Život stanovnika Malajskog arhipelaga od davnina je bio tesno povezan sa morem. Ploveći na svojim lakim čamcima i brodovima oni su stizali daleko na zapad, do južnih obala Azije. A još u početku naše ere Malajci sa Velikosundskih ostrva plovili su Indijskim okeanom uzduž i popreko pa su tako dospevali i na Madagaskar.
Starosedeoci Madagaskara – Malgaši – potiču od malajskih predaka i govore jezikom koji je malajskog porekla. A ako se okrenemo na drugu stranu, ka Istoku – mnoge nevidlјive niti povezuju Malajce i stanovnike polinežanskih ostrva.
Žarište kulture
Verodostojni istorijski dokazi o Malajcima potiču iz prvih vekova naše ere. Najzapadnija ostrva arhipelaga – Javu i Sumatru a zatim i Borneo (Kalimantan) počeli su da naselјavaju došlјaci iz Južne Indije i Bengala.
Na ostrvima su nikla žarišta bogate kulture koju su stvorili vredni i hrabri narodi Sumatre i Jave. I mada je ona dosta primila i od doselјenka iz Indije, malajska kultura zadržala je i svoja posebna obeležja.
Na Sumatri i Javi sagrađeni su velelepni gradovi. U sedmom veku, na obalama moreuza Malake postojala je jaka pomorska država Šrividžaja. Nјena prestonica nalazila se u donjem toku reke Musi, otprilike tamo gde je danas Palembang, poznato središte industrija nafte.
Zapisano je da su u nju krajem sedmog veka iz Indije i Kine stizale desetine učenih lјudi u potrazi za izvorima mudrosti – starim rukopisima i knjigama.
Oko prestonice prostirala su se brižlјivo obrađena pirinčana polјa i „naselјa koja se ne mogu prebrojati“.
Godine 918. iranski istoričar Abu Seid Hasan napisao je da „u trenutku kad u gradu Zabagu (Šrividžaja) petl’i najave svojo’m pesmom dolazak novog dana, njihova sabraća odazovu se svojim kukurekanjem i sa razdalјine od stotinu i više parsanga“. (Parsang – oko šest kilometara).
Život je bujao na obalama moreuza Malake. Nikakvo čudo, jer je kroz ovaj moreuz vodio veliki azijski pomorski put, bio je to put začina koji je vodio od Molučkih ostrva, Timora i Celebesa, do Šrividžaje.
Zemlјe južnih mora opisali su najpre kineski trgovci i hodočasnici, a kasnije arapski geografi i moreplovci.
Vešti krmanoši
Ovi zapisi govore o brodovima koji su sa posadama od 600, 700 pa čak i hilјadu lјudi, a vođeni rukama veštih krmanoša, plovili kineskim i indijskim morima, pričaju o čudesnim dvorcima i hramovima, o plodnim pirinčanim polјima i o širokim putevima prosečenim kroz džunglu.
Proučavanjem portugalekih, malajskih i kineskih pismenih izvora, može se doći o zaklјučka da su još mnogo vremena posle dolaska Portugalaca na obale Indije i Malake – brodovi sa Malake, Sumatre i Jave plovili daleko ka Istoku i Zapadu, dospevajući na nova i dotle nepoznata ostrva. Jedan portugalski letopisac zapisao je početkom 16. veka: „Ove džunke (tako ovde nazivaju brodove) znatno su veće od naših brodova i nisu nalik na njih. Pramac i krma istog su oblika i snabdeveni su kormilom, a jedra se prave od trske. Ovi brodovi mogu da ponesu više tereta od naših, i sigurniji su za plovidbu, dok su im ograde na pramcu i krmi visoke, pa zato liče na kamilu“.
Ovim brodovima malajski moreplovci smelo su se otiskivali na nepreglednu morsku pučinu. Mora se reći, međutim, da su oni imali izvanredno tačne pomorske karte, koje su i Portugalci veoma cenili. I upravo koristeći se ovim kartama, portugalski kapetani i moreplovci došli su do „velikih i značajnih otkrića“ u morima Malajskog arhipelaga, prigrabivši tako za sebe slavu pronalazača ostrva začina.
Izvor: Mali kekec
