Sveti Sava – jedno od najznačajnijih imena srpske istorije, kulture, crkve, ali književnosti. Bez ove svestrane srednjovekovne ličnosti gotovo da ne možemo zamisliti kulturnu baštinu srpskog naroda. Život i rad Svetoga Save nadaleko se pominju. Nije bio cenjen samo u njegovo vreme, već i kasnije. Postao je uzor i inspiracija mnogim stvaraocima, književnicima, istoričarima, teolozima.
Svemu čega se dotakao, Sveti Sava je dao smisao i značaj. Zato ga vekovima slavimo i pominjemo.
Rođenje i detinjstvo Svetoga Save
Veruje se da su Stefan Nemanja i njegova žena Ana s razlogom čekali da im Bog podari još jednog sina. Njihove molitve bile su toliko iskrene, jer su silno želeli sina mezimca, naslednika carske krune i budućeg velikog vladara srpske zemlje.
Gospod im je ispunio želju i negde oko 1175. godine, podario im sina Rastka. Od malena se videlo da će izrasti u neobičnog čoveka, jer Rastko nije bio kao druga deca. Dok su se ona igrala, Rastko je sedeo kod kuće i čitao knjige o monaškom životu, podvizima, isposnicama i prvim svecima. Tada se u njegovoj glavi začela misao da bi i on voleo da živi takvim životom.
Kada je malo porastao, Rastko je od oca Stefana Nemanje dobio na upravu Zahumlje. Dok je otac maštao o vojničnim podvizima, majka Ana je maštala o ženidbi sina.
Ali on, Rastko, imao je drugih snova.
Na Svetoj gori snovi su postali realnost
Rastka nikada nije interesovao život na dvoru, carska kruna niti raskoš. Odricao se muzike, zabave, druženja kojima su se prepuštali mladići njegovog uzrasta. U srcu je gajio čistu i veliku ljubav prema manastirskom životu.
I njegove želje postale su stvarnost. Tako je Rastko dočekao svoj trenutak. Skinuo je carske rize i sa ruskim monasima otišao sa očevog dvora na Svetu goru.
Nakon nekog vremena svi su primetili da mladića nema, verovali su da se zadržao u lovu. Stefan Nemanja je čak poslao stražu da širom kraljevstva traže Rastka.
Ipak, bilo je kasno. Mladić Rastko, postrizao je vlasi i u manastiru Vatoped primio monaški čin. Tako je najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje i njegove žene Ane, Rastko, postao monah Sava.
Savin monaški život
Sava je bio monah čistog srca i nesebične ljubavi. Njegova životna snaga dopirala je iz želje da služi Bogu, ali i da pomaže drugim ljudima. Monasi i igumani su ga iskreno voleli. Okarakterisali su ga kao vrednog i poštenog, disciplinovanog i pažljivog. Novac i druge dragocenosti koje su roditelji slali od kuće, Sava je nesebično davao manastirima, kako bi se radilo na njihovom uređenju.
Kasnije mu se otac, Stefan Nemanja pridružio u monaškom životu (kao monah Simeon). Sava i on su obnovili već postojeći manastir Hilandar, učinivši ga najznačajnijim središtem srpske kulture i duhovnosti.
Sava kao prvi srpski arhiepiskop
Poznato je da se Sava mnogo zalagao za srpsku pravoslavnu crkvu. U vreme kada je on bio iguman manastira Studenica, srpska crkva nije bila samostalna. Pošto je imao zvanje arhimandrita, Sava je bio najviše negrčko svešteno lice u Srbiji.
Složene političke okolnosti na Balkanu (13. vek) i nezavidna crkvena situacija u Srbiji, bile su povod za Savinu misiju u Nikeju. Razultat ove verske misije ogledao se u tome što se Sava izborio za autokefalnost srpske pravoslavne crkve, a odlukama donetim u Nikeji, ujedno je i hirotonisan za prvog srpskog arhiepiskopa.
Potom se pozabavio crkvenim uređenjem, naišavši na niz političkih, pravnih i crkvenih problema. Kada je konačno organizovao i uredio srpsku arhiepiskopiju, srpsku crkvu priznale su i druge pravoslavne crkve, potvrdivši Savin rad.
Prvi srpski prosvetitelj i književnik
Sava se posebno trudio da uči svoj nepismeni narod. Težio je prosvećenju i oplemenjivanju stanovništva, ne praveći razliku među njima. Njegov značaj bio je veliki za srednjovekovnu srpsku školu i kulturu. Sava je otvarao škole u manastirima, učio ih je čitanju i pisanju, dobrim delima i poštenju. Trudio se da obrazovanje i nauka svakome budu dostupni, čak i čobančetu.
Zbog svog rada i truda koji je nesebično trošio i usmeravao ka srpskom narodu, prozvan je srpskim prosvetiteljem i isceliteljem.
Savin život je bio ispunjen ljubavlju prema knjigom. On nije samo čitao, već je i pisao. Pisao je o životu svoga oca, ali i druga crkvena dela, te se smatra prvim srpskim književnikom i začetnikom osamostaljene srpske srednjovekovne književnosti.
Njegova prva spisateljska delatnost odnosila se na pisanje crkvenih dela – Karejski i Hilandarski tipik, ali ona nisu književna. Tek će sa Pismom igumanu Spiridonu i kasnije sa Žitijem Svetoga Simeona, Sava potvrditi svoju književnu delatnost.
Tradicionalno, 27. januar obeležava se kao Savindan i slavi se u svim školama širom Srbije. Učenici i prosvetni radnici zahvaljuju mu za sve što je školi ostavio. Crkve čuvaju i brane ono za šta se izborio. Muzeji neguju sve što je pripadalo njegovom otačastvu. Narod ga pominje kroz priče, pesme, molitve.
Sve dok postoji svest o tome koliko smo dužni Svetom Savi i ljubavi kroz koju nam je pružio veru, nauku, slobodu, bogatu istoriju, biće srpske kulture i srpskog naroda.
