Biografija čuvenog slepog guslara Filipa Višnjića (1767 – 1834)

мај 12, 2018

filip visnjic biografija — foto: wikipedia.org

U našem pamćenju lik guslara poistovećen je sa likom slepog pevača Filipa Višnjića. Po pričanju njegovih savremenika, bio je visoka stasa, koščat, širokih pleća. Imao je lice boginjavo i crveno; na jednom obrazu i uvetu raspoznavali su se ožiljci od sablje. Gusti brkovi padali su mu na prsa. Bujne veđe su mu, poput nekakve strhe, zaklanjale oči. Kada je išao, proseda kosa talasala se udarajući ga po ramenima. Hodao je dostojanstveno i uvek bez vođe.

Njegov lik kao da je vremenom prerastao u legendarni , mitski lik narodnog pesnika.

Filip se rodio 1767. godine u selu Trnavi. Bio je iz bogate porodice Vilića. Otac mu je rano umro. Preudavši se majka je četvorogidišnjeg Filipa povela sa sobom. Kasnije, po njenom nadimku (Višnja) Filip je dobio prezime.

U svojoj osmoj godini preležao je velike boginje, koje su mu ostavile ožiljke na licu i oduzele mu vid. Od tog vremena samo je nesreća bila gost u njegovoj porodici , koju su gotovo zatrli Turci. Posle majčine smrti Filip je. napustio rodnu kuću. Sa slepačkim štapom i guslama potucao se drumovima. Ubrzo se kao guslar i pevač pročuo u Bosni. Posle boja na Mišaru, izbegao je u Srbiju. Od tog vremena živiće uvek kraj vojnika, na ratištu. Čuveni junak Stojan Čupić bio mu je zaštitnik. Za vreme opsade Loznice Višnjić je svojom pesmom hrabrio vojnike . Iz tog perioda poznata je njegova pesma „Boj na Salašu“ .

Nakon sloma ustanka Filip Višnjić je jedva spasao glavu. Prebegao je u Srem i nastanio se u selu Grku kod nekih rođaka. Tu je i umro, 18Z4. godine. Seljaci su mu na grobu urezali gusle.

Zahvaljujući Filipu Višnjiću imamo onu dragocenu pesmu koja se zove „Početak bune protiv dahija“ . U toj pesmi došla je do izraza njegova velika pesnička darovitost. Kao i Tešan, i Višnjić je pojedinosti iz života preobražavao u čudnovate pesničke scene. Vladan Nedić piše o tome:

„Svojoj najboljoj tvorevini Višnjić je dao veličanstven okvir, izuzetan u našem narodnom pesništvu. Buni malog naroda prethodi nemir u vasioni. Preko nebeskog svoda, u stravičnom kovitlanju, prelazi potavneo mesec, krvava zvezda repatica, zimska munja, pocrnelo sunce. Zemlja se potresa . Višnjić nije izmišljao nebeske „prilike“. Zahvaljujući sačuvanim zapisima, da su se one dogodile i pomračenje meseca, i pojava komete i grmljavina u januaru, i pomračenje sunca. Slepi pevač bio je međutim, potpuni gospodar građe koju je primao iz stvarnosti. On je preuveličavao svemirske pojave.“

Kao što je ponešto preuveličavao, tako je, sasvim slobodno, povinujući se isključivo umetničkim zakonima, menjao istorijske okolnosti, stavljajući neke događaje u drugo vreme, menjajući im redosled.

Ali to nije sprečilo mnoge pesnike, dramatičare i prozne pisce da do današnjih dana traže nadahnuće, kao i izvore podataka, u ovoj Višnjićevoj pesmi o početku ustanka.

