Netflix-ov planetarni hit, serija Squid Game, obara sve rekorde gledanosti. Netflix je objavio rang-liste top 10 najgledanijih serija u 2021. godini svih vremena, ali ova južnokorejska serija oborila je sve rekorde i stvorila jedan novi prostor za interkulturalnu razmenu i omogućila planetarno gledanje filmova i serija koji nisu snimani na engleskom jeziku. Iako je to bilo dostupno i ranije putem ove platforme, čini se da je tek sa pojavom serije Squid Game to uzelo maha.

Ipak, postavlja se pitanje šta je to toliko posebno sa ovom serijom. Zašto je baš ona srušila lingvističke i druge barijere, i šta nam je novo donela? S obzirom na to da ćemo se baviti nekim fenomenima koje je serija Squid Game iznedrila, ako je niste gledali, savetujemo da je prvo odgledate, pa tek onda pročitate tekst. Upozoreni ste, odavde kreće deo sa opisima delova radnje i/ili zapleta.

Krvava radnja na tri plana

Radnju ove serije možemo posmatrati na tri plana. Jedan je naravno onaj koji se u seriji odvija. Osnovna premisa jeste da ljudi koji su u dugovima, na ovaj ili onaj način sa druge strane zakona, neprepoznati od strane sistema i izrabljivani, dobijaju priliku da se takmiče u igranju dečjih igara za basnoslovno veliku svotu novca. Ali, postoji mala začkoljica: oni koji izgube u igri, izgubili su zauvek.

Drugi plan ovih krvavih igara možemo pratiti kroz odnos VIP zvanica. Oni su bogati belci, uglavnom sa engleskog govornog područja, koji su se kladili na igrače, kao što se ljudi klade na konje. Iako je njihova karakterizacija i kritika koju bi trebalo da predstavljaju problematična, dok ih posmatrate s gađenjem i pitate se kako mogu tako nešto da rade, možda je vreme da se setite da treba da se pogledate u ogledalo.

Treći plan predstavljaju sami gledaoci serije i tako kritika našeg celokupnog društva biva zaokružena u ovoj seriji. Iako ćete se gnušati nasilja, nećete moći da prestanete da je gledate, što upravo ide u prilog kritici perverzije društva sa kojom smo suočeni, iako ćemo to vešto poricati jedući kokice i gledajući Squid Game.

Kritika socio-ekonomskih razlika i principa meritokratije

Squid Game je serija koja ovim oštro kritikuje socio-ekonomske razlike u korejskom društvu i sistem koji upravo te razlike koristi kako bi one, na onome što se smatra dnom društvene lestvice, iskoristio. Međutim, kako ni ostatak sveta ne zaostaje u ovoj (nepravednoj) društvenoj raspodeli dobara, i ne čudi što je ova serija postala planetarni hit.

Seriju započinjemo upoznajući našeg glavnog junaka Song Gi-Huna (Li Jung-Je), oca i sina koji se loše stara kako o ćerki koja ne živi s njim, tako i o majci, impulsivnog kockara koji pokušava da zaradi tako što majčinu mukom stečenu platu traći na konjske trke. Od svih učesnika brutalnih igara, on je lik koji uopšte nije upečatljiv, ali koji uvek pokušava da učini pravu stvar. Njegov lik nema razvoj kroz seriju, karakterno je mlak u najboljem slučaju i, opšteuzev, nezanimljiv. Međutim, gledalac će se s njim najpre povezati jer on i treba da predstavlja svakoga od nas.

Postavka igara, od kojih je prva „Drvena Marija“, jeste da svi učesnici imaju jednake šanse da pobede. Kako sam Frontmen, osoba zadužena za organizaciju, red i disciplinu, kaže: „Ovo je jedino mesto na kojem oni imaju jednaku šansu da pobede.“ Međutim, vrlo brzo saznaćemo da jedan od učesnika, bivši doktor po imenu Bjeong-gi (Ju Sang-džu) i trgovac organima, u saradnji sa dvojicom stražara unapred zna koje igre će se igrati. Frakcije će se formirati, žene i stariji, ili bolje rečeno – slabiji, biće gurnuti u stranu, tako da će sistem pravednosti o kojem Frontmen govori vrlo brzo postati nepravedan.

