Desanka Maksimović je sigurno jedna od najznačajnijih ličnosti srpske poezije. Kada pomenemo Desanku, odmah pomislimo na mudru staricu, milog lica. Pomislimo na njene prekrasne pesme, priče, bajke. Ali hajde da saznamo još nešto o njoj. Njen život je bio zaista zanimljiv, njene reči i poruke pune su mudrosti. Saznajte kako je živela i kako je gledala na svet naša velika pesnikinja.

Detinjstvo Desanke Maksimović

Desanka Maksimović je rođena 1898. godine u selu Rabrovica gde je njen otac Mihajlo radio kao učitelj. Bila je najstarije dete u porodici. Međutim, odrasla je u Brankovini selu kraj Valjeva, selu kako ga je ona opisivala, punom šumaraka bregova i dolina. Kraj jepih i brzih reka. A posebno je volela reku pored koje svakoga dana provodila vreme, sa dečacima pravila vodenice od kukuruzovine, tražila rakove i pravila jazove. Šetala se često kraj nje zamišljejući da je princeza.

Ona kaže: “I, tako, u snovima, u toj lepoti neba i sunca, odrasla sam slušajući pesme ptica, što mi je kasnije pomoglo u nauci, a i za poeziju je bilo važno.”

Kada bi se sećala detinstva, odmah bi pomislila na tetku, neobično vrednu, koja je umela da od, kako kaže Desanka, rada pravi poeziju.Tetku je strašno volela i ona joj je bila inspiracija za mnoge pesme, priče i bajke. Za vreme leta sva bi se deca sjatila kod nje, bivalo ih je i po osamnaestoro. Tamo bi ih tetka zaposlila svakog od reda: “jedna seje brašno, druga mesi hleb, jedna vatru podstiče…” – pričala je sa žarom Desanka.

O školi je ovako govorila: “Moj prvi učitelj bio je čika Nedeljko, drug moga oca, koga sam ja pre polaska u školu znala samo kao izvesnog čiku. Ali, uoči dana polaska u školu, rekli su mi da on više nije čika i da moram da ga zovem – učitelju. To me je neobično obradovalo. Jedva sam čekala da uđem u razred i da mu se tako obratim. Treći razre sam učila kod svoga oca, a to je bilo vrlo teško. On je morao biti stroži prema meni nego prema drugima, a ja, opet, nisam smela pogrešiti, da njega ne dovedem u nezgodu.”

Četvrti razred završila je u Valjevu. U gradu su vladala drugačija pravila nego u seoskoj sredini. Skromno obučena mala Desanka u početku nije bila baš najbolje prihvaćena, ali kada je počela nastava, ona je zablistala znanjem  pa se stav dečaka i devojčica iz odeljenja za tren promenio. Prvo su hteli da sede kraj nje, a zatim da im bude bliže kako bi im šaputala na času.

Posle osnovne škole upisala je gimnaziju, takođe u Valjevu.  Nakon završene gimnazije 1919. upisala je Filozofski fakultet u Beogradu – odeljenje za uporednu književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti.

Desanka Maksimović priča o detinjstvu i o svom životu

Između ostalog ona kaže:

„Imala sam sreću da detinjstvo provedem, onde, gde se život najbolje saznaje i najlepše saznaje, gde nema ničega lažnog i izuzetnog sve kao i u drugih. Na izvorištu prirode. Možda je zato takva moja poezija koja najviše govori o prirodi o pticama. Na primer ja sam nedavno izdala knjigu u koju sam unela sve pesme o pticama, ima ih preko 60-tak, vidi se koliko sam bila obuzeta tim divnim krilatim bićima“.

Govoreći o sebi i o svojoj poeziji, pesnikinja je naglasila sledeće: „…radim posao bez ikakve sujete. Neko pravi cipele, neko snima, neko sadi jagode, a ja uzela pa pišem pesme… neko se čudi broju mojih pesama, pa šta ću ja, navaljuju na mene pesme, hoće da izađu iz mene pa moram da im učinim i napišem.“

Na kraju je Desanka poručila svim generacijama koje rastu i koje će tek doći na svet sledeće:

“Prvo bih molila one koji su se tek rodili, tek počeli da rastu, da budu zdravi. Poruka prva da se sačuva zdravlje. Druga bi poruka bila da se stekne što više znanja, da se ima radoznalosti za sav život oko sebe i opipljivi i vidljivi i psihički. Da se sazna šta je bilo pre nas, pre toga deteta, pa prema tome da se upravlja šta će posle biti. Poručila bi da vole ceo svet, sve ljude, ali ponajviše da vole svoju domovinu.”

