Vrste reči čine jednu od najzanimljivijih i možda najlakših oblasti jezika skoro svim učenicima. Iako je tako, vrste reči na testovima često budu pomešane, a pojedine „lake” karakteristike se izostave, ne prepoznaju, zanemare. To pokazuje da su vrste reči zaista složena i zahtevna oblast. Čini se ponekad da ni posle toliko časova iz osnovne i srednje škole, znanje o njima nije perfektno.

Zato je svima potreban jedan mali sažet podsetnik.

U nastavku teksta navešćemo sve značajne definicije, podele, osobine svih vrsta reči.

Morfologija i tvorba reči

MORFOLOGIJA (grč. morphe – oblik i logos – reč, govor, nauka) sa tvorbom reči čini deo nauke o jeziku koji se bavi proučavanjem reči – njihovih vrsta, oblika, građenja; određuje reči na osnovu njihovog glasovnog sastava, značenja i funkcija u rečenici.

Dakle, morfologija ujedno označava i sistem oblika jednog jezika. Takođe, termin tvorba reči označava i sistem modela prema kojima nastaju nove reči u jeziku, pa i same procese stvaranja reči.

Šta je reč?

Kako se morfologija bavi rečima, valja se podsetiti i toga šta je reč.

–Još u nižim razredima, REČ smo definisali kao stalni, utvrđeni glasovni skup ili najmanje jedan glas koji ima određeno značenje, ali i funkciju u rečenici. Reči nastaju povezivanjem glasova:                     d-e-t-e, k-u-ć-a (imenice). Takođe, jedan glas može biti ujedno i reč: i (veznik).

Podela reči u srpskom jeziku

U srpskom jeziku postoji DESET VRSTA REČI. One su tradicionalno, u svim gramatika, podeljene u dve velike grupe: PROMENLJIVE i NEPROMENLJIVE reči. Evo kako je došlo do ove podele:

Ako pogledamo reč deca u rečenicama: Došla su deca; Dao sam deci jabuke; Otišla je sa decom, primetićemo da se reč deca pojavila u sve tri rečenice u drugačijem obliku – deca, deci, decom.

U sledećim rečenicama reč ovde, primetićemo, ne menja oblik: Došli su ovde; Ovde ima svega i svačega; Mi smo ovde, pa vi svratite.

Dakle, podela je izvršena upravo na osnovu toga da li se reči upotrebljavaju uvek u istom obliku ili menjaju svoj oblik.

Promenljive vrste reči i njihove osobine

U grupu promenljivih vrsta reči spadaju: IMENICE, ZAMENICE, PRIDEVI, BROJEVI i GLAGOLI. Dakle, ovo su reči koje menjaju svoje oblike. Postoje tri vrste promena:

1. Deklinacija – promena imenica, zamenica, prideva i brojeva (ne svih) po padežima.

Ove četiri vrste reči ujedno i razlikujemo od glagola, jer se glagoli ne menjaju po padežima. Pored padeža, njihove gramatičke osobine su i rod i broj. Zato ih zovemo IMENSKIM REČIMA.

2. Konjugacija – promena glagola. Pošto konjugaciju nemaju imenske reči, onda glagole nazivamo GLAGOLSKIM REČIMA.
3. Komparacija – promena prideva i nekih priloga.

Imenice

Spadaju u promenljive vrste reči i označavaju: predmet (sto, knjiga, olovka), bića (čovek, mačka, Milica), pojave (zora, bura, svitanje).

Gramatičke kategorije:

1. rod – prirodni: muški i ženski (tata, mama) i gramatički: muški, ženski i srednji (muškarac, žena, dete, pile, lane),
2. broj – jednina (žena) i množina (žene)
3. padež – svih sedam padeža (žena, žene, ženi, ženu, ženo, ženom, ženi).

Prema značenju, imenice mogu biti: zajedničke (stolica, kuća), vlastite (Srbija, Ana), zbirne (cveće, prasad), gradivne (šećer, pesak), glagolske (crtanje, plivanje), brojne (petak, petica), misaone (ljubav).

Zamenice

Zamenice su reči koje upućuju na lica, predmete i pojave ili njihove osobine. Sam naziv ukazuje da one „zamnjuju” imenicu, pridev ili broj. One su podeljenje u dve grupe: IMENIČKE i PRIDEVSKE zamenice.

Imeničke zamenice se dele na:

1. Lične zamenice 1, 2. i 3. lica (jednine i množine): ja, ti, on(ona, ono), mi, vi, oni (one, ona);
2. Nelične zamenice: ko, šta, neko, nešto, niko, ništa, svako, svašta;
3. Povratna zamenica: sebe, se.

Pridevske zamenice se dele na: prisvojne (moj, tvoj), pokazne (ovaj, taj), upitno-odnosne (koji, čiji), neodređene (nekakav), odrične (nikakav), opšte (svakakav). Ove zamenice imaju dvojaku promenu – pridevsku i zameničku.