Stvaralaštvo Filipa Višnjića

Filip Višnjić je između ostalog bio i tvorac novih pesama. Među najboljim posmama, su sledeće:

Smrt Kraljevića Marka; jedna od najboljih pesama o najpopularnijem srpskom junaku
Dve pesme hagiografskog karaktera, o Svetom Savi
Hajdučka pesma o megdanu Baje Pivljanina i bega Ljubovića
Trinaest pesama o Prvom srpskom ustanku

Kada su nastali prvi satovi (sunčani, vodeni, peščani…)

Predrag Konatarević

мај 12, 2018

Već u prvom dobu ljudske kulture, ljudi su uvideli, da im je od preke potrebe da vreme podele u izvesne duže i kraće delove. Sat predstavlja instrument za merenje vremena. Satovi (u nekoj modernoj formi) su u upotrebi od 14. veka.

Sunčani sat

U prvo vreme im je u ovu svrhu služilo sunce i senka pokazivača. „Pokazivač senke“ na sunčanom satu zove se gnomon. Smatra se da je matematičar i astronom Teodosije iz Bitinije (oko 160. godine pre nove ere) izumeo univerzalni sunčani sat koji je mogao da se koristi bilo gde na svetu. Vremenom su ljudi kokušavali da pronađu bolja i praktičnija rešenja od sunčanog sata pa su tako nastali i vodeni satovi i peščani i satovi sa mehanizmom i satovi sa klatnom i još mnogo drugih varijanti do današnjih digitalnih satova.

Vodeni sat

Vodeni sat ili klepsidra predstavlja antičku napravu za merenje vremena pomoću vode ili ulja, bila je poznata još u drevnom Egiptu već u 2. veku pre Hrista. Sastoji se od dve posude. Voda teče kroz kapilarnu cev iz jedne posude u drugu i u njoj podiže plovak koji pak pokreće figuru koja pokazuje vreme označeno na stubiću na kome su urezane brojke. Vreme koje je potrebno da se napuni posuda, uvek je isto.

Peščani sat

Na način sličan vodenom satu radi i peščani sat. Peščani sat čine dve staklene posude spojene tankom cevčicom kroz koju prolazi pesak. Proticanje peska traje jedno određeno vreme, obično jedan sat, a nakon toga sat se okrene. Peščani sat se i dan danas koristi kao ukras, a njegov crtež u umetnosti predstavlja znak prolaznosti.

Satovi sa mehanizmom

Peščane i vodene satove nalazimo već u drugom veku pre Hrista; manastirskim kaluđerima spada u zaslugu uz druge pronalaske, još i pronalazak satova sa zupčanicima i kazaljkama. Ne može se sa sigurnošću utvrditi ali se misli da je čuveni Gerbert od Overnja, kasnije papa Silvester prvi počeo sa izradom mrvih mehaničkih satova sa zupčanicima.

Car Fridrih dobio je od sultana Saladina sat, koji je pokazivao tok sunca, meseca i planeta a koga su takođe pokretali zupčanici. U 14. Veku Dante već spominje satove što kucaju, a engleski opat Rihard napravio je u to doba vrlo čudnovat astronomski sat, koji je pokazivao tok ne samo sunca i meseca, nego i stanje morske plime i oseke.

Satovi na gradskim kulama

U to vreme su počeli da se pojavljuju i satovi po gradskim kulama i tornjevima. Francuski kralj Karlo V poročio je 1350 godine od nekog nemca Henrika Vika sat na tornju bogorodičine crkve „Notre-Dame“ u Parizu.

Od tog doba takvi satovi su se širili sve više i više, tako da početkom 15 veka gotovo da nije bilo grada, pa ni varašice gde na tornju nije bilo takog sata.

Stoni satovi

Najraniji sačuvani stoni satovi su satovi iz sredine 16. veka iz metalurških gradova Nirnberga i Augzburga. Ovi satovi imali su za razliku od satova koje danas poznajemo imali samo jednu kazaljku. Brojač sati bio je podeljen na četiri jednaka dela, na taj način ovaj sat je mogao da pokazuje vreme od 15 minuta.

Sat sa klatnom

Godine 1657. satovi su dodatno usavšeni pronalaskom sata s klatnom. Ova ideja je izvorno poticala od Galileja koji je želeo da iskoristi njihajuće klatno za pokretanje satnog mehanizma. Međutim, obično se Kristijan Hajgens smatra za pronalazača sata sa klatnom. Po njegovim proračunima izrađen je prvi takav sat.

