Naslovna Lifestyle Život Praštanje, kao olakšanje (praštajte ljudi, praštajte…)

Praštanje, kao olakšanje (praštajte ljudi, praštajte…)

113
0

Verovatno je svako od nas u nekom životnom periodu bio u situaciji da bude povređen, izneveren i razočaran. Zbog toga smo se danima osećali tužno i bezvoljno. Psiholozi tvrde da svaka osoba ima urođenu potrebu i da se osveti i da oprosti, ali da „mehanizmi“ praštanja i spremnosti da se to zaista i učini variraju od čoveka do čoveka. Zavise od ličnosti, karaktera i okolnosti. Činjenica je da osveta nikome ne može doneti zadovoljstvo ( ma koliko se osvetnički nastrojen čovek u datom momentu osećao kao pobednik), jer osveta hteli to da priznamo ili ne uvek ostavlja prazninu i nedorečenost koju je jako teško nadomestiti. Stručnjaci tvrde da potreba za osvetom ima koren u agresiji, dok potreba za praštanjem ima koren u dobroti.

Mržnja uvek više iscrpljuje onog ko mrzi (ne volim ovu reč, prejaka je), nego onog ko je predmet mržnje. Praštanje, ma koliko ga neki ljudi doživljavali kao slabost ni slučajno ne predstavlja slabost, već naprotiv, predstavlja veličinu onoga ko prašta. Praštanje je plemenita osobina koja prvenstveno donosi olakšanje onome ko prašta i „pročišćava“ mu dušu. Neretko se dešava da ljudi kažu – „Mogu da oprostim, ali ne i da zaboravim“, a to je još gori vid samokažnjavanja. Ako nismo zaboravili nanetu nam uvredu, znači da smo je samo potisli, a sve potisnuto može da se vrati kao bumerang. Ono što je potisnuto, kada se vrati, tj. kada posle nekog vremena izbije na površinu uvek donosi više štete nego prvobitni problem.

Kako oprostiti?

Čovek bi trebao da prašta prvenstveno zbog sebe. Uvek kada se dvoumite da li biste trebali da oprostite ili ne, pomislite samo da već sutra može biti kasno. Šta ako se toj osobi nešto desi, ako iznenada ode sa ovog sveta (a znamo da su životne okolnosti nepredvidive), ako je nikada više ne vidite? Ostaćete uskraćeni za mogućnost oproštaja njoj, a vi ćete nastaviti da živite sa teretom koji ni najmanje neće biti lak. Da li će vam tada biti svejedno ili ćete pokušati da potisnete emocije sve do momenta dok ne izađu na površinu? Tada ćete biti nemoćni, jer će biti kasno. Nemoć je glavni sastojak psihičke patnje, a nastaje onda kada ništa ne možemo da promenimo.

Praštanje je proces koji uključuje osećanje dubokog razumevanja kao i mudrosti. Praštanje je takođe stvar slobodnog izbora, a praštanje i dobijanje oproštaja su tesno povezani. Ukoliko nismo spremni da oprostimo drugima, onda ne možemo očekivati ni da drugi opraštaju nama. Da bismo oprostili potrebno je da sebe zamislimo u poziciji onih koje okrivljujemo. Razumeti one koje okrivljujemo kao i razumevanje njihovih pogrešnih postupaka predstavljaju osnovu za opraštanje. Praštanjem ispravljamo nesporazume i olakšavamo prvenstveno sebi a tek onda onome kome praštamo. Praštanjem se oslobađamo prošlosti i istovremeno mudriji, zadovoljniji i rasterećeniji stremimo ka budućnosti.

Zašto je važno oprostiti

Bol koji potiskujemo u sebi zbog nepraštanja je veliki a da toga najčešće nismo ni svesni. Optuživanje, mržnja i osveta nas iscrpljuju i uvek nas čak i protiv svoje volje vuku u nazad. Ukoliko smo ophrvani takvim mislima, automatski smo sprečeni da ponovo nekome poklonimo poverenje, jer će se dešavati da na svaku novu situaciji gledamo sa rezervom prisećajući se situacije koja nas je povredila i opteretila. Nepraštanje usporava naš duhovni razvoj. Sjajno je izdići se iznad svega i oprostiti nanetu nam uvredu koja je možda nekome i nehotice „izletela“, jer često u svojoj brzopletosti zaboravljamo da „jezik može da poseče gore nego mač.“

Istinsko praštanje je ustvari i najuzvišeniji čin ljudskog ponašanja. Praštanjem se oslobađa i rasterećuje onaj koji prašta, možda čak i više od onoga kome je oprostio. U praštanju se ogleda ljudska veličina. Uostalom još davno je rečeno – „Ljudski je grešiti a božanski je praštati.“

Postoji jedna prelepa pesma na temu praštanja, napisao je Nedeljko Popadić i mislim da bi svako od vas trebao da je čita redovno, čisto kao podsetnik.

Neki te ne vole ljudi – Nedeljko Popadić

Postoje ljudi, moj sine,
koji te ne vole, tako…
Al’ nemoj da te to brine,
ne može voleti svako…

Svejedno da li ih koriš,
ili im daruješ cveće.
Predaš se ili se boriš…
Neki te voleti neće…

Zajedno teku vam dani.
Za isti sto ćete sesti.
Ali ste svetovi strani
koji se ne mogu sresti.

I možeš pružiti ruku,
vaditi srce iz grudi,
priznati patnje i muku…
Neki te ne vole ljudi.

I možeš brod kad im tone
džinovskom snagom ga dići,
opet će da te se klone!
I svom će ostrvu ići…

I zato nastavi dalje.
Neodlučni su slabi…
Gospod ti vetar šalje!
Ne osvrći se i grabi!

Razapni jedra i maštaj.
Pobeđuj metar po metar.
I praštaj. Praštaj im. Praštaj.
Nije im naklonjen vetar!

A kada stigneš do duge
i svet kad pronađeš novi,
nek’ te ne pobede tuge.
Opet ih, opet pozovi…

Nedeljko Popadić

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here