Od škole do škole…

Kao profesor srpskog jezika Desanka Maksimović radila je u nekoliko škola i to od 1923. do 1953. godine. Posle diplomiranja, Desanka je počela da radi prvo u Obrenovačkoj gimnaziji, a nakon toga u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu.

Provela je u Parizu godinu dana na usavršavanju. A nakon toga oko godinu dana radila u učitelјskoj školi u Dubrovniku. Posle Dubrovnika život ju je nosio dalje pa se opet obrela u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji u Beogradu.

Otišla je u penziju početkom Drugog svetskog rata, ali se 1944. ipak vratila u službu do konačnog penzionisanja, 1953. godine.

Ljubav na prvi pogled

U jednom ruskom klubu gde je tada već poznata pesnikinja recitovala svoje pesme Desanka je upoznala Sergeja, svoju prvu i jedinu ljubav. Sergej Slastikov je bio ruski emigrant, takođe pesnik. Dve su se poetske duše prepoznale, ljubav se rasplamsala, a tu ljubav krunisali su brakom 1933. godine. On je nakon venčanja sa Desankom završio glumačku školu. Poznato je da je odbio ponudu da glumi u jednom pozorištu u Skoplju samo da se ne bi razdvajao od Desanke. Nažalost Desanka i Sergej nisu imali dece.

Svoj radni vek Sergej je proveo u izdavačkoj kući „Prosveta“ gde je radio kao prevodilac ruskog jezika. Preveo je 14 knjiga i pisao pesme za decu.

O književnom radu

Teško da postoji pesnik u našoj istoriji koji je još za života stekao takav ugled i zadobio poštovanje, naklonost i privrženost čitave nacije kao Desanka Maksimović.

Desanku najviše pamtimo kao pesnika, ali je opus njenog stvaralaštva bio više nego šarenolik. Pored pisanja pesama, pisala je i romane, priče, bajke, pisala je za decu i za odrasle, bavila se prevođenjem. Objavila je više od pedeset knjiga poezije, pesama i proze, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze.

Prvu pesmu napisala je kada je imala 14 godina. Te prve pesme objavila je 1920. godine u časopisu „Misao“.

Njena dela su nagrađivana nebrojano puta, a prvo priznanje dobila je za pesmu “Strepnja” davne 1925. godine baš na konkursu časopisa “Misao”.

Teško je izdvojiti najbolje pesme Desanke Maksimović ali nabrojaćemo par najpopularnijih: Strepnja, Predosećanje, Prolećna pesma, Na buri, Opomena, Pokošena livada, Tražim pomilovanje, Prolećni sastanak, Đačko srce i možda najpoznatija od svih Krvava bajka.

Nedavno smo objavili jedan stari gotovo zaboravljeni itervju u kome je Desanka govorila o nastanku njene najpoznatije pesme.  Intervju možete pogledati OVDE.

Volela je da sedi na nekom panju i zapisuje svoja najbolja dela, tu u prirodi imala je najviše inspiracije.

Desanka je pisala jednim posebnim stilom, gotovo pevljivo, njene pripovetke odišu toplinom doma i srećom detinjstva. Pripovedala je i pisala o deci, pisala je o bakama, medama, leptirima, mravima, ribama i drugim bićima iz života ali je često zalazila i u svet mašte, pa je pisala i o vilama i vilenjacima, o baucima i patuljcima.

Bila je član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1959. god.

Desanka Maksimović je preminula 11. februara 1993. godine  u svojoj 95. godini i za sobom ostavila jedino pesme, da nam njene reči svetle u mraku, da nas vode, hrabre i vesele.

Ako bismo morali da izdvojimo jednu pesmu Desanke Maksimović to bi bila ova:

Strepnja

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
Da volim i želim oka tvoja dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
Dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
Ova slatka strepnja, čekanje i stra`.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži
O čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?
Iz daleka samo sve k`o zvezda sja;
Iz daleka samo divimo se svemu.
Ne, neka mi ne priđu oka tvoja dva.

Desanka Maksimović

Patrijarh Pavle (Gojko Stojčević) bio je 44. vrhovni poglavar srpske pravoslavne crkve u periodu od 1990. godine do 2009. godine. Rođen je 11.09.1914. u mestu Kićanci, a umro 15. 11.2009. u Beogradu. Živeo je baš onako kao što je i druge saavetovao da žive, sam je sebi kuvao, šio je i popravljao obuću. Nije mu bio stran nikakav fizički posao. Gde god bi se ukazala prilika išao bi peške, vozio se gradskim prevozom, delio sudbinu sa milionima svojih sunarodnika.