Ovo je možda i najupečatljiviji detalj pažljivom gledaocu. Ova serija snažno kritikuje sistem meritokratije, društveni konstrukt kojim se pretpostavlja da pojedinac dobija onoliko koliko zaslužuje naspram svojih sposobnosti. Na primeru doktora, ali i beskrupuloznog reketaša i gangstera Jan Deok-sua (Heo Sang-te), uviđamo koliko mana takav sistem ima i koliko ga je lako eksploatisati. I dok mi jedni druge, a nas političari, pokušavamo da ubedimo kako je sistem meritokratije pravedan, ako pažljivije osmotrimo alegoriju serije Squid Game uočićemo kako se perverzija tog sistema zapravo zasniva na potlačivnaju i iskorišćavanju onih sa lošijom startnom pozicijom u životu.

Problematičan kraj

Ova serija se od početka do šeste epizode držala na relativno ujednačenom nivou kvaliteta. Međutim, sa pojavom VIP zvanica u sedmoj epizodi, kvalitet rapidno opada. Portretisani kao sredovečni, beli, bogati muškarci, VIP gosti su ništa drugo do karikature koje služe da nam daju uvid u to kako se celokupne igre finansiraju i veliko finale koje je potpuno antiklimaktično, ako izuzmemo borbu na smrt između protagoniste i njegovog prijatelja iz detinjstva, nekada uspešnog biznismena Čo Sang-Vua (Park He Su). Njihovi dijalozi toliko su traljavo napisani da su gotovo negledljivi. Maske od zlata koje nose potpuno su groteskne, ali ne u onom pogledu u kojem serija to želi, već se gledaocu čine neupečatljivim i mučno-smešnim. Pritom su i nepotrebne.

Deo priče sa policajcem koji pokušava da imitira jednog od stražara kako bi pronašao svog davno izgubljenog brata i raskrinkao igre zanemarljiv je, nebitan i emotivno neupečatljiv. Čak i kada ga pronađe (ispostavlja se da je on Frontmen koji organizuje smrtonosne igre), gledalac ne doživljava nikakvu empatiju ili katarzu. Naprotiv, čini se da je taj deo priče ubačen potpuno nasumično, tek da bi je učinio uzbudljivijom iako ima sasvim suprotan efekat.

Na kraju dolazimo do možda najgoreg preokreta u onome što je, po rečima nekih, najbolja serija u 2021. godini. Nakon što je Song Gi-Hun, predvidivo, pobedio na igrama, ali tako što su njegovi prijatelji (ako ih tako možemo nazvati) i saborci umrli, on ne želi da potroši ni paru koju je na takav način stekao. U međuvremenu je njegova majka i umrla, što je posledica njegovog nemara i odsustva. Jedini tračak nade predstavlja susret sa ćerkom i to što je spasao brata svoje saborkinje, severnokorejske izbeglice Kang Se-bjok (Jung Ho-jeon), čime verovatno možemo opravdati to što se još nije ubio. Ovo bi trebalo da u gledaocima izazove empatiju jer ipak je on prostodušan lik, a i kako drugačije objasniti toliko uživanje u perverznoj relativizovanoj stvarnosti koju serija predstavlja nego kroz lik koji bi svaki gledalac želeo da veruje da jeste.

Međutim, na samom kraju on slučajno vidi kako drugu osobu pozivaju da učestvuje u igrama i, verovatno vođen željom za osvetom i prekidom krvavog rituala, on sam prihvata poziv. Ovo je trenutak kada je Netflix u potpunosti upropastio sopstveni šou. Ovde se jasno vidi da je na prvo mesto stavljena glad za novcem i da je ovo čista manipulacija publike željne još dobrih serija da iščekuju drugu sezonu. Serija Squid Game, a posredno i Netflix, ovim potezom demantuju sami sebe.

