Vrste reči u srpskom jeziku – podela + primeri

Vrste reči čine jednu od najzanimljivijih i možda najlakših oblasti jezika skoro svim učenicima. Iako je tako, vrste reči na testovima često budu pomešane, a pojedine „lake” karakteristike se izostave, ne prepoznaju, zanemare. To pokazuje da su vrste reči zaista složena i zahtevna oblast. Čini se ponekad da ni posle toliko časova iz osnovne i srednje škole, znanje o njima nije perfektno.

Zato je svima potreban jedan mali sažet podsetnik.

U nastavku teksta navešćemo sve značajne definicije, podele, osobine svih vrsta reči.

Morfologija i tvorba reči

MORFOLOGIJA (grč. morphe – oblik i logos – reč, govor, nauka) sa tvorbom reči čini deo nauke o jeziku koji se bavi proučavanjem reči – njihovih vrsta, oblika, građenja; određuje reči na osnovu njihovog glasovnog sastava, značenja i funkcija u rečenici.

Dakle, morfologija ujedno označava i sistem oblika jednog jezika. Takođe, termin tvorba reči označava i sistem modela prema kojima nastaju nove reči u jeziku, pa i same procese stvaranja reči.

Šta je reč?

Kako se morfologija bavi rečima, valja se podsetiti i toga šta je reč.

–Još u nižim razredima, REČ smo definisali kao stalni, utvrđeni glasovni skup ili najmanje jedan glas koji ima određeno značenje, ali i funkciju u rečenici. Reči nastaju povezivanjem glasova:                     d-e-t-e, k-u-ć-a (imenice). Takođe, jedan glas može biti ujedno i reč: i (veznik).

Podela reči u srpskom jeziku

U srpskom jeziku postoji DESET VRSTA REČI. One su tradicionalno, u svim gramatika, podeljene u dve velike grupe: PROMENLJIVE i NEPROMENLJIVE reči. Evo kako je došlo do ove podele:

Ako pogledamo reč deca u rečenicama: Došla su deca; Dao sam deci jabuke; Otišla je sa decom, primetićemo da se reč deca pojavila u sve tri rečenice u drugačijem obliku – deca, deci, decom.

U sledećim rečenicama reč ovde, primetićemo, ne menja oblik: Došli su ovde; Ovde ima svega i svačega; Mi smo ovde, pa vi svratite.

Dakle, podela je izvršena upravo na osnovu toga da li se reči upotrebljavaju uvek u istom obliku ili menjaju svoj oblik.

Promenljive vrste reči i njihove osobine

U grupu promenljivih vrsta reči spadaju: IMENICE, ZAMENICE, PRIDEVI, BROJEVI i GLAGOLI. Dakle, ovo su reči koje menjaju svoje oblike. Postoje tri vrste promena:

1. Deklinacija – promena imenica, zamenica, prideva i brojeva (ne svih) po padežima.

Ove četiri vrste reči ujedno i razlikujemo od glagola, jer se glagoli ne menjaju po padežima. Pored padeža, njihove gramatičke osobine su i rod i broj. Zato ih zovemo IMENSKIM REČIMA.

2. Konjugacija – promena glagola. Pošto konjugaciju nemaju imenske reči, onda glagole nazivamo GLAGOLSKIM REČIMA.
3. Komparacija – promena prideva i nekih priloga.

Imenice

Spadaju u promenljive vrste reči i označavaju: predmet (sto, knjiga, olovka), bića (čovek, mačka, Milica), pojave (zora, bura, svitanje).

Gramatičke kategorije:

1. rod – prirodni: muški i ženski (tata, mama) i gramatički: muški, ženski i srednji (muškarac, žena, dete, pile, lane),
2. broj – jednina (žena) i množina (žene)
3. padež – svih sedam padeža (žena, žene, ženi, ženu, ženo, ženom, ženi).

Prema značenju, imenice mogu biti: zajedničke (stolica, kuća), vlastite (Srbija, Ana), zbirne (cveće, prasad), gradivne (šećer, pesak), glagolske (crtanje, plivanje), brojne (petak, petica), misaone (ljubav).

Zamenice

Zamenice su reči koje upućuju na lica, predmete i pojave ili njihove osobine. Sam naziv ukazuje da one „zamnjuju” imenicu, pridev ili broj. One su podeljenje u dve grupe: IMENIČKE i PRIDEVSKE zamenice.

Imeničke zamenice se dele na:

1. Lične zamenice 1, 2. i 3. lica (jednine i množine): ja, ti, on(ona, ono), mi, vi, oni (one, ona);
2. Nelične zamenice: ko, šta, neko, nešto, niko, ništa, svako, svašta;
3. Povratna zamenica: sebe, se.

Pridevske zamenice se dele na: prisvojne (moj, tvoj), pokazne (ovaj, taj), upitno-odnosne (koji, čiji), neodređene (nekakav), odrične (nikakav), opšte (svakakav). Ove zamenice imaju dvojaku promenu – pridevsku i zameničku.

Pridevi

Stoje uz imenice i označavaju neku osobinu predmeta, bića, pojave. Samim tim, i pridevi imaju kategoriju roda (mlada žena), broja (mlade žene) i padeža (mladoj ženi) i ona se poklapa sa imenicom uz koju stoje.

Pored ovih, pridevi imaju još dve kategorije: pridevski vid – određeni i neodređeni, kao i komparaciju – pozitiv (lep), komparativ (lepši), superlativ (najlepši).

Prema značenju pridevi mogu biti: opisni (hrabar), gradivni (kameni), prisvojni (Andrićev), mesni (prednji), vremenski (današnji), pridevi namene (poreska uprava).