Puno ime i titula

Puno ime i titula bili su mu: Njegova svetost arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski gospodin g. Pavle.

Gojkovo detinjstvo

Patrijarh Pavle se rodio kao Gojko, sićušna i mala beba, nežnog zdravlja. Roditelji Stefan i Ana su mislili da neće preživeti, a takvo zdravlje pratilo ga je kroz celi život. Gojko je već sa tri godine ostao bez oca. Otac Stefan je otišao u Ameriku da radi. Tamo se razboleo od tuberkuloze i došao kući, gde je ubrzo i umro. Majka Ana se preudala. Rodila je tri ćerke ali posle rođenja treće, umrla je.

Gojko je ostao sa bratom Dušanom, bakom Dragom i tetkom, očevom najstarijom sestrom. Tetka ga je odgajala pored svoje ćerke. Pošto je smatrala da je Gojko slabašan i lošijeg zdravlja nije ga terala da radi već ga je poslala na školovanje.

Školovanje Patrijarha Pavla

Osnovnu školu, od četiri razreda, završio je u Kićancima. Jedno leto je proveo u Manastiru Orahovica gde se pripremao za dalje školovanje u Tuzli. Tamo je završio nižu gimnaziju, a za to vreme živeo je kod strica koji je imao desetočlanu porodicu. Nakon niže gimnazije pohađao je Četvrtu mušku u Beogradu. Posebno je voleo prirodne nauke. Od predmeta najbolje su mu išli matematika i fizika.  Iz veronauke je bio slab, imao je dvojku ali rodbina je uticala na to da upiše bogosloviju, što je on i učinio.

Bogosloviju je završio u Sarajevu, gde se školovao od 1930. do 1936. godine. U školi je zapažen po pevanju, kao dobar pojac. Bio je drugi tenor. Dok se školovao živeo je u internatu bogoslovije. Za to vreme njegov brat Dušan postao je obućar i oženio se, a Gojko je preko leta odlazio kod tetke i bavio se poljoprivredom.

Nastavak školovanja u Beogradu

Od 1936. godine boravio je u Beogradu, gde je upisao Bogoslovski fakultet.
Pored Bogoslovskog fakulteta išao je uporedo i na Medicinski fakultet ali je stigao samo dodruge godine, a bogosloviju je završio celu. Bio je oduševljen naučnicima koji su verovali u Boga.

U Beogradu je dočekao i II Svetski rat. Bio je mobilisan u sanitet, da bude bolničar, sve do kapitulacije. Nakon toga se vratio u svoje rodno mesto, a zatim pobegao u Srem gde je radio na građevini kako bi preživeo. Međutim to mu nije prijalo jer je bio slabog zdravlja. Njegov drug Jelisej Popović koji je bio iguman manastira Svete Trojice pronašao ga je potpuno iscrpljenog i pozvao ga da dođe u manastir Svete Trojice i on dve godine ostaje u tom ovčarsko – kablarskom manastiru, od 1942. do 1944. godine. Za to vreme njegovog brata Dušana ubile su ustaše.

Na mestu veroučitelja

Kao veroučitelj zaposlio se 1944. u Banji Koviljači u centru za izbeglu decu iz Bosne. Tamo se razboleo jer je skočio u reku kako bi spasao jedno dete. Lekari su govorili da je tuberkoloza i davali mu tri meseca života. Tada odlazi u manastir Vujan gde je uspeo da se izleči.

U toku 1945. godine sa bratstvom iz manastira seli se u manastir Blagoveštenje. Tamo je bio iskušenik i jedini koji je završio Bogoslovski fakultet. U tom manastiru je zamonašen 1948. godine i dobija monaško ime Pavle, po apostolu Pavlu.

U manastiru Rače bio je šest godina, od 1949. godine do 1955. godine. Sa njim prešli su još neki monasi iz Blagoveštenja.

U prizrenskoj Bogosloviji sv. Kirilo i Metodije bio je veroučitelj 1950/51.

Godine 1954. postao je jeromonah, u toku iste godine postao je protosinđel, a arhimandrit 1957. godine.

Postdiplomske studije u Atini

Mada nevoljno, ali kao dobar monah, veran crkvi biva upućen u Grčku na postdiplomske studije. U Atini na Bogoslovskom fakultetu bio je od 1955. do 1957. godine. Profesori, episkopi, sveštenici ali i verni narod Grčke sa kojima je Pavle svakodnevno bio u kontaktu, ostao je zadivljen ličnošću tog sićušnog srpskog monaha. U to vreme ispunila mu se i jedna njegova velika želja: na Vaskrs 1957. godine otišao je na hodočašće u Svetu zemlju.

