Pobedite lenjost u par jednostavnih koraka

децембар 21, 2020

Svima nam se katkad dešava da nas obuzme lenjost i da ništa ne radimo. Čak i kada pokušamo nešto da uradimo smatramo da to nije dovoljno. Sebe najbolje poznajemo i znamo koliko možemo da damo od sebe. Nekad nas lenjost obuzme nakon napornog rada, nekad zbog hronične premorenosti. To je sasvim normalna pojava, jer svima je potreban odmor.

Problem nastaje kada je lenjost česta pojava i tada je neophodno nešto uraditi. U nastavku teksta vam donosimo savete uz pomoć kojih ćete uspeti da se izborite sa lenjošću. Naravno, samo od vas zavisi da li ćete se pokrenuti i uraditi nešto po tom pitanju ili ćete bezvoljno tonuti sve dublje.

Šta je ustvari lenjost?

Lenjost predstavlja nedostatak volje da se uloži napor ili energija kako bismo došli do određenog cilja. U najranijem detinjstvu se lenjost pripisuje temperamentu a kasnije nedostatku radnih navika. Lenjost je ustvari manjak volje koja je potrebna da se uloži u neki napor kako bi se došlo do željenih rezultata. Odnosno kako bi se došlo do ostvarenja nekog cilja.

Utešno je to što je najčešće lenjost privremeno stanje, mada nekad može biti i osobina ličnosti. Lenjost se javlja kao posledica spoljašnjih i unutrašnjih faktora. Pri tom su spoljašnji faktori najčešće izgovor.

Ne zaboravite da je tanka linija između želje za odmorom i potpunim mirovanjem sa jedne strane i ozbiljne lenjosti i odugovlačenja sa druge strane.

Nedostatak motivacije kao uzrok lenjosti

Nedostatak motivacije je najčešći uzrok lenjosti. Bilo da su u pitanju neke banalne stvari kao što je raspremanje kuće ili neki veći poduhvat, najpre je važno da se pokrenete da imate volju. Ukoliko se često izvlačite na bezvoljnost, ne zaboravite da su davnih godina filozofi rekli – „Ne pokreće nas volja, već ubeđenje.“ Što znači potrebno je da ubedite sebe i da krenete napred.

Postavite sebi neki cilj, a zatim lagano krenite ka ostvarenju istog. Neka to bude i sitnica, ali videćete da ćete se nakon obavljenog posla osećati mnogo bolje. Važno je da se pokrenete, da krenete sa nulte tačke.

Nemojte raditi više stvari istovremeno

Postoje ljudi koji istovremeno rade nekoliko stvari i veoma su uspešni u tome. Ali ne zaboravite da nismo svi isti. Kako biste prevazišli lenjost nemojte pokušavati da radite nekoliko stvari istovremeno, smatrajući da ćete tako brže nadoknaditi sve propušteno.Može vam se desiti da se upetljate, tako da ništa od započetog nećete uspešno dovršiti. Morate imati kontrolu nad sobom, odnosno nad postavljenim zadacima. Kako biste motivisali sebe, počnite od sitnica. Kada uspešno obavite jednu stvar, pređite na sledeću. Ako treba nagradite sebe za postignuti učinak.To će vas dodatno motivisati kako biste sa više elana nastavili dalje dok potpuno ne iskorenite lenjost.

Fizička aktivnost kao važan pokretač

Fizička aktivnost je veoma važna, mada ukoliko je lenjost uzela maha, zadnje što ćete poželeti je da se fizički aktivirate. To je ogromna greška, jer samo 30 minuta boravka na svežem vazduhu će vam biti dovoljno da se pokrenete i aktivirate. Bilo da odaberete šetnju ili trčanje to će veoma pozitivno uticati na ceo organizam. Popraviće vam raspoloženje i nakon toga ćete biti spremniji da se uhvatite u koštac sa postavljenim zadacima. Ne zaboravite da je fizička aktivnost veoma bitna, jer kada dozvolimo da nam se telo ulenji i opusti, nedostaju nam volja i motivacija za bilo koji posao koji treba da obavimo. Tada dolazi do odlaganja obaveza i stalno smo u začaranom krugu.

Napravite dnevni plan aktivnosti

Najpre napravite plan aktivnosti koje treba da obavite. Jedan veći posao podelite na nekoliko manjih kako biste ga sa lakoćom odradili. To će vas motivisati da nastavite dalje istim tempom sve dok ne pobedite lenjost. Ne zaboravite da je dobra organizacija, pola posla završenog. Zato pre nego što odlučite da se zauvek otarasite lenjosti, zapišite na papir sve što planirate tog dana da uradite. Kako budete precrtavali jednu po jednu stvar koju ste uspešno obavili, imaćete sve veći elan i bićete ponosni na sebe. Ukoliko vam je lakše možete uveče pre spavanja napraviti plan za naredni dan. I nemojte biti ljuti na sebe ukoliko ne uspete da obavite baš sve što ste planirali. Umesto toga budite ponosni na sebe, jer ste se ipak pokrenuli.

Postavljanjem rokova možete prevazići lenjost

Niko od nas ne voli vremenska ograničenja, jer tada najčešće radimo pod presijom sve što radimo. Mada nekada postavljanje rokova nam može pomoći da se pokrenemo sa mrtve tačke pa čak i da se vinemo u visine. Pokušajte da ispoštujete zadati rok i videćete koliko ćete se bolje osećati nakon svega. Ne zaboravite da je najteže početi, ali kada se jednom aktivirate posle toga je sve lakše. I sami ćete biti prijatno iznenađeni uživajući u plodovima svog rada a to će vam biti podstrek da se nikada više ne prepustite lenjosti.

Fokusirajte se na krajnji ishod

Vrlo često se dešava da sami pronalazimo razna opravdanja za nedostatak akcije. Pokušajte da sagledate stvari iz drugog ugla. Umesto što razmišljate o eventualnim preprekama i teškoćama, pokušajte da usmerite pažnju na pozitivne strane. Uvek kada stavite fokus na poteškoće tonućete sve dublje i dublje u lenjost. Ali ako se fokusirate na krajnji ishod to vam može biti dodatni podstrek i motiv da se pokrenete i da kažete zbogom lenjosti, jednom zauvek.