Moderni satovi

U 20. veku satovi više nisu zavisili od navijanja. Na ovim satovima vreme se merilo na različite načine, na primer pomoću kvarcnih kristala ili raspadanjem radioaktivnih elemenata. Čak su i mehanički satovi napajani baterijama, čime je navijanje sata postalo suvišno. Od 2010 pa na ovam, atomski časovnici su najprecizniji časovnici koji postoje. Znatno precizniji od kvarcnih časovnika, a njihova precizost ide i do nekoliko sekundi u više hiljada godina.

Kamila „pustinjska lađa“ – može da izdrži i do 8 dana bez vode

Predrag Konatarević

мај 11, 2018

Teško je reći kada su kamilu nazvali pustinjskom lađom. U svakom slučaju to je bilo veoma davno. Jer, se pretpostavlјa da je pripitomlјena oko 5 hilјada godina pre nove ere. Toliko su stare statue kamila s teretima, a takođe i prikazi tih životinja na stenama Asuana i Sinaja.

Kamila je verni pomoćnik čoveka, osnovna mesna i mlečna životinja, a daje i dlaku, čvršću od ovčje, i kožu. Osušena balega, pak, u predelima bez drveća služi kao gorivo. Pomoću kamile su orali zemlјu, koristili je za vršidbu i za vađenje vode iz dubokih bunara. Hilјadama godina kamila je nezamenlјivo transportno sredstvo. Tek nedavno potisnuli su je automobili, avioni i druga tehnika.

Kamila može da nosi prosečno polovinu vlastite težine, a neke toliko koliko su same teške – preko 700 kg. I s takvom težinom pređu po nekoliko desetaka kilometara. Kamila je ne samo snažna, nego i laganog hoda. Postiže brzinu preko 20 kilometara na čas.

Ima karakterističan hod: korača istovremeno s obe noge koje su s jedne strane tela, naizmenično s levim i desnim nogama. Takav hod omogućava kamili da održava postojanu brzinu na udalјenostima 80 -90 km na dan

I do osam dana bez vode

Ta životinja je odlično prilagođena za život u pustinjama i stepama. Gusta dlaka sigurno je štiti od noćne hladnoće i dnevne žege. Kamila je skromna u ishrani. Na njenim ispasištima često se ne može naći ništa osim trnja i grube žilave i slane trave, no to i jeste njena osnovna ishrana.

Sproveden je jedan ogled. Na delu pustinje ustanovlјeno je 290 vrsta bilјaka koje tu žive. Kamile su se hranile sa 161 vrstom od njih sočne nežne bilјke su jele u potpunosti, a od gru bih listove i vrhove, dok je, istovremeno, krupna rogata stoka koristila za hranu samo 68 vrsta bilјaka.

Kamila može da ne pije po nekoliko dana, a u bezvodnim uslovima to je veoma važno. Zato može da popije odjednom po 60 litara vode. Spokojno pase ili hoda s teretom na sebi po užarenim dinama, ne tonući u sipki pesak. Nјeno stopalo s dva papka je veoma široko, a odozdo je zaštićeno posebnim elastičnim jastučićem, tako da kamila ne utaba pašnjake na kojima se hrani, pa se bilјke na njima lakše obnavlјaju.

Devetnaest miliona kamila

Narodi koji naselјavaju pustinju nazivaju kamilu „džamal“, što znači lepa. Od pamtiveka je bila mera vrednosti veličinom stada kamila određivalo se bogatstvo porodice, miraz neveste. Kamila je predmet pripovedaka, stihova, poslovica i legendi.

