Naslovna Škola Jezik i književnost Šta je inspiracija i koliko je važna u stvaranju

Šta je inspiracija i koliko je važna u stvaranju

365
0

Pre nego što krenemo sa pričom o tome kako umetnik stvara svoje umetničko delo i da li je u procesu stvaranja bitnija za umetnika inspiracija ili dugotrajni rad, zavirićemo u rečnik i saznati šta znači reč inspiracija.

Inspiracija je reč latinskog porekla, koja u prevodu znači: nadahnuće. A nadahnuće je posebno stanje uzbuđenosti u kome je umetnik posebno sposoban za stvaranje, kada mu se čini da misli i slike dolaze same od sebe i pretapaju se u reči, rečenice, pokrete, stihove.

Često čujemo da neko za svoj neuspeh krivi upravo nedostatak inspiracije. Loše urađen pismeni zadatak na času maternjeg jezika loš đak će ponekad propratiti rečima: “Šta mogu kad nisam imao inspiraciju”.

Inspiracija kroz vekove

Misao da je nadahnuće neophodno za stvaranje dobre pesme, ili nekog drugog umetničkog dela, veoma je stara.

U drevnim vremenima verovalo se u natprirodno poreklo inspiracije. S tim u vezi je i običaj da pesnici na početku svojih epova prizivaju muze, ili neko drugo božanstvo.

Muze su po grčkoj mitologiji zaštitinice umetnosti i nauke. One su kćeri Mnemosine, boginje pamćenja. Njihovo prebivalište je planina Parnas koja id an danas predstavlja simbol pesništva.

Najveći epski pesnik klasićne Grčke, Homer, zapoćinje “llijadu” stihom:

Srdžbu, boginjo, pjevaj Ahileja, Peleju sina”…

Homer je imao na umu boginju Atenu, svoju zaštitnicu i Muzu, koju je smatrao pravim autorom epa, dok je on samo zapisivač. Takvo shvatanje bilo je sasvim uobičajeno za ono doba.

Prizivanje muza sačuvalo se i u kasnijim vremenima. Čuveni italijanski renesansni pesnik Torkvato Taso se na početku speva “Oslobođeni Jerusalim” ovako obraća muzi:

“O muzo…
Ti podaj žara grudima ovima,
spjev moj obasjaj”

Osetiti žar u grudima, zanos, bistrinu uma, izoštrenost čula, što se sve pripisuje nadahnuću, i danas je za neke umetnike preduslov stvaranja.

Neobični rituali poznatih pisaca

Da bi dospeli u stanje nadahnuća pisci često pribegavaju neobičnim, ponekad smešnim, navikama i ritualima. Ostalo je zabeleženo da je nemački pesnik Fridrih Šiler mogao osetiti nadahnuće jedino ako na svom pisaćem stolu drži činiju punu trulih jabuka. Balzak je pisao romane odeven u svoj široki ogrtač nalik na monašku rizu. Marsel Prust je obložio plutom zidove u svojoj radnoj sobi da bi se izolovao i od najmanjih šumova. Ima pisaca koji nadahnuto stvaraju samo noću ili samo u rano jutro. Ipak najčudniji je postupak pisca kriminalistićkih romana Žorža Simenona kažu, da je on imao inspiraciju jedino kada je pisao sedeći u kadi punoj tople vode, pisaću mašinu je držao na dasci prebaćenoj preko kade.

Edgar Alan Po nije verovao u inspiraciju

Često su sami pisci podržavali ove priče o neobičnom, gotovo “vidovitom” stanju u kojem su se nalazili dok su pisali svoja dela. Naročito su pesnici epohe romantizma isticali zanos i posebno raspoloženje koje nije dostupno običnim ljudima. Međutim, za amerićkog književnika Edgara Alana Poa inspiracija je bila samo puko naklapanje. On vrlo slikovito opisuje proces nastajanja jednog književnog dala:

“Većina pisaca – naročito pesnika – više voli da svet misli kako oni stvaraju u nekoj vrsti plemenitog ludila, podsvesnog zanosa, i nesumnjivo bi zadrhtali od straha kad bi pustiti javnost da baci pogled iza kulisa, na ono mučno i nesigurno sazrevanje mlsli… na one nebrojene misli koje su samo sinule u glavi, a nisu dospele do pune zrelosti i jasnoće… na ono oprezno odabiranje i odbacivanje, na mučno brisanje i umetanje – jednom reči, na točkove i zupčanike, na sprave za pokretanje pozornice, na lestvice i pod koji se otvara, na petlovo perje, rumenilo i veštačke mladeže – što u devedeset i devet odsto slučajeva sačinjava književnu pozornicu.”

Izvor fotografije: biography.com

I tako Edgar Alan Po ostavlja, samo jedan jedini procenat koji bi mogao da pripadne nadahnuću i nekoj tajanstvenoj sposobnosti koju, tobože, ne poseduju obični smrtnici.

Što bi rekao Njegoš u “Gorskom vijencu”, u poznatom stihu:

Bez muke se pjesna ne ispoja”

Na kraju dužni smo da objasnimo i šta znaći inspirisati se nečim, nadahnuti se nečim. U rečniku čitamo: naći podsticaj za umetničko stvaranje.

Za mnoge pesnike od presudne važnosti je naći podsticaj, iskru koja će u njima zapaliti stvaralački plamen.

Tu iskru može u njima izazvati lik voljene žene, ljubav prema otadžbini, lepota prirode.

Kažu da je Beatriče učinila Dantea pesnikom, njena lepota i čednost davali su mu snagu da prebrodi sva iskušenja i nevolje na putu kroz Pakao, u „Božanstvenoj komediji”.

Nikad uslišena ljubav prema Lauri, nadahnula je Petrarku da napiše svoj čuveni „Kanconijer”, zbirku ljubavne lirike.

Mogli bismo navesti imena mnogih velikih pesnika i pisaca inspirisanih likom voljene drage, mogli bismo, ali nećemo. Dovoljno je da znate da ih je bilo zaista puno.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here