Pridevi

Stoje uz imenice i označavaju neku osobinu predmeta, bića, pojave. Samim tim, i pridevi imaju kategoriju roda (mlada žena), broja (mlade žene) i padeža (mladoj ženi) i ona se poklapa sa imenicom uz koju stoje.

Pored ovih, pridevi imaju još dve kategorije: pridevski vid – određeni i neodređeni, kao i komparaciju – pozitiv (lep), komparativ (lepši), superlativ (najlepši).

Prema značenju pridevi mogu biti: opisni (hrabar), gradivni (kameni), prisvojni (Andrićev), mesni (prednji), vremenski (današnji), pridevi namene (poreska uprava).

Brojevi

Brojevi su delimično promenljive reči, koje označavaju koliko ima onoga ili u kojem se redu nalazi ono što označava imenica uz koju stoje. Prema značenju brojevi mogu biti:

1. Osnovni – menjaju se samo jedan, dva, tri i četiri. Brojevi od pet pa nadalje spadaju u nepromenljive. Osnovni promenljivi brojevi imaju različite načine promene.
2. Redni – imaju oblike za sva tri roda i oba broja, a menjaju se kao pridevi određenog vida (deveti, devetog, devetom);
3. Zbirni – označavaju skup mladih živih bića ili skup osoba oba pola. Retka je upotreba zbirnih brojeva u padežnim oblicima.
4. Brojne imenice – izvedene su od zbirnih brojeva. Označavaju skup muškaraca (dvojica, sedmorica).
5. Brojni pridevi – upotrebljavaju se uz imenice pluralia tantum (dvoje pantalone, troje rukavice).

Glagoli

Spadaju u promenljive, glagolske reči i označavaju radnju (trčati), stanje (dremati) ili zbivnje (sevati). Gramatičke kategorije glagola su:

1. Glagolski vid – svršeni (pročitati) i nesvršeni (čitati);
2. Glagolski rod – prelazni (čitati), neprelazni (sedeti), povratni (kupati se);
3. Kategorija lica: dolaziM, dolaziŠ;
4. Kategorija vremena: dolazim, dođoh, ću dolaziti;
5. Gramatički broj i rod – pisao, pisala, pisalo; pišem, pišemo;
6. Načini: Dođi!

Glagolski oblici mogu biti PROSTI i SLOŽENI.

1. Prosti su podeljeni na lične (PREZENT, IMPERATIV, AORIST, IMPERFEKAT) i bezlične (INFINITIV, RADNI GL. PRIDEV, TRPNI GL. PRIDEV, PRILOG SADAŠNJI, GL. PRILOG PROŠLI).
2. Složeni glagolski oblici su svi lični i oni su: PERFEKAT, POTENCIJAL, PLUSKVAMPERFEKAT, FUTUR 1, FUTUR 2.

Glgolski oblici se grade uspomoć dve osnove: infinitivne i prezentske.

Nepromenljive vrste reči u srpskom jeziku

Kao što im sam naziv kaže – ove reči ne menjaju svoje oblike, ma kako bile upotrebljene. Ipak, valja istaći da to i nije baš sasvim tačno kada su u pitanju prilozi. Grupu nepromenljivih vrsta reči čine: PRILOZI, PREDLOZI, VEZNICI, UZVICI i REČCE.

Prilozi

Stoje najčešće uz glagole i bliže određuju gl. radnju po mestu, vremenu, uzroku, načinu i količini, ali mogu stajati i uz imenice, prideve ili druge priloge. Definišu se kao nepromenljive reči, ali veoma mali broj priloga menja oblike stupnjevima poređenja.

Vrste priloga prema značenju:

1. Prilozi za mesto: ovde, tamo, blizu…
2. Prilozi za vreme: juče, danas, sutra…
3. Prlozi za način: dobro, ružno, brzo…
4. Prilozi za uzrok: stoga, zato;
5. Prilozi za količinu: malo, mnogo, još…

Predlozi

Nazivaju se i pomoćnim rečima koje stoje ispred padežnih oblika ili padežnih sintagmi. U toj poziciji one bliže određuju značenje padežnih oblika i njihove odnose prema drugim rečima. Ti odnosi mogu biti:

1. Prostorni: na, u, iza…
2. Vremenski: od, do, nakon…
3. Uzročni: zbog…
4. Odnos zajednice: sa.

Predlozi mogu biti pravi (od, do, na, uz, s, o, u) i nepravi –nastaju od drugih vrsta reči (vrh, put, dno, za vreme, u toku, u odnosu…).

Veznici

I ovo je jedna vrsta pomoćnih reči koje označavaju veze među rečima u rečenici i veze među rečenicama u tekstu. Odnosi koji se određuju su: poređenje (kako, kao), uzrok (jer), suprotnost (a, ali), vreme (kad), istovetnost (ili).

