“, „kao“. Ova reč potiče iz šatrovačkog jezika.
Šatrovačkim jezikom služi se određena društvena grupa, a to su najčešće mladi u urbanim sredinama. U pitanju je nestandardni tip jezika koji je, uprkos popularnosti, često na meti kritike zbog pojedinih opscenih (sramotnih) leksema. Međutim, opsceno i vulgarno je „nasušno u govoru i jeziku“ i svakako danas nije tabu tema. Šatrovački govor odavno je predmet naučnog proučavanja, a opscena leksika koja čini veliki deo njegovog fonda intenzivno se naučno proučava od 90-ih godina prošlog veka. Vuk Karadžić u drugom izdanju Srpskog rječnika (1852) nije zaobišao pominjanje šatrovačkih leksema; međutim, Vuk je ovaj govor nazivao „gegavačkim“ (od glaloga „gegati se“, njihati se u hodu).
Ovaj tip jezika naziva se i frajerskim. Reč frajer (freier) potiče iz nemačkog jezika i isprva je označavala neženju, kandidata za ženidbu, prosca, a potom, kada je počela da se koristi u srpskom jeziku, dobila je nova značenja: lakomislen, besposlen mlad čovek, naivčina, bezveznjak, huligan. Ubrzo je nastao i glagol „frajerisati se“, kojim se označavao slobodan „frajerski“ život. „Frajerisanje“ je moda koja ne jenjava.
Zašto se koristi šatrovački jezik
Šatrovački jezik se koristi radi razonode, slikovitog izražavanja, izazivanja drugačijeg utiska, konkretnog isticanja, ublažavanja ozbiljnosti, olakšavanja društvene interakcije, pokazivanja pripadnosti, postizanja tajnovitosti.
Ovim jezikom se čovek oslobađa od stega društvenih konvencija u ponašanju i govoru. Stoga se naziva i „kritički naoružanim jezikom“. Mladi ovaj govor koriste iz potrebe za isticanjem, intelektualnom superiornošću i originalnošću.
Svaka generacija ima poneku specifičnu šatrovačku reč. Na primer, 50-ih godina se upotrebljavala reč „paliti se“, 60-ih, za isto „stanje“ upotrebljavala se reč „ložiti se“, potom, osamdesetih, mladi su u svoj žargon uveli reč „primati se“, a 90-ih – „pržiti se“. Danas se paralelno mogu čuti sve ove reči, u istom značenju. Među najstarijim šatrovačkim glagolima koji su i danas popularni jeste i „gotiviti“.
Sve su to ozbiljne stvari, a ne gola zajebancija
Šatrovačkim jezikom razobličava se i ismeva ono što je lažno. Stoga šatrovački jezik nimalo nije „šatro“; on je neposredan, direktan, ogoljen vid „obračuna“ sa negativnim društvenim pojavama i ponašanjima.
(„Balegaju, avetaju, klepeću… Svako prodaje bubašvabe i pravi se klikeraš, a kad ga uslikaju napuni gaćeronce.“ Miroljub Todorović, Boli me blajbinger)
Šatrovačkim jezkom slikovito se opisuju stanja; evo primera kako se u jednom šatrovačkom romanu opisuju bolest i neraspoloženje („skenj“):
„Do daske sam u ofsajdu. Skembala me velika žara. Boli me tintara, riknuo nameštaj (telo). Nikad nisam bio u takvoj buli. Falične koske. Falični čvorovi. Panja (hrana) mi se gadi.“ (Miroljub Todorović, Boli me blajbinger)
Ili:
„Vatali smo zjala
Pa im čupali
krilca“ (Miroljub Todorović, Žurka)
Na stilskom planu, ovaj jezik je zvučan, slikovit i bogat je asocijativnošću. Često je ironičan i sarkastičan, ali neizbežno sadrži humorne elemente.
Veliku ulogu u formiranju šatrovačkih leksema imaju kreativni i imaginativni faktor. Stoga, koliko god on postao jezik određenog kolektiva, on u sebi zadržava nešto od subjekta samog stvaraoca.
Kako se tvori šatrovački jezik
Najpre, gotovo svaka reč standardnog jezika može biti šatrovačka ukoliko joj se prida novo značenje. Među takvim primerima su „bomba“ („sjajno“, „vrlo lepa devojka“), „anđeo“ (u značenju „policajac“, aluzija na „anđela čuvara“ u Bibliji), „barbika“, „pacov“, „štakor“ (profesor).
Među šatrovačkim leksemama ima i pozajmljenica. Iz grčkog jezika preuzeta je reč „kefalo“, iz italijanskog – „kontati“. „Apaš“, „mondiš“ i „švaler“ preuzete su iz francuskog jezika, a „keva“, „moša“, „skenjati“ iz albanskog. Reč „roljati“ je anglicizam (pozajmljenica iz engleskog jezika). Najčešći germanizmi među šatrovačkim leksemama su „gelipter“, „šmokljan“, „kuršlus“, „šacovati“. Od turcizama zastupljeni su „čerečiti“, „zaćoriti“ i dr. „Mamlaz“je preuzet iz mađarskog jezika. Reći stranog jezika se u šatrovačkom često modifikuju i morfološki prilagođavaju našim leksemama.
Neke šatrovačke reči nastaju od inicijala određenog imena ili ustanove (npr. „C – Z“, „ce – ze“), skraćivanjem reči („bus“, „folk“), slaganjem („mudroser“, „blatobran“ – uvo).
Žvaka
Šatrovcima je jako važno smisliti dobru „žvaku“ (priču). Nasuprot dobroj (gotivnoj, laćo – dobroj, krševitoj, zmaj – žvaki), priča (žvaka) može biti negotivna, divča („laž“). Kakva god, šatrovačka žvaka nikako nije šatro!
Književnost na šatrovačkom jeziku
Šatrovački jezik koriste autori pesama, priča, romana. Među prvima, šatrovački jezik je u pesme uveo Miroljub Todorović (zbirka KYBERNO, 1970). Šatrovački jezik ovaj autor koristi i u Šatro pričama, romanima (Boli me blajbinger), te u ciklusima haiku poezije.
*
O šatrovačkom govoru možeš se informisati u Šatri – rečniku šatrovačkog govora autora Tomislava Sabljaka, u Beogradskom frajerskom rečniku autora Petrita Imamija.
O ovom jeziku korisne informacije možeš naći i u Dvosmernom rečniku srpskog žargona Dragoslava Andrića i Opscenim rečima u srpskom jeziku autora Danka Šipke.
Postoje i rečnici koji sadrže popis šatrovačkih reči zastupljenih na određenom području naše zemlje. Takve reči mogu se naći u Rečniku žargonizama južne pruge autorki Jordane Marković i Tatjane Trajković. Ovo je jedan od najnovijih rečnika žargonizama i najbliži je savremenom stanju (ne)standardnog jezika juga Srbije.