Svaki put kada pobedite lenjost napravili ste korak više

Činjenica je da ne treba da se poredite bilo s kim, već isključivo sa sobom. Trudite se da svakog dana budete bar za nijansu bolji, vredniji i produktivniji nego prethodnog dana. Ali to nikako ne znači da ne treba da posmatrate uspešne ljude i da učite posmatrajući ih. Niko od njih nije postao uspešan preko noći, već je tom periodu prethodio dugotrajan i uporan rad.

Ne zaboravite da svaki put kada pobedite lenjost postajete sve jači. Neka za početak to budu i mali koraci. Lenjost možete da savladate tako što ćete početi sa izvršavanjem dnevnih obaveza. Svaki put kada savladate lenjost postajete sve jači. Uvek kada izaberete da radite povećavate šansu za ispunjenje ciljeva, šansu za pobedu i unapređenje života.

Dugotrajna lenjost je put ka depresiji

Svako dugotrajno prepuštanje lenjosti je put koji vodi u depresiju. Zato ne dozvolite sebi da lenjost uzme maha. Napravite razliku između trenutnog umora i dugotrajne lenjosti. Ukoliko ste izabrali da pročitate ovaj tekst, sigurno je da pokušavate da nađete rešenje i da se izborite sa lenjošću. To je prvi korak i vrlo pohvalno. To znači da ste svesni problema i da želite da se menjate. A za početak dovoljna je i želja.

Nekada se može desiti da smatrate da ste lenji za neku vrstu obaveza dok ste u nekoj drugoj brilijantni. To verovatno znači da niste dovoljno motivisani za neke stvari. Kako biste u potpunosti izbegli lenjost i bili zadovoljni sobom i svojim postignućima, važan je balans. Tek kada naučite da balansirate u životu možete biti uspešni na svim poljima i doživljavati sebe kao celovitu integrisanu ličnost.

Kuvano vino – stari provereni recept

Predrag Konatarević

децембар 11, 2020

Čini se da je ova godina prošla poput nekog treptaja. Prolazila je u neizvesnosti i nekoj čudnoj strepnji. Mnogo se toga desilo, a ponovo život je nekako neobjašnjivo stao, čeka se nešto lepo i spasonosno.

Ponovo je zima. Ova će biti specifična po mnogo čemu, a možda je i jedina stvar koja nas i dalje teši, je da u ovome nismo sami. Čitav svet bori se sa istim problemom, i koliko god bežali od teme virusa, ona nekako uvek pokuca na naša vrata, uvuče se i zauzme čelo stola u našim razgovorima.

Ma koliko se borili, briga nas pritiska mori nas i strah i strepnja, a hladno vreme donosi nam samotnjačke dane, manje toplih jutara, manje sunca i više samoće.

Možda i deluje da će ova zima doneti samoću, toplu ćebad i filmske maratone, ali možda bi smo ovo mogli i da promenimo i prisetimo se jednog starog dobrog recepta koji je grejao grla, a grejao je i duše.

Kako se priprema kuvano vino

Kuvano vino. Davno zaboravljeni slatki napitak koji je grejao dlanove mnogih naroda u prošlosti, a sada se nekako zaboravljeno i stidljivo provlači po štandovima evropskih vašara.

Možda će ova zima biti idealna da u jedan termos sipamo crno vino, ponesemo dovoljan broj plastičnih čaša, obavijemo debeli šal oko vrata i izađemo napolje. Pod nogama škripi sneg, aroma vina opušta nam čula i uskoro zaboravljamo na brigu i nemir koji je ova godina donela. Neka sneg škripi pod nogama, dok se ruke greju o čaše, a srca tope u društvu svih onih ljudi koje beskrajno volimo.

Nekada su recepti kuvanog vina bili raznovrsniji, eksperimentisalo se sa ukusima, začinima i aromama, dok je danas recept jednostavniji i ne iziskuje mnogo vremena a ni sastojaka.

Najbolje je piće praviti od suvog vina, i kuvati ga tačno onoliko koliko je potrebno da se dobro zagreje, a da ne provri, jer će se na ovaj način sačuvati miris svakog prokuvanog sastojka.

I ne, nije ovo tekst o napijanju i beskonačnom nalivanju. Kuvano vino može se praviti i od voćnih vina, a sam proces ispijanja sporedan je u odnosu na ono što zapravo treba biti u fokusu ove duge i naporne godine.

Neka se uz svaki gutljaj javi treptaj lepih sećanja i miris detinjstva. Neka prvi gutljaj i miris cimeta podseti na toplinu porodičnog doma. Đumbir vraća sećanje na novogodišnje kolače, karanfilić nas seća na pucketanje vatre i tišinu noći u kojoj pada sneg.

Recept

Recept za ponovno okupljanje osmehe i razgovore o svakodnevnici potrebno je sledeće:

1 litar crnog vina
1 litar soka od pomorandze
2 velike pomorandze
1 limun
2 cveta anisa
5 karanfilića
2 štapića cimeta
jedna kašičica rendanog muskatnog oraščića
jedna kašičica djumbira u prahu

Priprema:

Limun i pomorandže iseći na kolutiće. U veću šerpu sipati 3 dl vode i sačekati da provri. Kada provri smanjiti temperaturu, pa dodati karanfilić, anis, štapiće cimeta, muskatni oraščić i đumbir. Promešati nekoliko minuta, a zatim dodati pripremljeni sok od narandže i vino. Mešati, dodati voće, pojačati temperaturu i kada tečnost krene da se puši, te kada krene da pravi sitne klobuge, skloniti sa vatre.

Savet za one koji vole šetnje ali ne i alkohol

Ukoliko ste ljubitelji zime i hladnih noseva, ali vam alkohol ne godi, ili jednostavno to nije vaša sfera interesovanja, adekvatna zamena kuvanom vinu bio bi blago začinjeni kompot od sušenog voća, koji je bogat zdravim vlaknima, antioksidantima i mineralima. Za ovaj kompot biće vam potrebno:

150 gr sušenih šljiva
150 gr sušenih kajsija
100 gr sušenih višanja ili brusnica
100 gr sušenih borovnica
1 štapić cimeta
2 anisa
sitno rendana kora jene veće pomorandže
sok od dve pomorandže
100 ml mlake vode
nekoliko kapi arome ruma

Priprema:

Sušeno voće stavite u šerpu zajedno sa anisom, sokom i korom od narandže, dodajte vodu i aromu ruma, pustite da proključa, smanjite jačinu vatre i pokrite poklopcem. Na dalje, osam do deset minuta kuvajte tako što ćete povremeno mešati dok voće ne smekša i ne nabubri, a dok tečnost ne redukuje, a smesa postane sirupasta. Ukoliko se desi da smesa izgubi previše tečnosti, a pred sam kraj kuvanja dodajte vodu.