Danas u svetu živi oko devetnaest miliona kamila, a najviše ih ima u zemlјama severoistočne Afrike, manje u Aziji. Kamile se dele na dve vrste, dvogrbe i jednogrbe prema izraslinama na leđima u kojima su rezerve sala. Jednogrbih je znatno više, 90 odsto od svih kamila sveta, ali ih nema divlјih ako se izuzmu podivlјale, kakvih, na primer, ima u Australiji. Divlјe dvogrbe kamile su se sačuvale u malom broju u Mongoliji i nalaze se pod zaštitom. Jednogrbe i dvogrbe kamile se mogu pariti između sebe i daju potomstvo s jednom ili s dve grbe.

Postoji više rasa kamila za različite namene, a osnovne su za nošenje tereta, odnosno za jahanje. Težina jedne krupnije rase („arvana“) jednogrbih kamila je 600-650 kg (mužjaci), odnosno 450-460 kg (ženke). Životni vek im je do 40 godina, a s 20 do 25 godina su u punoj snazi. Ženka donosi potomstvo 8-10 puta u toku života, u pravilu po jedno mlado.

Zanimlјivo je da te živtinje imaju odlično pamćenje. Bilo je slučajeva da su se kamile, prodane stotine kilometara daleko, vratile nazad. Ne vole da se s njima grubo postupa i mogu da se osvete, čak i nakon mnogo vremena.

Prvobitni čovek i stvaralaštvo. Kako su nastale prve priče

Predrag Konatarević

мај 11, 2018

Niko ni dan danas nemože sa sigurnošću tvrditi kada je prvobini čovek počeo da se bavi stvaralaštvom, ma kog oblika. Kako bismo mogli makar približno ustanoviti te začetke stvaralaštva, moramo zamisliti kako je izgledao život prvobitnog čoveka. U najstarijem razdoblјu naši preci su, u manjim ili većim grupama, lutali od šume do šume od polja do polјa skuplјajući plodove. Kasnije su počeli loviti životinje prvim oružjem, zašilјenim kamenjem i toljagama. Na sledećem stupanju razvoja pronašli su vatru, zatim su počeli pripitomlјavati pojedine životinje. Poseban korak napred bio je kada je prvobitni čovek otkrio da može sam izazvati rast neke bilјke tako što će njeno seme zakopati u zemlјu.

U tim davnim vremenima naš predak je neuporedivo više zavisio od prirode i njenih ćudi nego što mi danas zavisimo. On nije razumevao prirodne zakone, prosto se samo borio za svoj opstanak. Prvobitni čovek nije shvatao razliku između sebe i neke druge životinje, nekog drveta ili stene. Za njega je sva priroda bila živa. Svemu što ga okružuje pripisivao je lјudske osobine ophodeći se prema prirodi kao prema nekoj čas zloj, čas dobroj sili. Molio je te sile da mu pomognu, podmićivao ih prinoseći im žrtve, ili ih je oponašao, opet iz istog razloga, iz straha da ga ne unište, nadajući se da će mu biti naklonjene ako im bude sličan.

Počeci umetnosti kriju se upravo u tom odnosu prvobitnog čoveka prema prirodi. Predstave o prirodnim silama su u svesti našeg pretka bile pre svega slikovite, to su bile prave personifikacije. (Znamo da je personifikacija pridavanje lјudskih osobina predmetima i pojavama u prirodi.)

Naučnici smatraju da su sve umetnosti nastale iz jednog jezgra. U tom jezgru bile su isprepletane, tako da se nisu mogle razlučiti jedna od druge, poezija, muzika, igra, gluma i prve likovne forme.

Moć magije

Prvi umetnički pokušaji naših predaka bili su izraz njihove duboke povezanosti sa prirodom. Da bi uspeo u lovu, da bi se zaštitio od nepogode prvobitni čovek je bio uveren da mu u tome ne može pomoći samo njegovo oružje, odnosno samo njegova veština, već da mora nekako proniknuti u tajanstvenu vezu između sebe i životinje koju hoće da ulovi ili da mora umilostiviti prirodne sile.

Kako to učiniti? Naši preci su mislili da će najbolje uticaticati na ove ćudlјive i neuhvatlјive sile pomoću magijskih obreda.

I eto, magijski obredi su prva umetnost. U magijskim obredima sjedinjeni su poezija, muzika i epika.