Episkop raško – prizrenski

Za episkopa raško – prizrenskoj izabran je 29.05.1957. godine a posvećen je 21. 09.1957. u beogradskoj Sabornoj crkvi. Iste godine 13.10. ustoličen je za episkopa raško – prizrenskog u prizrenskoj Sabornoj crkvi. Tamo je gradio nove crkve i popravljao stare.

Doktor bogoslovlja

Zvanje počasnog doktora bogoslovlja dobio je 1988. od beogradskog Bogoslovskog fakulteta Srpske pravoslavne crkve.

Patrijarh srpski

Patrijarh srpske pravoslavne crkve postao je 01.12.1990. godine. Sutradan je ustoličen u Sabornoj crkvi u Beogradu. Tu svečanu ceremoniju obavilo je dvanaest episkopa, dvanaest sveštenika i trinaest đakona. U Beograd je doneo svoje lične stvari i krevet, običan gvozdeni ram na koga su bile navarene četiri noge i preko njega postavljene daske. Spavao je umesto na dušeku, na platnenoj vreći koja je bila ispunjena šuškom kukuruza. Jastuk nije koristio.U Patrijaršiskom dvoru izabrao je najmanju sobu i nastavio daživi baš onako skromno kao i do tada.

Dela Patrijarha Pavla

Patrijarh Pavle bavio se i naučnim radom. Objavio je monografiju o manastiru Deviču 1989. U Glasniku srpske pravoslavne crkve od 1972. objavljivao je studije iz Leturgike. Autor je mnogih bogoslužbenih knjiga u izdanju Sinoda.

Godine 1993. u Beogradu je pokrenuo Akademiju za umetnost i konzervaciju. A 2002. veronauka je vraćena u škole, kao i Bogoslovski fakultet u okviru Beogradskog fakulteta, koji su izbacile kumunističke vlasti 1952. godine.

Lečenje na Vojnomedicinskoj akademiji

Zbog povrede kuka, prilikom pada u svojim odajama, primljen je na Vojnomedicinsku akademiju u decembru 2005. godine. Brzo se oporavio od te povrede i vratio u svoju Patrijaršiju. Međutim, 2006. godine opekao se vrelom vodom prilikom kupanja i opet se našao na Vojnomedicinskoj akademiji. Srećom i od toga se brzo oporavio. Ali 2007.godine zbog upale pluća ponovo je primljen na VMA. Tu ostaje dve godine, sve do smrti.

Patrijarh koga su svi voleli

„Kad se čovek rodi, ceo svet se raduje, а samo on plače. Ali, treba da živi tako da, kad umre, ceo svet plače, а samo se on raduje.“ – To su bile reči koje je Patrijarh Pavle rekao za života, a čitane su na njegovoj sahrani. I, zaista, on je i bio čovek za kojim je ceo svet plakao. Patrijarh kojeg su svi znali i voleli.

Citati Patrijarha Pavla

Patrijarh Pavle ostavio nam je mnoge poučne citate, mudre misli i izreke. Evo nekih:

„Čovek ne može birati vreme u kojem će se roditi i živeti. Od njega ne zavisi ni od kojih roditelja, ni od kog naroda će se roditi, ali od njega zavisi kako će on postupati u datom vremenu: da li kao čovek ili kao nečovek, bez obzira na to u kojem narodu i od kojih roditelja.“

„Naša je obaveza da pomažemo bližnjem u nevolji, ali ne čineći pri tom nikakvo nasilje, jer svako je slobodan da izabere da li će da krene putem spasenja.“

„Kada je sujeta prisutna onda dolazi do gordosti, svađe. Nije nesreća što mi imamo suprotna gledišta, jer se stvar mora sagledati sa više strana.“

„Čuvajte i neprijatelje svoje i molite se za njih jer ne znaju šta rade.“

„Ne znate vi, deco moja, šta znači glad i koliko je dece širom sveta gladno, a mi bacamo hleb pored stola i u kontejnere. Nekima one predstavljaju život i nadu, a mi ih se tako lako odričemo. Setite se svaki put gladne dece širom Afrike i sveta kada vidite mrvice pored stola.“

„Ljubav je najviša vrlina. Sve što čovek deli sa drugima smanjuje se, osim ljubavi. Što je više dajete, više je imate.“

„Ne zaboravimo nikada da je zlo uvek kratkog veka i samo naizgled uspešno i blistavo. Zato na zlu, lukavstvu, prevari, ne treba zasnivati ništa, pogotovo ne život“.