Naslovna Istorija Mitologija Verovanja o suncu i mesecu – Veselin Čajkanović

Verovanja o suncu i mesecu – Veselin Čajkanović

270
0

„Nebeska tela imala su važnu ulogu i u magiji, ali isto tako i u praktičnom životu, gde su bila regulator za razne poslove.”, zapisao je Veselin Čajkanović, proučavalac srpske religije i folklora. Evo nekih verovanja o Suncu i Mesecu koja je zabeležio Veselin Čajkanović.

Verovanja o Suncu

Sunce su Srbi, kao uostalom i drugi narodi, zamišljali (predstavljali) sasvim konkretno, kao vatren predmet, u prvom redu kao vatren kotur. U zagonetkama sunce se najčešće upoređuje sa koturom voska, dakle otprilike sa voštanom svećom ili svitcem koji osvetljava svet („jedna gruda voska cijelu svijetu dosta”). Vrlo je verovatno da je u našoj staroj religiji bilo i praznika namenjenih suncu, o letnjim ili zimskim solisticijama: oni bi dolazili u sezoni Ivanjdana i Božića, i vezani su za ta dva hrišćanska praznika. Za božanski značaj sunca govori i činjenica da se njime često zaklinju. „Tako mi žarkoga sunca, koje sav svijet obasjava”.

Jedno od gorućih pitanja u vezi sa religijom sunca jeste: šta biva sa suncem preko noći. Razumljivo je da je narodna mašta na to davala različite odgovore. Prema jednom objašnjenju, „sunce na kraju dana čim zađe umre, i ono sunce što za tim izjutra obasije, nije ono nego se je drugo rodilo, i tako svaki dan sija drugo sunce” (Karadžić, I, 210, verovanje iz Bosne). Sličnu teoriju nalazimo i kod grčkih filozofa koji su je svakako postavili polazeći od narodnih verovanja: Heraklit misli da svakoga dana imamo novo sunce. I kod našeg naroda postoji verovanje da sunce noću prolazi kroz donji svet, kroz koji ga prenosi bog toga sveta. Možda u toj vezi treba razumeti i zagonetku: „O delijo, delijo, kuda si svu noć hodio?” – „Sam sam hitro letio, po svijeta težio”.

Verovanja o Mesecu

Mesečev kotur izaziva, kod ljudi koji ga posmatraju, asocijaciju oka, i zato je on smatran za nebesko ili božansko oko – isti slučaj koji smo videli i kod sunca. Ni o jednom od drugih nebeskih tela nije se verovalo da ima tolikoga uticaja na celokupan ljudski život i ljudske akcije (poslove) kao što je to slučaj sa mesecom. Njegov veliki značaj za prosperitet kulturnih biljaka, domaćih životinja, i za prosperitet samog čoveka opisao je, na osnovi narodnih verovanja, još Heziod (VII vek pre Hrista). Pri tome su, naravno, metamorfoze mesečeve bile od presudnog značaja; naročito veliki značaj pripisivan je mladini i punoći meseca. Verovanja o mesečevom uticaju na poljoprivredu, i zdravlje čovekovo, starinska su. Mesec je vrlo izdašno iskorišćavan i za vradžbine, naročito ljubavne. Lekovite biljke ponekad su morale biti skupljene prema mesečini.

Kao noćno svetlilo, mesec ima veze sa demonima noći i donjega sveta; takvo shvatanje bilo je poznato još u indoevropskoj starini. Na mesecu, prema starim grčkim verovanjima,  nalaze se duše mrtvih. U vezi sa htoničnom prirodom mesečevom su još neka narodna verovanja i običaji: na primer, verovanje da je guja, za koju znamo da je htoničan demon, mesečeva sestra. Naročito je veliko interesovanje postojalo oduvek za sliku na mesecu. Srpskih verovanja ima mnogo: prema njima, na mesecu je Kajin, ili Kovač, ili drvoseča koji je krao drva nedeljom, ili konjska glava – Šarac Marka Kraljevića.

Izvor:
Čajkanović, Veselin, Stara srpska religija i mitologija, priredio Vojislav Đurić, Beograd: SKZ – BIGZ – Prosveta – Partenon, 1994.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here