Sipati u termos i požuriti u zagrljaj hladnom vazduhu i toplim rečima onima koje najviše volite.

Savet:

Voće koje se sipa u ključalu vodu može se obraditi različitim tehnikama, a koje će pojačati i intezivirati aromu kuvanog vina. Ukoliko posedujete kuhinjski brener, iskoristite ga da ,,prošarate“ iseckano voće. Iskoristite aparat za dehidrataciju i osušite pripremljeno voće, ili možda i najjednostavniji način od predloženih, iseckano voće stavite u rernu da se osuši, pre nego što ga potopite u ključalu vodu.

Heliocentrični sistem – Sunce kao centar svemira

децембар 7, 2020

Od Aristotela i Ptolomeja, zahvaljujući prevashodno hrišćanskoj crkvi, sve do 15. veka verovalo se da je Zemlja centar svemira i da sva ostala nebeska tela kruže oko nje. Ovu teoriju zamenio je sistem u kome je Sunce centar univerzuma – heliocentrični sistem. Iako se o njoj „šuškalo“ još u staroj Grčkoj i teorija se nadograđivala kroz vekove, preovladala je tek u 16. veku kada je čuveni poljski astronom, Nikola Kopernik, napisao delo u šest knjiga „O kretanju nebeskih sfera“. Delo je diglo uzbunu u okvirima katoličke crkve i bilo zabranjeno od strane pape. Potporu Kopernikovoj teoriji dali su italijanski astronomi Galileo Galilej i Đordano Bruno. Galilej se pod pritiscima crkve odrekao tvrdnji o heliocentričnom sistemu, dok je Bruno svoje stavove platio životom. Kopernikovu hipotezu dokazao je Johan Kepler, koji je kroz tri zakona predstavio kretanje planeta oko Sunca.

Geocentrični sistem – Zemlja je centar sveta

heliocentrični sistem — foto: pixabay.com

Još je u 4. veku pre nove ere, veliki filozof Aristotel, Zemlju smatrao centrom univerzuma i svoju teoriju objašnjavao rečima: „Sve što je teško teži centru sveta. Zato kamen pada kada ga bacimo. Pa i Zemlja bi padala da se već ne nalazi u centru. Zemlja je dakle u centru sveta.”

Starogrčki astronom, matematičar i geograf, Ptolomej iz Aleksandrije, u svom kapitalnom delu „Almagest“ izneo je tvrdnju da se Zemlja, koje izgleda kao ravna ploča, nalazi u centru svemira, a da Sunce i ostale planete, tzv. Zvezde lutalice, kruže oko nje po sferama. Ptolomej je u 2. veku nove ere dopunio Aristotelovu kosmološku teoriju kružnicama, tzv. epiciklima. Po njima se kreće planeta, a centar epicikla se kreće oko Zemlje. Tako je objašnjavao retrogradno kretanje planeta ili kretanje napred-nazad.

Geocentrični sistem podržala je katolička crkva i on je bio zvanično učenje sve do 15. veka. Zahvaljujući učenjima Kopernika, Galileja, Bruna i Keplera, ovaj sistem je odbačen, a heliocentrični sistem postao zvanično učenje.

Nikola Kopernik i teorija koja je promenila svet – heliocentrični sistem

Poljski naučnik, Mikolaj Kopernik, poznatiji kao Nikola Kopernik, studirao je kanonsko pravo, atronomiju i medicinu i svoje znanje iz svih oblasti uvrstio u delo „O kretanju nebeskih sfera“, objavljeno u Nirnbergu 1543. godine. Upravo to delo predstavlja revoluciju u astronomiji, zaslužno za novo učenje – heliocentrični sistem. Kao što sama reč kaže, Sunce je u centru svemira, dok se Zemlja okreće oko svoje ose od zapada ka istoku (rotacija koja traje 24 sata) i oko Sunca (revolucija koja traje godinu dana). Hipoteza je sa oduševljnjem prihvaćena u naučnim krugovima, ali crkva se nije slagala sa njom. Nije se samo katolička crkva protivila novoj teoriji, već i kalvinisti (protestanti sledbenici Žana Kalvina). Papa je zabranio Kopernikovo delo i stavio ga na Spisak zabranjenih knjiga sve do 1822. godine. Naučnik je život proveo u opservatoriji u Fromborku, na severu Poljske, gde je uredio i opservatoriju, kasnije nazvanu „Kopernikov toranj“. U tom mestu je i okončao svoj život i sahranjen je u katedrali 1543. godine.

Galileo Galilej – „Ipak se okreće“

Italijanski astronom, fizičar, matematičar i filozof rođen u Pizi, Galileo Galilej, smatra se ocem savremene atronomije zbog otkrića Jupiterovih satelita, Sunčevih pega, Mesečevih kratera i Mlečnog puta. Došao je do sličnih zaključaka oko kretanja nebeskih tela kao Nikola Kopernik i zalagao se za heliocentrični sistem. Počeo je od provere Aristotelovog zakona gravitacije i to puštajući tela različitih masa sa vrha Krivog tornja u njegovom rodnom gradu. Crkva se protivila njegovim teorijama, zbog čega je proveo u zatvoru nekoliko meseci. Osuđen je zbog jeresi i prisiljen da se odrekne svog učenja. Iako je nekoliko godina pred smrt potpuno izgubio vid, on je u tajnosti i dalje razvijao svoje teorije. Veruje se da je na samrti izgovorio vanvremensku rečenicu: „Ipak se okreće“.

Tek 31. oktobra 1992. godine, papa Jovan Pavle II zatražio je oprost i ukinuo presudu inkvizicije protiv Galileja.

Đordano Bruno – nesrećna sudbina velikog atronoma

Za razliku od Galileja koji je završio u pritvoru zbog svojih uverenja, njegov kolega Đordano Bruno je zbog iste stvari izgubio život. Filozof i astronom iz Napulja, potržao je Kopernikovu teoriju o heliocentričnom sistemu, nazvavši je „novom filozofijom“. Za njega, svemir je bio beskonačan, a priroda Bog u stvarima. U Veneciji 1600. godine je uhapšen i od strane inkvizicije osuđen na smrt kao jeretik. Živ je spaljen na lomači 17. februara 1600. na rimskom Trgu cveća (Campo de Fiori), gde se danas nalazi njegova statua. U 19. veku postao je italijanski heroj, jer ga je narod prihvatio kao žrtvu u cilju slobode misli.