Od skoro je na zvaničnom kanalu „Lud, zbunjen, normalan“ dostupna za gledanje serija „Ne diraj mi mamu“. Dobro uigran dvojac, scenarista Feđa Isović i režiser Elmir Jukić, ni ovoga puta vas neće razočarati. Ako ste voleli da gledate dogodovštine Fazlinovića, uživaćete i u urnebesnim doživljajima porodice Sljepčević-Ćorović.

Uloge

Budimir Ćorović, koga igra Rene Bitorajac, je advokat i udovac. Živi sa svojom taštom i ima partnersku advokatsku kancelariju sa bratom svoje pokojne supruge. Budimir je hipohondar koji guta lekove za smirenje kao da su bombone, stalno je nervozan i bolesno je pedantan. Sa taštom, odnosno punicom, se ne slaže baš najbolje još od kad se iz Hrvatske preselio u Sarajevo, što je samo delimičan izvor neverovatno komičnih situacija u kojima će se cela porodica naći. Takođe ima i ćerku koja se kroz seriju spominje, ali tek sporadično pojavljuje.

Za razliku od njega, Zlatko Sljepčević, koga tumači maestralni Branko Đurić-Đuro, sušta je suprotnost. Ženio se i razvodio tri puta, zavisnik je od kocke, stalno je u nekim dugovima, a na kraju gubi i stan, te se useljava kod svog partnera Budimira i mame u stan. Neuredan, a uz to i ženskaroš, on predstavlja drugu stranu medalje u odnosu na svog zeta. Njegovi konstantni nevešti pokušaji da odbrani mamu rečima „Ne diraj mi mamu“ postali su lajt-motiv, a na kraju i naziv serije.

Budimirova punica, tj. tašta, a Zlatkova mama Dika Sljepčević stara je škola. Nju tumači Jasna Diklić. Ima nakit kojeg Budimir i Zlatko žele da se dokopaju jer je pripadao pokojnoj Budimirovoj supruzi, i sa njim spava. Međutim, Dika nije nimalno naivna. Namazana je, lukava, voli da tračari i uvek „provali“ kada joj Budimir i Zlatko nešto rade iza leđa, a uz to i odlično kuva. Kada treba da se igra poker ili pregovara, Dika je pravi majstor. Iznad svog kreveta čuva lovačku pušku svog pokojnog muža, koju se ne libi da upotrebi kada joj u kuću upadnu lopovi.

U Budimirovoj i Zlatkovoj advokatskoj kancelariji radi Dunja Sunovratilo, koju igra uvek komična Anđelka Prpić. Dunja je stereotipna plavuša sa beogradskog asfalta. Ona je „prsonal asistent“ i nikada ne zna koji joj telefon zvoni i uvek se javlja na pogrešni. Ponekad i naopako okrene slušalicu. Budimir kaže da ima vakuum u glavi, ali, kako sama priznaje, bolje i vakuum nego ništa. Konstantno ima neke ljubavne probleme, ali deli ljubavne savete kao pravi profesionalac.

Advokatska kancelarija Ćorović-Sljepčević u potrazi je za privatnim istražiteljem jer „svaka ozbiljna kancelarija morati imati jednog“. Tu na scenu stupa Bukva. Dževad Bukva. Koga tumači Marinković. Dragan Marinković – Maca. On zna da svaki pravi tajni agent ima inicijale Dž.B. – Džejms Bond, Džejson Born, Džed Bauer. Nekada je bio viši inspektor, ali su ga nepravedno otpustili – na pravdi Boga. Njega su Budimir i Zlatko angažovali da opljačka Diku i uzme joj nakit, međutim, situacija se komplikuje kada u kuću uđe pravi lopov.

