Naslovna Društvo Umetnost Squid Game – kritika našeg društva

Squid Game – kritika našeg društva

311
0
Serija

Netflix-ov planetarni hit, serija Squid Game, obara sve rekorde gledanosti. Netflix je objavio rang-liste top 10 najgledanijih serija u 2021. godini svih vremena, ali ova južnokorejska serija oborila je sve rekorde i stvorila jedan novi prostor za interkulturalnu razmenu i omogućila planetarno gledanje filmova i serija koji nisu snimani na engleskom jeziku. Iako je to bilo dostupno i ranije putem ove platforme, čini se da je tek sa pojavom serije Squid Game to uzelo maha.

Ipak, postavlja se pitanje šta je to toliko posebno sa ovom serijom. Zašto je baš ona srušila lingvističke i druge barijere, i šta nam je novo donela? S obzirom na to da ćemo se baviti nekim fenomenima koje je serija Squid Game iznedrila, ako je niste gledali, savetujemo da je prvo odgledate, pa tek onda pročitate tekst. Upozoreni ste, odavde kreće deo sa opisima delova radnje i/ili zapleta.

Krvava radnja na tri plana

Radnju ove serije možemo posmatrati na tri plana. Jedan je naravno onaj koji se u seriji odvija. Osnovna premisa jeste da ljudi koji su u dugovima, na ovaj ili onaj način sa druge strane zakona, neprepoznati od strane sistema i izrabljivani, dobijaju priliku da se takmiče u igranju dečjih igara za basnoslovno veliku svotu novca. Ali, postoji mala začkoljica: oni koji izgube u igri, izgubili su zauvek.

Drugi plan ovih krvavih igara možemo pratiti kroz odnos VIP zvanica. Oni su bogati belci, uglavnom sa engleskog govornog područja, koji su se kladili na igrače, kao što se ljudi klade na konje. Iako je njihova karakterizacija i kritika koju bi trebalo da predstavljaju problematična, dok ih posmatrate s gađenjem i pitate se kako mogu tako nešto da rade, možda je vreme da se setite da treba da se pogledate u ogledalo.

Treći plan predstavljaju sami gledaoci serije i tako kritika našeg celokupnog društva biva zaokružena u ovoj seriji. Iako ćete se gnušati nasilja, nećete moći da prestanete da je gledate, što upravo ide u prilog kritici perverzije društva sa kojom smo suočeni, iako ćemo to vešto poricati jedući kokice i gledajući Squid Game.

Kritika socio-ekonomskih razlika i principa meritokratije

Squid Game je serija koja ovim oštro kritikuje socio-ekonomske razlike u korejskom društvu i sistem koji upravo te razlike koristi kako bi one, na onome što se smatra dnom društvene lestvice, iskoristio. Međutim, kako ni ostatak sveta ne zaostaje u ovoj (nepravednoj) društvenoj raspodeli dobara, i ne čudi što je ova serija postala planetarni hit.

Seriju započinjemo upoznajući našeg glavnog junaka Song Gi-Huna (Li Jung-Je), oca i sina koji se loše stara kako o ćerki koja ne živi s njim, tako i o majci, impulsivnog kockara koji pokušava da zaradi tako što majčinu mukom stečenu platu traći na konjske trke. Od svih učesnika brutalnih igara, on je lik koji uopšte nije upečatljiv, ali koji uvek pokušava da učini pravu stvar. Njegov lik nema razvoj kroz seriju, karakterno je mlak u najboljem slučaju i, opšteuzev, nezanimljiv. Međutim, gledalac će se s njim najpre povezati jer on i treba da predstavlja svakoga od nas.

Postavka igara, od kojih je prva „Drvena Marija“, jeste da svi učesnici imaju jednake šanse da pobede. Kako sam Frontmen, osoba zadužena za organizaciju, red i disciplinu, kaže: „Ovo je jedino mesto na kojem oni imaju jednaku šansu da pobede.“ Međutim, vrlo brzo saznaćemo da jedan od učesnika, bivši doktor po imenu Bjeong-gi (Ju Sang-džu) i trgovac organima, u saradnji sa dvojicom stražara unapred zna koje igre će se igrati. Frakcije će se formirati, žene i stariji, ili bolje rečeno – slabiji, biće gurnuti u stranu, tako da će sistem pravednosti o kojem Frontmen govori vrlo brzo postati nepravedan.