Keplerovi zakoni – dokaz za heliocentrični sistem

Nemački naučnik, Johan Kepler, konačno je dokazao sve ono što se vekovima provlačilo kroz naučne spise – kretanje nebeskih tela oko Sunca. Još je Aristarh sa Samosa u 3. veku pre nove ere postavio osnove heliocentričnog sistema, ali je njegova teorija ostala u senci velikog Klaudija Ptolomeja. Vekovima se provlačila priča da je geocentrični sistem pogrešno ustanovljen, ali retko ko je istupao javno. Sve do Nikole Kopernika. Nakon što su Galileo Galilej i Đordano Bruno podržali njegovo učenje, Johan Kepler je to dokazao kroz tri zakona:

Prvi Keplerov zakon: u zajedničkoj žiži svih eliptičnih putanja po kojima se kreći planete nalazi se Sunce
Drugi Keplerov zakon: Radijus-vektor koji povezuje planetu i Sunce u jednakim vremenskim intervalima opisuje jednake površine.
Treći Keplerov zakon: Kvadrati perioda obilaska planeta oko Sunca srazmerni su poluosama njihovih putanja na treći stepen.

Ne morate biti fizičar ili astronom, ali morate znati da su Keplerovi zakoni dokazali ono zbog čega su osuđeni ili stradali veliki naučnici. Heliocentrični sistem je rimokatolička crkva priznala kao zvanično učenje 1822. godine. Pedesetak godina kasnije, ser Isak Njutn, jedan od najvećih naučnika svih vremena, svojim zakonom gravitacije napravio je pravi zamah u otkrivanju svemira. Saznali smo da se Zemlja nalazi u galaksiji nazvanoj Mlečni put i da je Sunce samo jedna od stotine milijardi zvezda u toj galaksiji. Broj galaksija u svemiru je nepoznat, jer se svemir i dalje smatra beskonačnim.

Van Gog i slike koje govore više od reči

Maja Ignjatović

децембар 3, 2020

Danas ceo svet zna ko je Vinsent van Gog. U vremenu u kome je živeo bio je anonimni umetnik koji je uspeo da proda samo jednu sliku. Tokom života prezirao je tržište umetnosti, a posthumno je nagrađen za svoja remek-dela zahvaljujući bratu Teu. Biografija puna kontroverzi, obeležena odsecanjem uha samom sebi, učinila je Van Goga još intrigantnijim. Van Gog je, pored Pola Gogena i Pola Sezana, jedan od najvećih slikara postimpresionizma. I građani Srbije mogu se upoznati sa njegovim radom, jer se u Narodnom muzeju u Beogradu čuva jedna njegova slika. Ukoliko niste bili u prilici da posetite Žutu kuću u Arlu ili muzej u Amsterdamu, mnoge detalje iz života čuvenog umetnika, pročitaćete u nastavku teksta.

Vinsent Vilem van Gog – život i stvaralaštvo

Van Gog - paleta boja — foto: Pixabay.com

Otkako je rođen, Vinsentov život je bio sve, samo ne običan. Rođen je 1853. godine u holandskom selu Zundert, kao šesto dete u porodici protestantskog sveštenika Teodora van Goga i Ane Kornelije. Na isti dan, 30. marta 1852. godine, njegova majka se porodila, ali dete je bilo mrtvorođeno. Ime namenjeno tom detetu, dali su Vinsentu.

Već u osnovnoj školi govorio je nekoliko jezika: francuski, engleski i nemački. Vežbao je i crtanje. Međutim, prvi bliži kontakt sa slikarstvom ostvario je u Hagu, gde je radio u firmi Gupil koja se bavila prodajom umetničkih dela. Vinsent je od bogate kolekcije pisama (preko 800), čak dve trećine adresirao na Tea. Njihova prepiska počinje 1972. i ovekovečena je u knjizi “Pisma bratu”. Šest tomova ovog dela čuvaju se u Van Gogovom muzeju u Amsterdamu.

Godinu dana kasnije, prvi put putuje u Pariz i biva opčinjem gradom svetlosti. Međutim, poslovne obaveze su ga odvele u London, u kome se zaljubljuje u ćerku svoje gazdarice. Kako mu ljubav nije bila uzvraćena, smatra se da tu počinje dublja kriza njegove ličnosti. Nekoliko godina živeo je na rubu egzistencije, ali je pomagao siromašnima i bolesnima kroz propovedi. Iako nije mnogo vremena proveo na Teološkom fakultetu, rudarima na belgijsko-francuskoj granici svakodnevno je čitao Bibliju, koju je i sam prevodio na nekoliko jezika.

Pogoršanje njegovog psihičkog stanja videlo se 1881. godine. Neuzvraćena ljubav, ovog puta od strane rođake Kejt, navela ga je da stavi ruku u plamen pred roditeljima. Već su svi bili sigurni da Vinsent nije psihički zdrav.

Kako je Van Gog sebi odsekao uho?

U Parizu 1886. godine Van Gog upoznaje Pola Gogena. Biva opsednut njihovim prijateljstvom, ali često ulaze u rasprave oko imspresionističkog pravca u slikarstvu. Dve godine kasnije, seli se u francuski grad Arl, u Žutu kuću, kada nastaje i njegova serija slika sa motivima suncokreta. Gogen mu se pridružuje i počinju da žive i slikaju zajedno. Jednom prilikom, posle žustre svađe, Vinsent ga je napao nožem, ali je Gogen pobegao. Nesrećan zbog postupka prema svom prijatelju, Van Gog odseća resicu svog uha, uvija je u hartiju i nosi devojci Rejčel iz javne kuće.

Boravak u psihijatrijskoj klinici

Van Gog je hospitalizovan u phihijatrijskoj klinici Sen-Pol de Mauzol, u okolini Sen Remi, u Provansi, 1889. godine. Pacijente je smatrao “saputnicima u nesreći” i pisao o njihovom ponašanju u bolnici. U par navrata je pokušao da se ubije paletama boja. osoblje ga je prebacilo u malu, praznu sobu u kojoj je kroz prozor video zvezdano nebo. Upravo ovde je naslikao jedno od svojih najpoznatijih dela – Zvezdano nebo.

Otpušten je iz bolnice 1890. na sopstveni zahtev. Iste godine, pucao je sebi u grudi i izdahnuo dva dana kasnije u bolničkoj postelji. Na dan nesreće slikao je Korenje drveća. Umro je na rukama voljenog brata Tea. Jednom prilikom je izjavio: „Slikao sam svim srcem i dušom, a um izgubio negde u međuvremenu“.