Veznici su pravi (ili, ali, i, pa, te, dok, jer, ako) ili nepravi – istovremeno u ulozi priloga, im.zamenice ili upitno-odnosne zamenice (ko, šta, kad, već, sam, kako, koji).

Takođe, veznici mogu biti i zavisni – veznici koji povezuju zavisne rečenice, određujući i njihovu vrstu ili nezavisni – povezuju nezavisne rečenice.

Uzvici

Vrsta reči koja se odnosi na pojedine glasove ili skupove glasova, koji se u jeziku koriste kako bi se označila lična osećanja, raspoloženja, spontane reakcije. U zavisnosti od toga šta označavaju mogu se podeliti na veznike koji označavaju:

1. Strah, užas, nemir, žalost: o, oj, ah, uh, joj, jao, avaj;
2. Obraćanje životinjama: pis, iš, gic;
3. Onomatopejski uzvici: dum, bum, tras, kvrc;
4. Dozivanje: Ej;
5. Imperativni: de, dede, pst;
6. Pozdrav: Zbogom, zdravo.

Rečce (partikule)

Pomoćne reči kojima se označava lični stav prema onome što izražava rečenica. Rečce se upotrebljavaju za:

1. Isticanje suprotnosti: međutim, ipak;
2. Posebno isticanje: baš, bar, upravo;
3. Lični stav: valjda, možda, zbilja;
4. Pokazivanje: evo, eto, eno;
5. Pitanje: zar, da li, li;
6. Potvrđivanje i odricanje: da, ne;
7. Imperativna: neka.

Srpska azbuka imala je veoma značajan razvoj kroz istoriju. Do danas doživela je niz promena i postala savršen i produktivni sistem. To ukazuje da pomoću trideset slova koja čine našu azbuku, različitim kombinacijama, stvaramo ogroman broj reči sa razčličitim značenjem. Tu se, naravno, delotvorni procesi ne završavaju, jer se reči dalje kombinuju i grade rečenice.

Sa azbukom se dete upoznaje još od malih nogu, a kasnije sve uspešnije ovladava njome. Dakle, ona je prvi i najvažniji korak kao obrazovanju, kulturnom i društvenom napretku.

Zašto je jezik važan za čoveka

Na opšteljudskom ili biološkom planu, jezik čoveka određuje kao  člana ljudskog roda, jer samo Homo sapiens poseduje moć govora. Čovek, naime, postoji kao vrsta i kao takav raspolaže simboličkim komunikacijskim sistemom koji nazivamo ljudskim jezikom. To znači da jezik čini čoveka svesnim i razumnim bićem.

Jezik je sistem znakova, tj. svojevrstan kod koji se vezuje za opšteljudsku sposobnost simboličke glasovne komunikacije. Istina je da je ostvarivanje komunikacije, tj. sporazumevanje među ljudima u osnovi svakog jezika. Ipak, jezik nije samo društvena pojava, već i psihička. To znači da se on odnosi  na umni i duševni život pojedinca, koji uveliko prožima.

Srpski jezik danas

Poznato je da sve promene u životu ljudskih zajednica utiču i na promene u njihovim jezicima. Dakle, promene su u prirodi i jezika i čoveka. Ipak, kroz sve te promene uvek ostanu neka konstantna obeležja koja utiču na njihovu prepoznatljivost.

Srpski jezik je imao značajan istorijski razvoj. Nakon raspada slovenske jezičke zajednice, srpski jezik će pripasti grupi južnoslovenskih jezika.

Jedna od najznačajnijih reformi srpskog jezika i pravopisa potiče od Vuka Stefanovića Karadžića. Iako se ova ideja javljala i ranije, jedino je ovom genijalnom umu pošlo za rukom da srpsku azbuku dovede do savršenog oblika koji imamo danas, a da pravopis i gramatiku u to vreme uprosti i približi svakom čoveku.

Danas u srpskom jeziku vlada pravilo: Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.  Po njemu naš jezik se značajno razlikuje od drugih jezika gde ovo pravilo ne važi.

Srpska azbuka kroz istoriju i danas

Danas naša azbuka ima 30 slova. Ona važi za jednu od najlogičnijih, najpraktičnijih i najlakših azbuka – jedno slovo označava jedan glas. Zvanično pismo srpskog jezika je ćirilica, ali je i latinica uzela primat, pogotovo u novinarskim tekstovim i eletronskom vidu komunikacije.

Preuzmite printabilnu PDF Azbuku – pored svakog slova nalazi se jedna životinja koja služi kao asocijacija (Azbuka je prilagođena za učenje slova).