Brojevi

Brojevi su delimično promenljive reči, koje označavaju koliko ima onoga ili u kojem se redu nalazi ono što označava imenica uz koju stoje. Prema značenju brojevi mogu biti:

1. Osnovni – menjaju se samo jedan, dva, tri i četiri. Brojevi od pet pa nadalje spadaju u nepromenljive. Osnovni promenljivi brojevi imaju različite načine promene.
2. Redni – imaju oblike za sva tri roda i oba broja, a menjaju se kao pridevi određenog vida (deveti, devetog, devetom);
3. Zbirni – označavaju skup mladih živih bića ili skup osoba oba pola. Retka je upotreba zbirnih brojeva u padežnim oblicima.
4. Brojne imenice – izvedene su od zbirnih brojeva. Označavaju skup muškaraca (dvojica, sedmorica).
5. Brojni pridevi – upotrebljavaju se uz imenice pluralia tantum (dvoje pantalone, troje rukavice).

Glagoli

Spadaju u promenljive, glagolske reči i označavaju radnju (trčati), stanje (dremati) ili zbivnje (sevati). Gramatičke kategorije glagola su:

1. Glagolski vid – svršeni (pročitati) i nesvršeni (čitati);
2. Glagolski rod – prelazni (čitati), neprelazni (sedeti), povratni (kupati se);
3. Kategorija lica: dolaziM, dolaziŠ;
4. Kategorija vremena: dolazim, dođoh, ću dolaziti;
5. Gramatički broj i rod – pisao, pisala, pisalo; pišem, pišemo;
6. Načini: Dođi!

Glagolski oblici mogu biti PROSTI i SLOŽENI.

1. Prosti su podeljeni na lične (PREZENT, IMPERATIV, AORIST, IMPERFEKAT) i bezlične (INFINITIV, RADNI GL. PRIDEV, TRPNI GL. PRIDEV, PRILOG SADAŠNJI, GL. PRILOG PROŠLI).
2. Složeni glagolski oblici su svi lični i oni su: PERFEKAT, POTENCIJAL, PLUSKVAMPERFEKAT, FUTUR 1, FUTUR 2.

Glgolski oblici se grade uspomoć dve osnove: infinitivne i prezentske.

Nepromenljive vrste reči u srpskom jeziku

Kao što im sam naziv kaže – ove reči ne menjaju svoje oblike, ma kako bile upotrebljene. Ipak, valja istaći da to i nije baš sasvim tačno kada su u pitanju prilozi. Grupu nepromenljivih vrsta reči čine: PRILOZI, PREDLOZI, VEZNICI, UZVICI i REČCE.

Prilozi

Stoje najčešće uz glagole i bliže određuju gl. radnju po mestu, vremenu, uzroku, načinu i količini, ali mogu stajati i uz imenice, prideve ili druge priloge. Definišu se kao nepromenljive reči, ali veoma mali broj priloga menja oblike stupnjevima poređenja.

Vrste priloga prema značenju:

1. Prilozi za mesto: ovde, tamo, blizu…
2. Prilozi za vreme: juče, danas, sutra…
3. Prlozi za način: dobro, ružno, brzo…
4. Prilozi za uzrok: stoga, zato;
5. Prilozi za količinu: malo, mnogo, još…

Predlozi

Nazivaju se i pomoćnim rečima koje stoje ispred padežnih oblika ili padežnih sintagmi. U toj poziciji one bliže određuju značenje padežnih oblika i njihove odnose prema drugim rečima. Ti odnosi mogu biti:

1. Prostorni: na, u, iza…
2. Vremenski: od, do, nakon…
3. Uzročni: zbog…
4. Odnos zajednice: sa.

Predlozi mogu biti pravi (od, do, na, uz, s, o, u) i nepravi –nastaju od drugih vrsta reči (vrh, put, dno, za vreme, u toku, u odnosu…).

Veznici

I ovo je jedna vrsta pomoćnih reči koje označavaju veze među rečima u rečenici i veze među rečenicama u tekstu. Odnosi koji se određuju su: poređenje (kako, kao), uzrok (jer), suprotnost (a, ali), vreme (kad), istovetnost (ili).

Veznici su pravi (ili, ali, i, pa, te, dok, jer, ako) ili nepravi – istovremeno u ulozi priloga, im.zamenice ili upitno-odnosne zamenice (ko, šta, kad, već, sam, kako, koji).

Takođe, veznici mogu biti i zavisni – veznici koji povezuju zavisne rečenice, određujući i njihovu vrstu ili nezavisni – povezuju nezavisne rečenice.

Uzvici

Vrsta reči koja se odnosi na pojedine glasove ili skupove glasova, koji se u jeziku koriste kako bi se označila lična osećanja, raspoloženja, spontane reakcije. U zavisnosti od toga šta označavaju mogu se podeliti na veznike koji označavaju:

1. Strah, užas, nemir, žalost: o, oj, ah, uh, joj, jao, avaj;
2. Obraćanje životinjama: pis, iš, gic;
3. Onomatopejski uzvici: dum, bum, tras, kvrc;
4. Dozivanje: Ej;
5. Imperativni: de, dede, pst;
6. Pozdrav: Zbogom, zdravo.

Rečce (partikule)

Pomoćne reči kojima se označava lični stav prema onome što izražava rečenica. Rečce se upotrebljavaju za:

1. Isticanje suprotnosti: međutim, ipak;
2. Posebno isticanje: baš, bar, upravo;
3. Lični stav: valjda, možda, zbilja;
4. Pokazivanje: evo, eto, eno;
5. Pitanje: zar, da li, li;
6. Potvrđivanje i odricanje: da, ne;
7. Imperativna: neka.