Autoportreti i mrtva priroda – slike koje govore više od reči

Van Gog - Zvezdano nebo — foto: pixabay.com

Van Gog je radio i po 20 sati dnevno. Tokom života naslikao je više od 2.100 dela, od toga 860 ulja na platnu i više od 1.300 akvarela, crteža, skica i grafika. Crtao je pejzaže, portrete, autoportrete i mrtvu prirodu. Tokom života je prodao samo jednu sliku – Crveni vinograd. Nju je kupila impsresionistička slikarka Ana Bok za 400 franaka. Ruski kolekcionar Sergej Ščukin, preuzima ovu sliku. Kako su je boljševici nacionalizovali, ona je i danas u Rusiji. Čuva se u Muzeju likovnih umetnosti – Puškin u Moskvi. Slika Crveni vinograd prikazuje radnike u vinogradu okružene seoskim pejzažem, sa žutim nebom iznad sebe.

Vinsent van Gog je svetsku slavu stekao posthumno, zahvaljujući udovici njegovog brata Tea. Naime, Teo je preminuo samo šest meseci nakon Vinsenta, a Džo van Gog-Bonger je nasledila veliku kolekciju slika. Pozajmljivala je slike za razne izložbe i time pravila promociju Van Gogovih radova. Objavila je i zbrku njegovih pisama 1914. godine. Njen rad nastavio je sin, koji se takođe zvao Vinsent. Zahvaljujući njemu, 1973. godine u Amsterdamu, otvoren je Van Gogov muzej.

U periodu između 1886. i 1889. godine, dok je živeo u Parizu, Vinsent van Gog naslikao je više od 20 autoportreta.

Osim Crvenog vinograda i Zvezdane noći, najpoznatije Vinsentove slike su: Ljudi koji jedu krompir, Suncokreti, Irisi, Autoportret, Noćni kafe, Žitno polje i čempresi itd. Najskuplja slika koja je prodata za života velikog umetnika je Portret doktora Gašea (82,5 miliona dolara, 1990 godine). Narodni muzej u Beogradu je svakako jedan od onih koje obavezno morate posetiti, a u njemu se čuva i slika Seljanka, naslikana 1885. godine, dok je Vinsent još uvek živeo u Holandiji.

Zaniimljive činjenice o Van Gogu

Vinsentov brat Teo sahranjen je pored njega, ali su 1914. godine tela preneta u Over-sir-Oazu, nedaleko od Pariza.
Teo van Gog nazvao je svog sina Vinsent, po svom bratu
Počeo je da slika sa 27 godina, a izvršio je samoubistvo sa 37
Imao je nekoliko nesrećnih ljubavi i nikada se nije oženio, niti imao dece
Tokom života lekari su mu dijagnostikovali nekoliko dijagnoza: alkoholizam, depresiju, bipolarni poremećaj, šizofreniju, epilepsiju
Želeo je od Arla da stvori umetničku prestonicu; iako se to nije desilo, danas je ovaj grad u Provansi značajno turističko mesto zahvaljujući Žutoj kući u kojoj je Van Gog živeo
Jedan od najčešćih njegovih citata je: ,,Tuga je tek mali početak…“

Indijski tamjan – Weihrauch – pravi lek za život bez bolova u zglobovima

Predrag Konatarević

новембар 30, 2020

Indijski tamjan (Weirhrauch) je prirodan preparat za bolove u zglobovima, kostima i mišićima. Za razliku od klasičnih lekova, on ne maskira problem poput analgetika, dajući samo trenutno poboljšanje, već zahvaljujući bosveličnoj kiselini na dugoročnom nivou ublažava bolna stanja i upalne procese koštano-zglobnog sistema.

Vreme je da prestanete da uništavate želudac i trujete telo farmaceutskim antinflamatornim lekovima. Dajte prednost 100% prirodnom preparatu na bazi smole indijskog tamjana.

Šta je to što se postiže primenom tamjana, da li šteti organizmu, da li još nešto može da leči?

Ovaj tekst će vas uvesti u čudesan svet Egipatske i Indijske medicine i upoznati vas sa svim benefitima Boswellie serrate.

Tamjan kao lek za zglobove

Veoma je teško naviknuti se na život sa bolovima, ali na kraju krajeva na bol se ne treba navikavati jer rešenje postoji…

Indijski tamjan efikasan je kod:

Bolova u zglobovima
Artritisa i osteoartritisa
Jutarnje ukočenosti
Bolova pri kretanju
Ograničenih pokreta zglobova

Verujemo da se većina ljudi susrela sa nekim od ovih simptoma, a dosta njih sa njima se budi svako jutro.

Neki od reumatskih bolova su prisustni samo pri pokretu, neke osećamo čak i dok ležimo, nekad privremeno prođu pa se opet posle nekog vremena pojave. Nekad su to bolovi u zglobu šaka, nekad u stopalima, kolenima… Kada se tome dodaju bolni zglobovi ramena, ograničenost pokreta i bolovi u predelu kičme, shvatićemo da je reč o višestrukim žarištima.

Analgetici – lekovi protiv bolova daju samo privremeno rešenje i trenutno ublažavanje tegoba.

Kako tamjan deluje na zglobove?

Indijski tamjan je neka vrsta prirodnog analgetika koji pri tome ima i antiupalno dejstvo, ali za razliku od većine analgetika i antibiotika nema štetnih posledica.

Potpuno je bezbedan za primenu i mogu ga koristiti preventivno i osobe koje su potpuno zdrave .

Dobre strane suplementa na bazi smole indijskog tamjana?

Indijski tamjan ima:

Antiinflamatorno dejstvo – primenjuje se kao prirodni antiibiotik i smanjuje upalu
Antihiperlipidemično dejstvo – smanjuje masnoću u krvi i nivo lošeg holesterola
Antitumorsko dejstvo – sastojak tamjana – bosvelinska kiselina se pokazala efikasnom kod snižavanja tumorskih aktivnosti na HL-60 ćelijama a kliničke studije pokazale su veliku efikasnost i kod tumora pluća.

Ovo su neke od bitnih karakteristika zbog kojih se indijski tamjan često koristi kao dijetetski suplement i kao podrška osnovnoj terapiji kod mnogih bolesti.

