Desanka Maksimović – biografija, detinjsto, ljubav i književnost
Desanka Maksimović je sigurno jedna od najznačajnijih ličnosti srpske poezije. Kada pomenemo Desanku, odmah pomislimo na mudru staricu, milog lica. Pomislimo na njene prekrasne pesme, priče, bajke. Ali hajde da saznamo još nešto o njoj. Njen život je bio zaista zanimljiv, njene reči i poruke pune su mudrosti. Saznajte kako je živela i kako je gledala na svet naša velika pesnikinja.
Detinjstvo Desanke Maksimović
Desanka Maksimović je rođena 1898. godine u selu Rabrovica gde je njen otac Mihajlo radio kao učitelj. Bila je najstarije dete u porodici. Međutim, odrasla je u Brankovini selu kraj Valjeva, selu kako ga je ona opisivala, punom šumaraka bregova i dolina. Kraj jepih i brzih reka. A posebno je volela reku pored koje svakoga dana provodila vreme, sa dečacima pravila vodenice od kukuruzovine, tražila rakove i pravila jazove. Šetala se često kraj nje zamišljejući da je princeza.
Ona kaže: “I, tako, u snovima, u toj lepoti neba i sunca, odrasla sam slušajući pesme ptica, što mi je kasnije pomoglo u nauci, a i za poeziju je bilo važno.”
Kada bi se sećala detinstva, odmah bi pomislila na tetku, neobično vrednu, koja je umela da od, kako kaže Desanka, rada pravi poeziju.Tetku je strašno volela i ona joj je bila inspiracija za mnoge pesme, priče i bajke. Za vreme leta sva bi se deca sjatila kod nje, bivalo ih je i po osamnaestoro. Tamo bi ih tetka zaposlila svakog od reda: “jedna seje brašno, druga mesi hleb, jedna vatru podstiče…” – pričala je sa žarom Desanka.
O školi je ovako govorila: “Moj prvi učitelj bio je čika Nedeljko, drug moga oca, koga sam ja pre polaska u školu znala samo kao izvesnog čiku. Ali, uoči dana polaska u školu, rekli su mi da on više nije čika i da moram da ga zovem – učitelju. To me je neobično obradovalo. Jedva sam čekala da uđem u razred i da mu se tako obratim. Treći razre sam učila kod svoga oca, a to je bilo vrlo teško. On je morao biti stroži prema meni nego prema drugima, a ja, opet, nisam smela pogrešiti, da njega ne dovedem u nezgodu.”
Četvrti razred završila je u Valjevu. U gradu su vladala drugačija pravila nego u seoskoj sredini. Skromno obučena mala Desanka u početku nije bila baš najbolje prihvaćena, ali kada je počela nastava, ona je zablistala znanjem pa se stav dečaka i devojčica iz odeljenja za tren promenio. Prvo su hteli da sede kraj nje, a zatim da im bude bliže kako bi im šaputala na času.
Posle osnovne škole upisala je gimnaziju, takođe u Valjevu. Nakon završene gimnazije 1919. upisala je Filozofski fakultet u Beogradu – odeljenje za uporednu književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti.
Desanka Maksimović priča o detinjstvu i o svom životu
Između ostalog ona kaže:
„Imala sam sreću da detinjstvo provedem, onde, gde se život najbolje saznaje i najlepše saznaje, gde nema ničega lažnog i izuzetnog sve kao i u drugih. Na izvorištu prirode. Možda je zato takva moja poezija koja najviše govori o prirodi o pticama. Na primer ja sam nedavno izdala knjigu u koju sam unela sve pesme o pticama, ima ih preko 60-tak, vidi se koliko sam bila obuzeta tim divnim krilatim bićima“.
Govoreći o sebi i o svojoj poeziji, pesnikinja je naglasila sledeće: „…radim posao bez ikakve sujete. Neko pravi cipele, neko snima, neko sadi jagode, a ja uzela pa pišem pesme… neko se čudi broju mojih pesama, pa šta ću ja, navaljuju na mene pesme, hoće da izađu iz mene pa moram da im učinim i napišem.“
Na kraju je Desanka poručila svim generacijama koje rastu i koje će tek doći na svet sledeće:
“Prvo bih molila one koji su se tek rodili, tek počeli da rastu, da budu zdravi. Poruka prva da se sačuva zdravlje. Druga bi poruka bila da se stekne što više znanja, da se ima radoznalosti za sav život oko sebe i opipljivi i vidljivi i psihički. Da se sazna šta je bilo pre nas, pre toga deteta, pa prema tome da se upravlja šta će posle biti. Poručila bi da vole ceo svet, sve ljude, ali ponajviše da vole svoju domovinu.”
