Dugo godina održavala se misterija ledenih doba, dok na scenu nije stupio naš velikan nauke Milutin Milanković. Svojom astronomskm teorijom Milanković je našao objašnjenje za nastanak ledenih doba, koje su kasnije osnažili eksperimentalni nalazi grupe američkih naučnika: Hejsa, Šeklotona i lmbrija. Ovim je glavni problem zemljinih klimata rešen. Ostala su pitanja finijih promena temperature na Zemlji koje bi mogle da budu uzrokovane različitim pojavama. Među brojnim uzročnicima takvih promena Sunce je od davnina privlačilo naročitu pažnju naučnika.

Berilijum-10

Još od prvih detaljnijih posmatranja sunčevih pega astronomi su pokušavali da promene temperature na Zemlji dovedu u vezu sa aktivnostima Sunca. Ta je veza je konačno ustanovljena raspletom ove zamršene tajne zemljinih klimata, a odlučujuću ulogu odigralo je dno jednog malog jezera u blizini Sirakuze, grada u Sjedinjenim Američkim Državama.

Naučnici su za analizu izabrali Zeleno jezero kraj Sirakuze, jer su se njegovi sedimenti taložili bez poremećaja najmanje tokom proteklih 10.000 godina. Ključni svedok promena koje su se dešavale na Suncu tokom ovog perioda bio je sadržaj izotopa berilijuma-10 u sedimentima zelenog jezera.

Berilijum-10 je izotop čije je poreklo na Zemlji veoma neobično. On se ne nalazi kao primarni sastojak materijala naše planete, već se stvara delovanjem kosmičkih zraka u Zemljinoj atmosferi. On kao najfiniji prah – „atomski prah“ – pada na Zemlju i tako ostavlja trag o obilnosti kosmičkih zraka – vesnicima eksplozija dalekih supernova koji stižu iz svemirskog prostora.

Intenzitet kosmičkog zračenja u kome se „kupa“ naša planeta bio bi prilično ustaljen da nema dramatičnih promena na Suncu od kojih dolazi prilikom pojačane sunčeve aktivnosti, pojavi pega ili džinovskih sunčevih izboja. Ove električne i magnetne aktivnosti Sunca značajnije utiču i na zemljinu magnetosferu koja sa svoje strane, određuje intenzitet kosmičkog zračenja u stratosferi. I tako se u radioaktivnom izotopu berilijuma-10 nataloženom u slojevima na Zemlji krije „zapis“ o većim promenama zemljine magnetosfere, a time i o aktivnostima Sunca. U trenutku pojačane aktivnosti sunčevih pega, smanjuju se velike sunčeve oluje i džinovske erupcije materije na sunčevoj površini koje kao posledicu imaju slabljenje intenziteta kosmičkog zračenja koje pogađa Zemlju, što dovodi i do slabijeg stvaranja beriijuma-10.

Malo ledeno doba

Analizirajući obilnost berilijuma-10 u uzorcima sedimenata uzetih sa dna Zelenog jezera kraj Sirakuze, naučnici su potvrdili svoju pretpostavku da i najmanje promene na površini Sunca imaju značajan uticaj na klimu na Zemlji. Oni su ustanovili da je – obilnost berilijuma-10 drastično bila povećana u vreme oko 1.600 godine kada je Evropa prolazila kroz Malo ledeno doba. Maunderov minimum je period od 1645. do 1715. godine nove ere kada je broj pega bio veoma mali. Tokom 30 godina je izbrojano 50 pega umesto uobicajenih 40.000 do 50.000. U to vreme na severnoj hemisferi Zemlje je zabelezen period niske temperature ili „malo ledeno doba“.

U svom traganju naučnici se nisu zaustavili, jer im je primarni cilj da predvide budućnost klime na Zemlji. U 21. veku tehnički je moguće naći dugoročna svedočanstva o prošlim Suncevim ciklusima putem raznih izotopa koji se generišu putem delovanja kosmičkih zraka. Nastale izotope uranijuma i torijuma na primer, istrazivaci su proučavali u pećinama na kopnu, a druge kao kiseonik, ugljenik i berilijum u uzorcima leda.

Kada nas očekuje novo „Malo ledeno doba“

Ukupno je bilo 18 minimuma sunčanih pega u poslednjih 8.000 godina a sudeći po prognozama naučnika novo „Malo ledeno doba“ očekuje nas u godinama između 2030 i 2040.

Poznato je da su tokom „Malog ledenog doba“ u 17 veku, na zamrznutoj reci Temzi održavani tzv. “Ledeni vašari”. Istorijski dokumenti otkrivaju da je tokom zime 1683-84. Temza bila zamrznuta više od šest nedelja i ljudi su preko nje prelazili pešice.