U Nemačkoj su vršena brojna istraživanja na osnovu kojih je tamjan označen kao jedan od 3 moćna alternativna suplementa koji su se odlično pokazali u lečenju upalnih bolesti creva.

Često se koristi u terapiji Kronove bolesti (Crohn) i upale debelog creva (ulcerozni kolitis) jer je prepoznat kao dobra dopuna osnovnoj terapiji. Pacijetnima donosi olakšanje tegoba i u sinergiji sa standardnom terapijom značajno poboljšava efekte lečenja.

Osim za zglobove, tamjan deluje blagotvorno i na:

Upalne bolesti creva i digestivnog trakta
Rastapanje kamena u bubregu
Disajne puteve, a pre svega olakšava tegobe kod bronhitisa, astme, alergijama i čestih upala sinusa
Podiže opštu otpornost organizma jačanjem imuniteta

Birajte samo najbolje preparate!

Na tržištu se tamjan nudi u formi etarskih ulja, masti, tableta i kapsula. Prilikom odabira preparata, pored toga za šta je namenjen, najvažnija je čistoća tamjana jer se samo čist tamjan bez primesa koristi za izradu suplementa i oralnu upotrebu. Klasičan tamjan koji se prodaje u crkvi može se koristiti za kađenje ali nikako za oralnu upotrebu!

Kada odlučite da koristite tamjan kao suplement, tražite preparate koji su prošli sve protokole o zdravstvenoj ispravnosti i koji su odobreni od strane Ministarstva zdravlja Republike Srbije. To će vam biti najbolja preporuka o kvalitetu i smernica ka proizvodu koji treba da izaberete.

Ko sme da pije kapsule na bazi indijskog tamjana?

Sve osobe koje nisu alergične na sastojke mogu da piju preparate na bazi smole ovog tamjana i zato ukoliko niste alergični, indijski tamjan treba da bude vaš primarni izbor kod svih zapaljenskih procesa na zglobovima.

Reumatoidni artritis u početku uzrokuje samo ukočenost i podnošljiive bolove pri pokretima u sitnim zglobovima. Kako bolest napreduje neprijatan osećaj se širi i na veće zglobove – kuka, kolena, ramena… Zato je naša preporuka da ne trpite bol, jer vremenom bol sam od sebe neće proći već će se samo pogoršati, tako da već danas počnite da radite na rešenju problema korišćenjem prirodnih preparata.

Sa indijskim tamjanom ne samo što lečite upalu zglobova već jačate imunitet, poboljšavate prokrvljenost organizma, smanjujete sklonost ka alergijama, poboljšavate stanje organa za disanje…i sve ovo bez ikakvih nuspojava.

Da li biste probali ovaj čudesan proizvod? Šta mislite o prirodnim lekovima? Pišite nam u komentare nakon čitanja teksta.

Estrogen – hormon koji ženu čini ženstvenom

Srbijanka Stanković

новембар 29, 2020

Šta znate o estrogenu – hormonu koji svaku ženu „čini“ ženstvenom? Estrogen se smatra jednim od najjačih, i verovatno najbitnijih hormona u telu žene. Ovaj polni hormon igra ključnu ulogu pre svega u ženskom reproduktivnom, ali opštem zdravlju. Zapravo, sve što ženu čini ženom – njene obline, izgled, menstrualni ciklus, trudnoća – sve se odvija pod kontrolom estrogena.

Istraživali smo gde se stvara estrogen, koliko vrsta ovog hormona postoji i na koji način utiče na zdravlje. Pročitajte.

Šta je to estrogen?

Estrogen je vrsta hormona koji ima važnu ulogu u zdravlju žena. Najvećim delom se proizvodi u jajnicima, s tim što i nadbubrežne žlezde i masne ćelije takođe stvaraju male količine ovog hormona. Proizvodi se i u telu žene i muškarca, s tim što ga žene stvaraju više.

Estrogen pomaže u fizičkim promenama koje devojku pretvaraju u ženu. Te pubertetske promene uključuju rast dojki, rast pubičnih dlaka i ispod pazuha, kao i početak i kontrolu menstrualnih ciklusa. Dalje, estrogen omogućava funkciju jajnika, tj. stimuliše rast folikula jajnih ćelija. U vagini održava debljinu i pospešuje podmazivanje vaginalnog zida. Od suštinskog je značaja za održavanje stanja sluznice materice.

Premda je njegova funkcija (zajedno sa progesteronom) najveća u ženskom seksualnom i reproduktivnom razvoju i zdravlju, estrogen ima značajnu ulogu i u pravilnom funkcionisanju organa urinarnog trakta, srca i krvnih sudova, kostiju i mišića, kože i sluzokože i mozga.

Zbog toga ne treba da iznenadi što će za većinu zdravstvenih problema lekari potražiti uzrok upravo u nivou ovog hormona. Primera radi, žene sa niskim nivoom estrogena (pogotovo u menopauzi) sklonije su urogenitalnim infekcijama. Rešenje za ovaj problem treba potražiti u ginekološkoj ili urološkoj ordinaciji. Urologija u Nišu, Beogradu i drugim gradovima razvila je visok stepen brige i sistem lečenja ovih i sličnih tegoba, a većina se zasniva na uspostavljanju hormonske ravnoteže u organizmu.

Vrste estrogena

Postoje tri vrste estrogena: estron, estradiol i estriol. Estron je prisutan u telu nakon menopauze i smatra se slabijim oblikom estrogena. Zanimljivo je da organizam može ovu vrstu estrogena pretvoriti u neki drugi tip, ukoliko se za tim ukaže potreba.

Najčešći tip estrogena kod žena u reproduktivnom životnom dobu jeste estradiol. Ovu vrstu hormona proizvode i žene i muškarci. Previše estradiola može dovesti do akni, osteoporoze, depresije i gubitka polnog nagona. Veoma visoki nivoi mogu povećati rizik od raka dojke i materice. Sa druge strane, nizak nivo za posledicu može imati kardiovaskularne bolesti i gojaznost.

Treća vrsta estrogena je estriol. Njegov nivo značajno raste tokom trudnoće. Ima nemerljivu ulogu u rastu materice i uopšte pripremi tela za porođaj. (Vrhunac dostiže neposredno pre rođenja bebe.)

Šta izaziva poremećaj nivoa estrogena u telu?

Može se reći da se nivo estrogena razlikuje od organizma do organizma. Izvesne oscilacije u nivou javiće se tokom menstualnog ciklusa ili različitih perioda u životu žene kao što su trudnoća ili menopauza. To za posledicu ponekad može imati nuspojave kao što su promene raspoloženja u PMS-u ili valunzi u menopauzi.