Od škole do škole…
Kao profesor srpskog jezika Desanka Maksimović radila je u nekoliko škola i to od 1923. do 1953. godine. Posle diplomiranja, Desanka je počela da radi prvo u Obrenovačkoj gimnaziji, a nakon toga u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu.
Provela je u Parizu godinu dana na usavršavanju. A nakon toga oko godinu dana radila u učitelјskoj školi u Dubrovniku. Posle Dubrovnika život ju je nosio dalje pa se opet obrela u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji u Beogradu.
Otišla je u penziju početkom Drugog svetskog rata, ali se 1944. ipak vratila u službu do konačnog penzionisanja, 1953. godine.
Ljubav na prvi pogled
U jednom ruskom klubu gde je tada već poznata pesnikinja recitovala svoje pesme Desanka je upoznala Sergeja, svoju prvu i jedinu ljubav. Sergej Slastikov je bio ruski emigrant, takođe pesnik. Dve su se poetske duše prepoznale, ljubav se rasplamsala, a tu ljubav krunisali su brakom 1933. godine. On je nakon venčanja sa Desankom završio glumačku školu. Poznato je da je odbio ponudu da glumi u jednom pozorištu u Skoplju samo da se ne bi razdvajao od Desanke. Nažalost Desanka i Sergej nisu imali dece.
Svoj radni vek Sergej je proveo u izdavačkoj kući „Prosveta“ gde je radio kao prevodilac ruskog jezika. Preveo je 14 knjiga i pisao pesme za decu.
O književnom radu
Teško da postoji pesnik u našoj istoriji koji je još za života stekao takav ugled i zadobio poštovanje, naklonost i privrženost čitave nacije kao Desanka Maksimović.
Desanku najviše pamtimo kao pesnika, ali je opus njenog stvaralaštva bio više nego šarenolik. Pored pisanja pesama, pisala je i romane, priče, bajke, pisala je za decu i za odrasle, bavila se prevođenjem. Objavila je više od pedeset knjiga poezije, pesama i proze, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze.
Prvu pesmu napisala je kada je imala 14 godina. Te prve pesme objavila je 1920. godine u časopisu „Misao“.
Njena dela su nagrađivana nebrojano puta, a prvo priznanje dobila je za pesmu “Strepnja” davne 1925. godine baš na konkursu časopisa “Misao”.
Teško je izdvojiti najbolje pesme Desanke Maksimović ali nabrojaćemo par najpopularnijih: Strepnja, Predosećanje, Prolećna pesma, Na buri, Opomena, Pokošena livada, Tražim pomilovanje, Prolećni sastanak, Đačko srce i možda najpoznatija od svih Krvava bajka.
Nedavno smo objavili jedan stari gotovo zaboravljeni itervju u kome je Desanka govorila o nastanku njene najpoznatije pesme. Intervju možete pogledati OVDE.
Volela je da sedi na nekom panju i zapisuje svoja najbolja dela, tu u prirodi imala je najviše inspiracije.
Desanka je pisala jednim posebnim stilom, gotovo pevljivo, njene pripovetke odišu toplinom doma i srećom detinjstva. Pripovedala je i pisala o deci, pisala je o bakama, medama, leptirima, mravima, ribama i drugim bićima iz života ali je često zalazila i u svet mašte, pa je pisala i o vilama i vilenjacima, o baucima i patuljcima.
Bila je član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1959. god.
Desanka Maksimović je preminula 11. februara 1993. godine u svojoj 95. godini i za sobom ostavila jedino pesme, da nam njene reči svetle u mraku, da nas vode, hrabre i vesele.
Ako bismo morali da izdvojimo jednu pesmu Desanke Maksimović to bi bila ova:
Strepnja
Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
Da volim i želim oka tvoja dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
Dok od sebe samo nagoveštaj da.
Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
Ova slatka strepnja, čekanje i stra`.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži
O čemu se samo tek po slutnji zna.
Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?
Iz daleka samo sve k`o zvezda sja;
Iz daleka samo divimo se svemu.
Ne, neka mi ne priđu oka tvoja dva.
Desanka Maksimović
druge godine, a bogosloviju je završio celu. Bio je oduševljen naučnicima koji su verovali u Boga.