U praskozorju lјudske istorije čovekov opstanak zavisio od uspešnog lova. Da bi se obezbedila dobra lovina nije dovolјno samo biti vešt i imati luk i strelu. Hilјadu neprijatelјski nastrojenih bića samo vrebaju povolјnu priliku ometu lov. Te sile se moraju nekako odobrovolјiti. Na životinju, koju love, treba nekako delovati. Prvobitni čovek je verovao da će ako tačno predstavi ponašanje i glas neke životinje ako verno opiše scenu lova, ponavlјajući izvesne reči i pokrete dok ne padne u zanos, imati dobar ulov.

Moć ritma i ritmičkog ponavlјanja određenih reči takođe su veoma snažno delovali na primitivnog čoveka. Do danas su sačuvana takva ritmička ponavlјanja i u našim narodnim pesmama. Setimo se samo pripeva u dodolskim pesmama: „oj dodo, oj dodole!“

Prve priče

Rekli smo već da je za našeg pretka priroda bila živa. On j e bio zadivlјen i zastrašen onim što ga okružuje. Divio se suncu, mesecu, vodi, vatri. Pošto nije mogao da objasni njihovo poreklo, on im je pripisao lјudske osobine. Da sunce ima oči nos usta da je plemenito moćno, nije to bilo za primitivnog čoveka nikakva personifikacija ili metafora već stvarnost.

Mrlјe na mesecu? Mi znamo da su to obrisi planinskih venaca i tzv. „mora“ na mesečevoj površini, ali za našeg pretka to je bilo sve drugo samo ne to.

Severnoamerički Indijanci imaju ovu priču o poreklu mesečevih mrlјa: .

„Jednom davno, junak, mesec pozva svoje susede na veliku svečanost. Žabac stiže kad je koliba već bila puna. Uzalud je molio da mu naprave malo mesta, oni ga izbaciše napolјe.

Da bi se osvetio, žabac izazva provalu oblaka i poplavi Mesečevo boravište. Izbačene usred noći, zvanice opaziše neku svetlost. Dopirala je iz žapčeve kolibe u koju htedoše da se sklone, jer samo tu je zemlјa ostala suva. Tada žabac skoči Mesecu ne lice i odatle niko nije mogao da ga skine. Još uvek se tamo vidi“.

Primeri nepravilnog ponašanja dece u saobraćaju

Predrag Konatarević

мај 11, 2018

Sadašnji uslovi razvijenog saobraćaja i veća potreba lјudi za kretanjem, zahtevaju sve veće poznavanje i poštovanje saobraćajnih pravila i propisa u cilјu povećane bezbednosti svih učesnika u saobraćaju.

Učesnici u saobraćaju se jednovremeno kreću ulicom ili putem, prolazeći često velikim brzinama jedan pored drugog na malim rastojanjima. Oni su obavezni da za kretanje koriste samo površine koje su im zakonom dozvolјene, te se tako pešaci kreću trotoarima, a biciklisti, zaprežna i motorna vozila kolovozom. Svi učesnici moraju uskladiti brzinu kretanja, tako da ne ugrožavaju jedan drugog.

Opasnosti u saobraćaju nastaju najčešće zbog toga što pešaci ili vozači ne poštuju postojeća pravila i propise, ili se ne pridržavaju uputstava i znakova koje im daju ovlašćena službena lica – saobraćajni policajci. Nastale opasnosti su veoma često uzročnici saobraćajnih nesreća sa teškim posledicama. Zbog naizgled male nepažnje u ovakvim nesrećama, mnogo je poginulih, povređenih i doživotno onesposoblјenih lica, a pored toga prouzrokuje se i velika materijalna šteta.

Zato je potrebno, da svi u saobraćaju poštuju pravila, propise, znakove i službena lica koja ga regulišu, čime će povećati svoju samodisciplinu.