Osim trudnoće, dojenja i menopauze, faktori koji mogu uticati na nivo estrogena uključuju i pubertet, starije doba, gojaznost, naporan trening, ekstremna dijeta ili anoreksija, neki lekovi, ali i urođena stanja (kao što je Turnerov sindrom, na primer), hipertenzija, dijabetes, neaktivna hipofiza, policistični jajnici, te tumori jajnika i nadbubrežne žlezde.

Posledice nedostatka estrogena

Nedostatak estrogena u telu za posledicu može imati neredovnu menstruaciju (ili pak njen izostanak). Predmenstrualni ili menopauzalni simptomi mogu postati izraženiji i ozbiljniji. Pored noćnog znojenja, valunga, promena raspoloženja, može doći i do smanjenog libida. Neke od posledica su i nekancerogene kvržice u dojci i materici, suvoća vagine i atrofija vagine, umor, suva koža, depresija, problemi sa koncentracijom. Pad estrogena uz promene na sluzokoži urogenitalnog trakta, naročito u menopauzi, neke žene čini podložnijim urinarnim infekcijama.

Muškarci sa niskim nivoom estrogena mogu imati višak sala na stomaku i nizak libido.

Posledice viška estrogena

Povišen nivo estrogena u organizmu takođe se manifestuje kroz umor i gubitak seksualne želje. Neki od problema koji se još mogu javiti jesu duge i obilne mensturacije, sklonost debljanju (naročito u predelu kukova, struka i butina), hladne ruke i noge, problemi sa spavanjem i u radu štitne žlezde. Opadanje kose, osetljivost grudi, česte glavobolje i usporen metabolizam česte su neželjene promene kod žena sa viškom estrogena.

Kod muškaraca visok nivo estrogena može rezultirati neplodnošću, erektilnom disfunkcijom, većim grudima (ginekomastija).

Estrogen u trudnoći

Nivoi estrogena se tokom trudnoće neprekidno povećavaju i dostižu vrhunac u trećem tromesečju. Tokom drugog tromesečja ovaj hormon igra glavnu ulogu u razvoju mlečnih kanala koji uvećavaju dojke. Veruje se da estrogen podstiče povećanje protoka krvi, što je važno za pravilan razvoj bebe. Međutim, taj dodatni protok krvi za nuspojavu može imati osetljivije, pa čak i bolne grudi, kao i čest odlazak u kupatilo. Naime, upravo zbog ove dobre prokrvljenosti bubrezi obrađuju višak tečnosti. Kako materica vrši pritisak na bešiku, kod trudnica nije neuobičajena hitna i česta potreba za mokrenjem.

Dobra strana pojačanog protoka krvi jeste onaj blistavi trudnički sjaj kože.

Estrogen u menopauzi

Tokom periomenopauze žena se suočava sa padom nivoa estrogena. U ovom tranzicionom periodu u životu svake žene dolazi do promene hormona sa pratećim simptomima, dok ne dođe do potpunog prestanka menstrualnih ciklusa. Smatra se da je žena u menopauzi kada 12 meseci uzastopno nije imala menstrualno krvarenje.

Najčešći simptomi niskog nivoa estrogena koji će se pojaviti u menopauzi su napadi vrućine i zajapurenost, te noćno znojenje i promene raspoloženja. Tuga, uznemirenost, osećaj isfrustriranosti samo su neke od emocija koje će se u ovom periodu javiti. Sa promenom nivoa hormona i znojenjem preko noći može doći do nesanice ili isprekidanog, nekvalitetnog sna. Ovo će za posledicu imati umor preko dana i pogoršati već prisutne i česte promene raspoloženja.

Promene na sluznici urogenitalnog trakta takođe mogu prouzrokovati razne tegobe i neugodnosti. Česte upale bešike i mokraćnih puteva, hitna potreba za mokrenjem pa čak i inkontinencija (gubitak kontrole nad bešikom) neke su od njih. Slabljenje i isušivanje zidova vagine, pored infekcija za posledicu može imati i bolne seksualne odnose.

Kako uspostaviti regularan nivo estrogena?

Osobe koje se suočavaju sa poremećajem nivoa estrogena u telu, uz stručnu medicinsku pomoć mogu prevazići ovaj problem. Hormonska terapija podrazumeva unos biodentičnih hormona čiju dozu određuje lekar specijalista. Neki ljudi veruju da u lečenju može pomoći i hrana koja sadrži fitoestrogene. Reč je o soji, bobicama, žitaricama, orasima, voću i vinu.

Međutim, nauka još nije našla dovoljno dokaza koji to potvrđuju. Zbog toga se pre uzimanja biljaka i suplemenata koji u sebi sadrže fitoestrogene preporučuje obavezno savetovanje sa lekarom.

Patološka ljubomora – izbavite se na vreme

Slavica Bijelić

новембар 28, 2020

Oduvek se postavlja pitanje da li je određena doza ljubomore dobra ili ne. Mišljenja su oprečna. Ali kada je u pitanju patološka ljubomora to se čak može tretirati kao nešto što je ne samo opasno već pogubno po vas ukoliko se pronađete u tome. Patološka ljubomora je nešto sa čime se morate boriti sve dok je ne iskorenite. Ukoliko se nađete u vezi sa partnerom koji je patološki ljubomoran važno je da na vreme da prepoznate znake ljubomore i da znate kako da se izborite sa posesivnošću svog partnera.

Zašto je patološka ljubomora tako opasna?

Patološka ljubomora predstavlja preopterećenost i preokupiranost mislima koje su usmerene na partnerovu ljubav. Vrlo često patološki ljubomorne osobe nemaju prave razloge a ni dokaze, već je njihova ljubomora zasnovana na pogrešnim uverenjima. Naravno posesivno ljubomorne osobe ne priznaju da je u pitanju ljubomora, već takvo svoje ponašanje pravdaju preteranom ljubavlju prema partneru. A zapravo tu se ponajmanje radi o ljubavi, već o posesivnosti koja predstavlja poremećaj koji ne treba zanemariti.

Patološka ljubomora je psihološki poremećaj koji ne samo da uključuje opsesivno-posesivne misli već neretko i razne konkretne radnje koje narušavaju stabilnost veze. Patološka ljubomora se drugačije naziva Otelo sindrom.