Kako bismo u potpunosti shvatili kako je došlo do današnjeg oblika azbuke valja sagledati period koji je daleko iza nas. Naime, ćirilica se na našim prostorima upotrebljava još od 12. veka. Njome se pisalo u svim krajevima srpske srednjovekovne države, zatim u Dubrovniku, Bosni, Hrvatskoj i Crnoj Gori.

Evo kako su se nekada zvala slova stare azbuke:

A – az, B – buki, V – vjedje, G – glagolji, D – dobro, E – este, Ž – živjete, Z – zemlja, I – iže,     Đ – đerb, K – kako, L – ljubije, M – mislite, N – naš, O – on, P – pokoj, R – rci, S – slovo, T – tvdo, U – uk, F – frat, H – hjer, C – ci, Č – črv, Š – ša.

Naka slova imala su čak i brojnu vrednost. Slovo A označavalo je broj 1, I broj 8, K broj 20, F broj 500.

Današnji naziv AZBUKA nastao je spajanjem prva dva slova A (az) i B (buki).

Reforme i reformatori

Prvi reformator ćirilice zvao se Sava Mrkalj. U značajnom delu Salo debelog jera, govori o neophodnoj reformi jezika. On je prvi izneo ideju da je za jedan jezik potrebno onoliko slova koliko glasova imaju sve njegove reči.Veruje se da je Mrkalj svojom reformom pripremio teren drugom reformatoru – V. S. Karadžiću.

On je konačnu reformu srpke ćirilice izvršio 1818. godine. Prihvativši načelo piši kao što govoriš, Vuk je izbacio sve suvišne znakove stare ćirilice i dodao neka nova.

Vuk Karadžić – najznačajniji reformator

Značaj Vukovog rada na reformi srpskog jezika i pravopisa je ogroman. O njegovoj biografiji mnogo se zna, ali o njegovom filološkom radu, čini se da nikada nije dosta govoriti.

Kao što smo već napomenuli, Mrkalj je svojim idejama već pripremio teren Vuku. Njegov posao je bio da Mrkaljeve stavove sledi i upotpuni. I on je to učinio objavivši Pismenicu srpskoga jezika, napisanu reformisanom azbukom S. Mrkalja.

Interesantno je da se ni sam Vuk u Pismenici nije sasvim poslužio svojim novopredloženim rešenjima. Tek kasnije, 1818. godine, u Rječniku, on će dovršiti ceo proces azbučne reforme. Time praktično njegova azbuka koju danas poznajemo postaje kompletna.

Nova slova

Slovo Đ, Vuk unosi prema nacrtu Lukijana Mušickog i time nalazi rešenje za Mrkaljevo db (d sa mekim znakom). Takođe je Lj i Nj dobio spajanjem slova l sa mekim znakom (lb), odnosno n sa mekim znakom (nb).

Dž je preuzeo iz starih rumunskih ćiriličnih knjiga , a J iz latinice, dok je Ć preuzeo iz starih srednjovekovnih spomenika (kod Mrkalja je to bio spoj slova t i mekog znaka – tb). Ovu grupu novih slova upotpunio je i slovom H, tek 1836. godine, nakon putovanja po Crnoj Gori i Dubrovniku.

Do tada, Vuk je mislio kako nema potreba da se u azbuci nađe slovo H, s obzirom da ga nije čuo u svom tršićkom govoru. On je čuo i pisao oblike ajduk, oću, ladan. Kasnije menja mišljenje i H počinje da piše gde mu je po etimologiji mesto.

Takođe je i za slovo F prvobitno smatrao da mu nije mesto u azbuci, jer je tvrdio da F nije slovenskog porekla , ali kasnije će popustiti i u Rječnik iz 1818. uneti oko 60 reči u kojima se našlo slovo F.

(Ne)zvanična godina Vukove pobede

Rad Vuka Stefanovića Karadžića na reformi azbuke nije odmah naišao na oduševljenje i pohvle.

Malo je poznato da  su tri Vukova slova Lj, Nj, J, 1832. godine bila zabranjena. Izneta je optužba protiv Vuka da preuzimanjem slova J iz latinice, on želi da pokatoliči Srbe.

Kako je bilo protivnika ne samo Vukove azbuke, nego i reči (opscena leksika), koje je uneo u Rječnik, tako je bilo i onih koji su sa oduševljenjem prihvatili Vukov rad. U tom pogledu, izuzetno je važna 1847. godina, koja se smatra godinom nezvanične pobede Vukovih načela. Tada su njegovom reformisanom azbukom i pravopisom štampana četiti značajna dela:

1. Vuk Karadžić – prevod Novog zavjeta;
2. P. Njegoš – Gorski vijenac;
3. Branko Radičević – Pesme;
4. Đuro Daničić – Rat za srpski jezik i pravopis.

Nekoliko godina kasnije, tačnije 1868. godine, zvanično je prihvaćena Vukova reforma jezika i pravopisa.