Dugogodišnjim proučavanjem okolnosti koje su prethodile saobraćajnim nezgodama kod dece, uočeno je prisustvo nepažnje. U daljem tekstu navešćemo nekoliko najkarakterističnijih primera koji su svakako najčešći uzroci za pojavu saobraćajnih nezgoda i u kojima su deca najugroženija.

Primeri nepažnje dece u saobraćaju

Primeri nepažnje u saobraćaju koji obično prethode saobraćajnim nesrećama:

Dete je potrčalo za loptom na kolovoz;
Dete se otrglo od roditelјa;
Dete je istrčalo iz dvorišta na kolovoz;
Deca su se igrala na ulici ili kolovozu;
Dete je na poziv druga ili neke druge osobe pretrčavalo kolovoz;
Dete prelazi ulicu u trenutku kada je na semaforu upaljeno crveno svetlo.

Ovi primeri pokazuju da je potrebno povećati saobraćajnu disciplinu kako kod dece tako i kod njihovih roditelјa. Sa nekoliko veoma važnih poruka želimo se obratiti kako deci tako roditelјima:

Dete nikada ne treba da pretrčava kolovoz;
Dete nikada ne treba da trči za loptom koja je izletela na kolovoz;
Dete nikada ne bi smelo da prelazi ulicu na crveno svetlo semafora;
Dete treba da zastane i da dobro osmotri saobraćaj pre nego nogom stupi na kolovoz;
Dete kada prelazi kolovoz treba nastojati da sve vidi i od svih bude viđeno;
Pri prelasku kolovoza dete treba prvo da pogleda ne levu, a zatim i na destu stranu;
Pri prelasku ulice dete treba na osmatra vozača u vozilu i da pogledom uspostavi kontakt sa njim;
Deca treba da opominju svoje vršnjake i roditelje ukoliko nepravilno prelaze preko kolovoza, ili se po istom nepravilno kreću.

Novo ledeno doba nas očekuje za nešto više od 10 godina

Predrag Konatarević

мај 11, 2018

Dugo godina održavala se misterija ledenih doba, dok na scenu nije stupio naš velikan nauke Milutin Milanković. Svojom astronomskm teorijom Milanković je našao objašnjenje za nastanak ledenih doba, koje su kasnije osnažili eksperimentalni nalazi grupe američkih naučnika: Hejsa, Šeklotona i lmbrija. Ovim je glavni problem zemljinih klimata rešen. Ostala su pitanja finijih promena temperature na Zemlji koje bi mogle da budu uzrokovane različitim pojavama. Među brojnim uzročnicima takvih promena Sunce je od davnina privlačilo naročitu pažnju naučnika.

Berilijum-10

Još od prvih detaljnijih posmatranja sunčevih pega astronomi su pokušavali da promene temperature na Zemlji dovedu u vezu sa aktivnostima Sunca. Ta je veza je konačno ustanovljena raspletom ove zamršene tajne zemljinih klimata, a odlučujuću ulogu odigralo je dno jednog malog jezera u blizini Sirakuze, grada u Sjedinjenim Američkim Državama.

Naučnici su za analizu izabrali Zeleno jezero kraj Sirakuze, jer su se njegovi sedimenti taložili bez poremećaja najmanje tokom proteklih 10.000 godina. Ključni svedok promena koje su se dešavale na Suncu tokom ovog perioda bio je sadržaj izotopa berilijuma-10 u sedimentima zelenog jezera.

Berilijum-10 je izotop čije je poreklo na Zemlji veoma neobično. On se ne nalazi kao primarni sastojak materijala naše planete, već se stvara delovanjem kosmičkih zraka u Zemljinoj atmosferi. On kao najfiniji prah – „atomski prah“ – pada na Zemlju i tako ostavlja trag o obilnosti kosmičkih zraka – vesnicima eksplozija dalekih supernova koji stižu iz svemirskog prostora.