Ovo je možda i najupečatljiviji detalj pažljivom gledaocu. Ova serija snažno kritikuje sistem meritokratije, društveni konstrukt kojim se pretpostavlja da pojedinac dobija onoliko koliko zaslužuje naspram svojih sposobnosti. Na primeru doktora, ali i beskrupuloznog reketaša i gangstera Jan Deok-sua (Heo Sang-te), uviđamo koliko mana takav sistem ima i koliko ga je lako eksploatisati. I dok mi jedni druge, a nas političari, pokušavamo da ubedimo kako je sistem meritokratije pravedan, ako pažljivije osmotrimo alegoriju serije Squid Game uočićemo kako se perverzija tog sistema zapravo zasniva na potlačivnaju i iskorišćavanju onih sa lošijom startnom pozicijom u životu.Serija "Squid Game" na striming platformi Netflix

Problematičan kraj

Ova serija se od početka do šeste epizode držala na relativno ujednačenom nivou kvaliteta. Međutim, sa pojavom VIP zvanica u sedmoj epizodi, kvalitet rapidno opada. Portretisani kao sredovečni, beli, bogati muškarci, VIP gosti su ništa drugo do karikature koje služe da nam daju uvid u to kako se celokupne igre finansiraju i veliko finale koje je potpuno antiklimaktično, ako izuzmemo borbu na smrt između protagoniste i njegovog prijatelja iz detinjstva, nekada uspešnog biznismena Čo Sang-Vua (Park He Su). Njihovi dijalozi toliko su traljavo napisani da su gotovo negledljivi. Maske od zlata koje nose potpuno su groteskne, ali ne u onom pogledu u kojem serija to želi, već se gledaocu čine neupečatljivim i mučno-smešnim. Pritom su i nepotrebne.

Deo priče sa policajcem koji pokušava da imitira jednog od stražara kako bi pronašao svog davno izgubljenog brata i raskrinkao igre zanemarljiv je, nebitan i emotivno neupečatljiv. Čak i kada ga pronađe (ispostavlja se da je on Frontmen koji organizuje smrtonosne igre), gledalac ne doživljava nikakvu empatiju ili katarzu. Naprotiv, čini se da je taj deo priče ubačen potpuno nasumično, tek da bi je učinio uzbudljivijom iako ima sasvim suprotan efekat.

Na kraju dolazimo do možda najgoreg preokreta u onome što je, po rečima nekih, najbolja serija u 2021. godini. Nakon što je Song Gi-Hun, predvidivo, pobedio na igrama, ali tako što su njegovi prijatelji (ako ih tako možemo nazvati) i saborci umrli, on ne želi da potroši ni paru koju je na takav način stekao. U međuvremenu je njegova majka i umrla, što je posledica njegovog nemara i odsustva. Jedini tračak nade predstavlja susret sa ćerkom i to što je spasao brata svoje saborkinje, severnokorejske izbeglice Kang Se-bjok (Jung Ho-jeon), čime verovatno možemo opravdati to što se još nije ubio. Ovo bi trebalo da u gledaocima izazove empatiju jer ipak je on prostodušan lik, a i kako drugačije objasniti toliko uživanje u perverznoj relativizovanoj stvarnosti koju serija predstavlja nego kroz lik koji bi svaki gledalac želeo da veruje da jeste.

Međutim, na samom kraju on slučajno vidi kako drugu osobu pozivaju da učestvuje u igrama i, verovatno vođen željom za osvetom i prekidom krvavog rituala, on sam prihvata poziv. Ovo je trenutak kada je Netflix u potpunosti upropastio sopstveni šou. Ovde se jasno vidi da je na prvo mesto stavljena glad za novcem i da je ovo čista manipulacija publike željne još dobrih serija da iščekuju drugu sezonu. Serija Squid Game, a posredno i Netflix, ovim potezom demantuju sami sebe.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here