Sudeći po društvenim mrežama, mi nikad nismo živeli bolje.
Koliko puta vam se dogodilo da se ulogujete na Fejsbuk ili Instagram pa da vas preplavi osećaj potpune nemoći ili zavisti? Na društvenim mrežama ljudi putuju, venčavaju se, rađaju najpametniju i najlepšu decu, obrazuju se, diplomiraju i provode. Da li su ti ljudi zaista toliko srećni iza svojih ekrana?
Moderno i brzo doba u kome živimo nameće tempo neprestanog napretka bez mogućnosti da se pogreši ili bude nesrećan. Krilaticu „Vreme je novac“ tehnološki razvoj je ubrzao do usijanja, što za posledicu često dovodi čoveka u apsurdnu situaciju – da ima novca, ali ne i vremena, ili još češće u našem društvu – da je bez vremena i u besparici.
Međutim, sudeći po društvenim mrežama, mi zapravo nikad nismo živeli bolje. Naslovna stranica Fejsbuka je tesna za sve fotografije sa luksuznih venčanja i putovanja. Na Instagramu se nadmećemo u robnim markama, na Tviteru u ispraznim mudrostima. Čini se da takmičenju nema kraja.
Šta sve delimo na društvenim mrežama?
Društvene mreže i društvo kao takvo nametnuli su nam potrebu da pokažemo svetu svaki detalj svog života. Tačnije, svaki LEP detalj. Od svakog trenutka se pravi spektakl i umetnost:
– dva pržena jaja na oko u tanjiru sa strukom peršuna
– naslovna strana diplomskog rada
– korice knjige na obali mora
– musava beba koja prvi put samostalno jede keks
– verenički prsten sa prozirnim cirkonom u sredini
– ruka na volanu novog automobila
– zalazak sunca na Kefaloniji ili Kalemegdanu
I tako dalje. I tako bliže. Spisak se može produžiti u beskonačno, prema principu „Sto ljudi, sto ćudi, hiljadu načina da se pohvališ.“
Mane društvenih mreža možda najjasnije oslikavaju svakodnevni hvalospevi.
S jedne strane, potreba da se (samo)pohvalimo najčešće dolazi kao potreba za priznanjem ili prihvatanjem u društvu. Iz straha da se naši uspesi neće primetiti, da će naša sreća proći nezapaženo u sredini u kojoj živimo – delimo sve.
S druge strane, potreba za hvalisanjem često se javlja kao odgovor na tuđe hvalisanje. Šef je otputovao na Tajland – ti si kupio auto. Drugarica iz srednje škole se verila – ti si se obukla po poslednjoj modi i celo veče pozirala u prestižnom klubu. Društvo s fakulteta se sastalo bez tebe – ti si objavila fotografiju svoje preslatke šestomesečne bebe. Oni žive dobar život – ti živiš još bolji.
Da li smo svi srećni na društvenim mrežama?
Svaki ulazak na društvenu mrežu predstavlja start nove trke. Nadmetanju kao da nema kraja. Postavlja se pitanje: da li su ti ljudi zaista toliko srećni? I ako jesu, odakle potreba da baš svaki trenutak podele javno sa svima a ne samo sa ljudima do kojih im je stalo?
Ako si srećan: čemu služi ta takmičarska atmosfera?
Ako nisi srećan: zašto lažeš da jesi?
Umesto da se okrenemo ličnom rastu, mi učimo kako da što bolje i uspešnije predstavimo to što imamo. Pakujemo u sjajan papir praznu kutiju. Delimo na društvenim mrežama lepe trenutke i lepe stvari iza kojih se kriju razna nezadovoljstva i frustracije. Lakše je slagati na društvenoj mreži nego u stvarnom životu. Na društvenoj mreži niko ne može proveriti da li govoriš istinu.
Kada prestaje takmičenje u laganju?
Zbog uverenja da je sve što nam se društvenim mrežama prikazuje stvarno često zanemarujemo činjenicu da to nije stvarno. Fotografija slatke bebe ne svedoči o neprospavanoj noći mame. Fotografija Julijinog balkona u Veroni ne potvrđuje nepodnošljivu gužvu i gurkanje na stepenicama koje vode do najljubavnije sobe svetske literature. Nasmejana lica ispred fakulteta ne govore o diplomskom radu koji je četiri puta ispravljan. Upleteni prsti na plaži ne garantuju doživotnu ljubav.
Svako onlajn takmičenje je, zapravo, uzaludno trošenje energije. Na društvenim mrežama, kao i u životu, nema garancije za sreću.
Zašto onda imamo osećaj da nešto propuštamo?
Internet nam je dao bezbroj mogućnosti. Dva klika nas mogu odvesti na ulice Barselone ili do besplatnog kursa nekog jezika. Mi ipak, malograđanski, obilazimo tuđa (onlajn) dvorišta. Upleteni u društvene mreže, u potrazi za sopstvenim uspesima i srećama, često zastanemo da osmotrimo tuđe. Ono što nije naše izgleda sjajnije, lepše, bogatije i kao nešto nedostižno. Osećaj da propuštamo život ipak ne dolazi zbog toga što neko drugi živi drugačije od nas ili onako kako bismo mi voleli. To je samo posledica toga što gledamo kako drugi žive umesto da i sami živimo.
Promene nastaju onda kada se osvestimo i spremno pogledamo problemu u oči. Jedino što propuštamo jeste naš život i naša lična, jedinstvena priča, koja ni po čemu ne treba ličiti na tuđu.
Umesto mreže društvenih iluzija i laži ispletimo unikatno životno tkanje. Ne moramo ga podeliti na Fejsbuku.