Intenzitet kosmičkog zračenja u kome se „kupa“ naša planeta bio bi prilično ustaljen da nema dramatičnih promena na Suncu od kojih dolazi prilikom pojačane sunčeve aktivnosti, pojavi pega ili džinovskih sunčevih izboja. Ove električne i magnetne aktivnosti Sunca značajnije utiču i na zemljinu magnetosferu koja sa svoje strane, određuje intenzitet kosmičkog zračenja u stratosferi. I tako se u radioaktivnom izotopu berilijuma-10 nataloženom u slojevima na Zemlji krije „zapis“ o većim promenama zemljine magnetosfere, a time i o aktivnostima Sunca. U trenutku pojačane aktivnosti sunčevih pega, smanjuju se velike sunčeve oluje i džinovske erupcije materije na sunčevoj površini koje kao posledicu imaju slabljenje intenziteta kosmičkog zračenja koje pogađa Zemlju, što dovodi i do slabijeg stvaranja beriijuma-10.

Malo ledeno doba

Analizirajući obilnost berilijuma-10 u uzorcima sedimenata uzetih sa dna Zelenog jezera kraj Sirakuze, naučnici su potvrdili svoju pretpostavku da i najmanje promene na površini Sunca imaju značajan uticaj na klimu na Zemlji. Oni su ustanovili da je – obilnost berilijuma-10 drastično bila povećana u vreme oko 1.600 godine kada je Evropa prolazila kroz Malo ledeno doba. Maunderov minimum je period od 1645. do 1715. godine nove ere kada je broj pega bio veoma mali. Tokom 30 godina je izbrojano 50 pega umesto uobicajenih 40.000 do 50.000. U to vreme na severnoj hemisferi Zemlje je zabelezen period niske temperature ili „malo ledeno doba“.

U svom traganju naučnici se nisu zaustavili, jer im je primarni cilj da predvide budućnost klime na Zemlji. U 21. veku tehnički je moguće naći dugoročna svedočanstva o prošlim Suncevim ciklusima putem raznih izotopa koji se generišu putem delovanja kosmičkih zraka. Nastale izotope uranijuma i torijuma na primer, istrazivaci su proučavali u pećinama na kopnu, a druge kao kiseonik, ugljenik i berilijum u uzorcima leda.

Kada nas očekuje novo „Malo ledeno doba“

Ukupno je bilo 18 minimuma sunčanih pega u poslednjih 8.000 godina a sudeći po prognozama naučnika novo „Malo ledeno doba“ očekuje nas u godinama između 2030 i 2040.

Poznato je da su tokom „Malog ledenog doba“ u 17 veku, na zamrznutoj reci Temzi održavani tzv. “Ledeni vašari”. Istorijski dokumenti otkrivaju da je tokom zime 1683-84. Temza bila zamrznuta više od šest nedelja i ljudi su preko nje prelazili pešice.

Ciklus leptira – od štetočine do korisnog insekta

Predrag Konatarević

мај 10, 2018

Obično mladunče, čim se izleže ili okoti liči na svog roditelja. Međutim, iz jajeta leptira se ne izleže mlad leptirić, već gusenica, koja je morate priznati sličnija crvu nego leptiru. Da bi gusenica postala leptir mora da prođe kroz proces metamorfoze ili preobražaja. Odrasla se gusenica začauri, i tek posle nekog vremena iz te čaure izađe mlad leptir. Sa biološke strane gledano taj preobražaj govori da su se leptiri u pradavno doba razvili od jednostavnih životinja nalik na crve. Ovaj preobražaj ostao je kao „uspomena“ na taj razvoj.

Jedan od najvećih redova insekata je Lepidoptera. Njemu pripadaju dnevni i noćni leptiri moljci i vetropiri. U čudesnom svetu insekata leptiri su prava čarobna cvetna bašta. Krila ovih živih cvetova nekada su jednobojna ali su najčešće prekrasnih šara i jarkih boja naročito kod dnevnih leptira, tako da se po lepo takmiče sa cvetovima.

Život dnevnih i noćnih leptira uglavnom se odvija oko cvetnih krunica iz kojih sišu nektar pomoću dugačke šuplje surlice.