Celo društvo dosta vremena provodi u kafani „Paragraf 42“ čiji je gazda Kerim kao produžena ruka advokatske kancelarije i cele porodice, a poznat je po tome što kod njega mušterija nikad nije u pravu. Njega tumači proslavljeni bosanskohercegovački glumac Admir Glamočak. On uvek zna šta se dešava, mada neretko i sam traži savete za svoj klimav brak.

Njegova kafana je stecište i raznih drugih likova, među kojima se izdvajaju Puška i Gedora. Gospodin Puška je zelenaš kojem je Zlatko večito dužan i od koga pokušava da se sakrije. Gedora je njegov telohranitelj koga po potrebi angažuje da prebije dužnike o njihovom trošku. Pored njih, različiti epizodni likovi i proslavljeni glumci se pojavljuju u ovoj seriji, među kojima je najpoznatiji Emir Hadžihafizbegović.

Pravo komično osveženje koje nudi nove prilike

„Ne diraj mi mamu“ okuplja proslavljena imena iz regiona: Rene Bitorajac, Branko Đurić, Anđelka Prpić, Dragan Marinković, Jasna Diklić i mnogi drugi. Kada se ekipa serija okupila da proslavi snimanje, Feđa Isović je fotografisao događaj i objavio to na društvenim mrežama uz šaljiv opis da „misli da imaju hit“. Ovo se na kraju i obistinilo, a interesovanje za seriju je počelo još pre emitovanja, s obzirom da je okupila najbolje komičare iz regiona.

Ova jedinstvena serija, osim što nas vrača za male ekrane kvalitetnim sadržajem, takođe otvara prostora za nove međunarodne saradnje u regionu i nudi priliku da se razmirice iz prošlosti ostave po strani i stvori jedno novo tržište, otvoreno za sve zemlje bivše Jugoslavije i njihove umetnike. U prilog tome govori i činjenica da se ova serija prikazivala na svim vodećim televizijama u regionu: u Hrvatskoj na „Nova TV“, u Bosni i Hercegovini na „Nova BH“, a kod nas na RTS-u.

Scenario i režiju potpisuju Feđa Isović i Elmir Jukić, respektivno. Oni su već proizveli nekoliko uspešnih humorističkih serija, od kojih je najpoznatija „Lud, zbunjen, normalan“. I ova serija sa njom ima dosta sličnosti. Radnja se vrti oko disfunkcionalne porodice kojoj je stecište lokalna birtija. U kafani se po pravilu nalazi gazda (ili gazdarica) koji uvek znaju šta se u toj porodici dešava, a tu je i još nekoliko likova koji se mešaju u sve i dele savete ničim izazvani.

Komedija koja ovde proizilazi uglavnom iz nesporazuma je urnebesna. Često se likovi ne sporazumeju baš najbolje, a još češće Zlatko (Branko Đurić) zna šta se dešava, ali ne želi da kaže, već dopušta da se situacija pred njim odvija do kraja, učestvujući u smehu zajedno sa publikom.

Serija ima svega deset epizoda od po otprilike trideset pet minuta i gleda se u dahu. Idealno je osveženje nakon napornog radnog dana ili sedmice. Smejaćete se svim dogodovštinama ovih likova koji upadaju u raznorazne nepredviđene situacije, od pokušaja pljačkanja sopstvenog stana, preko traženja nameštaja, do sticanja finansijske nezavisnosti; ali zamalo.

Nijedna serija ne bi bila potpuna bez muzike, a muziku za ovu seriju je radio Dino Šukalo, iskusni muzičar i član benda Dina Merlina. On je sa Isovićem i Jukićem sarađivao još na seriji „Lud, zbunjen, normalan“, a ovde je maestralno odradio svoj posao kojim je samo doprineo komičnosti situacije. Ova serija spada u najbolje komedije koje smo u poslednje vreme imali prilike da vidimo i pravo je osveženje u svakom pogledu.