U razvoju leptira ima nekoliko stadijuma. Jedan od njih je gusenica. Gusenice su proždrljivi biljojedi sa veoma razvijenim priborom za grickanje. Sve gusenice mogu da luče svilaste niti, a često opredaju čitave čaure, kao i paučinasta zajednička gnezda u krunama drveća i žbunja.

Razvojni stadijum gusenica počinje kada se iz jaja položenih na hranjivu podlogu i blizu nje, izlegu novorođene gusenice, a završava se posle dužeg perioda hranjenja koji je praćen povremenim presvlačenjima onda kad gusenica dostigne određenu veličinu i isprede lutkinu čauru. Iz čaure izleće leptir. U stadijumu leptira vrši se sparivanje i razmnožavanje (polaganje jaja).

Jaz medu generacijama

Dok nas lepota odraslih leptira očarava sjajnošću i raznolikošću šara i boja, dotle gusenice (koje su su deo u razvojnom putu leptira) spadaju u nerado viđene goste bašti, livada, šuma i proplanaka.

Mnoge biljke koje su veoma značajne za čovekovu ishranu ili druge potrebe predstavljaju ukusnu hranu za gusenice i tako dolazi do njihovog oštećenja ili čak uništavanja. Sitne vrste leptira, kao što su na primer moljci, prave velike štete u domaćinstvima, hraneći se organskim materijama koje su sadržane u vlaknima od kojih se pravi odeća. Plamenjača je, na primer, velika opasnost za gajene biljke, jer može da uništi čitave plantaže.

Neke vrste leptira jedu samo u vreme kada se nalaze u stadijumu gusenice, i nikada više u životu.

I leptiri raspolažu potrebnim organima za prehranjivanje. Leptir ima glavu, stomak, i grudni koš. One vrste leptira koje nastavljaju da jedu imaju umesto usta, neku vrstu surlice. Ta surlica (sisaljka), u vreme kada leptir ne jede savijena je naviše i liči na oprugu sata. Leptir je može uvući u dubinu kako bi se napio cvetnog nektara. Odrasli leptiri su veoma korisni za biljke cvetnice, jer izvlačeći nektar prilikom sisanja oprašuju cvetove i tako vrše posredovanje u razmnožavanju biljaka.

Seobe leptira

Svima vama je poznato da postoje ptice selice. Međutim manje je poznato da su i neke vrste leptira selice. Najbolji primer za to je čičkov leptir – vanesa. Svakog proleća on prevaljuje dug put od Meksika do Kalifornije. Pripadnici iste vrste leptira koji žive u Evropi preleću svakog proleća Sredozemno more, putujući iz Severne Afrike u Evropu. Kada im dođe vreme za seljenje stotine hiljada pa i milioni ovih leptira – selica putuje preko mora u rojevima, i prosto zaklone nebo.

Najpoznatija vrsta leptira – selica svakako je jedna vrsta leptira monarha. Postoji jedna retka zanimljivost kada je u pitanju seoba ovih leptira. Za svega nekoliko meseci izrodi se više generacija leptira monarha; oni stalno lete sve severnije i severnije u potrazi za mlečnim biljem, ta ko da u pozno leto stignu i do najsevernijih predela evropskog i američkog kontinenta. Leptiri pristigli do ovih najsevernijih delova pomenutih kontinenata nisu ovi isti leptiri koji su krenuli u seobu nego njihovi potomci.

1...78 7980Page 80 of 80

Stvaralaštvo Filipa Višnjića

Sunčani sat

Vodeni sat

Peščani sat

Satovi sa mehanizmom

Satovi na gradskim kulama

Stoni satovi

Sat sa klatnom

Moderni satovi

I do osam dana bez vode

Devetnaest miliona kamila

Moć magije

Prve priče

Primeri nepažnje dece u saobraćaju

Berilijum-10

Malo ledeno doba

Kada nas očekuje novo „Malo ledeno doba“

Jaz medu generacijama

Seobe leptira

Najnoviji članci

Najpopularniji članci

EVEN MORE NEWS

POPULAR CATEGORY