Ovaj naziv je dobila po Šekspirovoj tragedediji „Otelo“ gde glavni junak usled zavisti i ljubomore, na kraju priče davi Dazdemonu, svoju ljubavnicu. Ljudi koji su patološki ljubomorni traže dokaze čak i gde ne postoji realan razlog za sumnju. Svojim ponašanjem psihički a neretko i fizički maltretiraju partnera.

Posesivne osobe ne priznaju svoju ljubomoru

Patološki ljubomorne osobe su neprestano opterećene mislima o tome da ih partner vara, čak i kada nemaju dokaze. Njihova sumnja se najčešće zasniva na pretpostavkama i pogrešnim uverenjima. Naravno, patološki ljubomorne osobe nikada neće priznati svoju ljubomoru, već uvek traže opravdanje. Najčešći izgovor ili opravdanje za takvo njohovo ponašanje je preterana ljubav prema partneru.

Patološka ljubomora – razlike između muškaraca i žena

Činjenica je da muškarci i žene različito ispoljavaju patološku ljubomoru. Mada svakako ono što im je zajedničko je to da traže povod baš u svemu. Čak i tamo gde uopšte ne postoji. Život sa patološki ljubomornim partnerom je nepodnošljiv. Osoba živi u stalnom strahu od partnera i neprestano mora da izmišlja opravdanje za svakodnevne poteze.

Muškarci koji imaju Otelo sindrom su skloniji nasilju i idu do te mere da nekada mogu da povrede čak i da ubiju sopstvenim rukama. Ni žene koje su patološki ljubomorne nisu ništa drugačije. Zbok krhkosti žene pribegavaju nekoj vrsti oružja i to je najčešće nož. Bitna razlika između muškaraca i žena kada je patološka ljubomora u pitanju je i ta što su žene najčešće ljubomorne na mladost i fizički izgled potencijalne suparnice. Za razliku od njih muškarci su uglavnom ljubomorni na položaj i status umišljenog suparnika. Ljubomorne scene koje može prirediti patološki ljubomoran partner su takođe različite. Žene akcenat stavljaju na emotivno neverstvo, dok je kod muškaraca akcenat na seksualnom neverstvu.

Koji su znaci patološke ljubomore?

Patološka ljubomora je ona vrsta ljubomore pri kojoj partner ne zadržava u sebi svoje sumnje, već se bez ikakvog razloga obrušava na partnera. Postoje neki znaci koji ukazuju na to da je vaš partner patološki ljubomoran, čak iako u početku veze ne ispoljava jasne znake ljubomore.

Patološki ljubomoran partner ispituje vaše ponašanje do najsitnijih detalja počev od toga – gde ste pogledali, šta ste rekli, šta ste pomislili u datom momentu. Proverava vaš telefon želeći da ima uvid u svaku poslatu poruku ili poziv. Ne dozvoljava vam druženje bilo s kim uključujući porodicu i prijatelje koje ste imali pre nego ste otpočeli vezu. Najčešće vam ne dozvoljava da se bavite bilo kakvim hobijem ili nekom aktivnošću van kuće. Neretko se dešava da vam neće dozvoliti da se zaposlite, tako da vas polako ali vrlo uspešno izoluje od drugih ljudi. Ukoliko mu skrenete pažnju da je preterano ljubomoran najčešće će vas optužiti kako izmišljate, jer on uporno negira činjenicu da ima problem.

Ukoliko pokušate da se izvučete iz ovakve veze, patološki ljubomorna osoba će umisliti da to radite zbog toga što imate nekog drugog i time će samo potkrepiti svoje sumnje. Ako uspete da se izvučete iz ovako nezdrave veze često će se desiti da će vam partner priznati svoju ljubomoru, moliće vas za oproštaj uz obećanje da se to neće ponoviti. Katkad će vam pretiti i samoubistvom ukoliko ga napustite a svoje takvo ponašanje će pravdati prevelikom ljubavlju prema vama.

Ne zaboravite da će se ubrzo sve vratiti na staro i da će početi da vam priređuje ljubomorne scene. A vi ćete ubrzo imati anksiozni poremećaj tako da nećete umeti sami da se ispetljate iz svega.

Patološka ljubomora u braku

Patološka ljubomora u braku je uvod za nasilje u porodici. Ukoliko se upustite u vezu sa patološki ljubomornom osobom neretko će se desiti da se takva veza završi brakom. U takvom braku jedna osoba je prava žrtva dok druga glumi žrtvu. Vrlo često se dešava da žene ostaju u takvim brakovima iz više razloga. Prvenstveno zato što je finansijski zavisna od partnera a zatim i zbog dece. Vremenom osoba koja trpi psihičko i fizičko maltretiranje od strane posesivnog partnera počinje da živi u začaranom krugu. I sama veruje da nema kud da ode jer nema posao, nema novac, nema prijatelje. Ovakve osobe vrlo brzo zaboravljaju na svoja prava i akcenat stavljaju isključivo na obaveze. Ostaju u takvom braku smatrajući da imaju obavezu prema deci. Najgore od svega je to što čak i nalaze opravdanje za partnera smatrajući da ih on zaista voli i da je njegovo ponašanje način kojim iskazuje ljubav.

Odakle potiče ovakvo ponašanje?

Osobe koje su patološki ljubomorne neretko proganjaju svoje žrtve i kada nisu u vezi. To proganjanje može biti kako u realnom životu tako i putem društvenih mreža, tj. u virtuelnom svetu.

Uzroci posesivnosti i patološke ljubomore najčešće su neko loše, traumatično iskustvo iz života kao i loši modeli ponašanja u porodici, tj.prvi uzori. Naravno, ukoliko je osoba alkoholičar to se može pripisati alkoholu, ali ključna stvar za ovakvo ponašanje je nisko samopouzdanje.

Patološka ljubomora se najčešće javlja kod ljudi koji nisu sigurni u sebe tako da time što psihički a neretko i fizički maltretiraju partnera sami sebi daju na značaju. Ovakve osebe su često vrlo ljubazne prema drugima, šarmantne i društvene. To je ta iskrivljena slika kojom se zlostavljač predstavlja okruženju. Nasuprot tome u vezi ili braku je posesivno čudovište koje treba izbegavati.

Kako se izboriti sa patološki ljubomornim partnerom?

Ovakve veze su jako komplikovane, jer u njima su pomešana osećanja. Posebno kada je u pitanju žrtva. Kod nje su pomešana osećanja bliskosti, ljubavi, razumevanja, mržnje i straha.

Patološka ljubomora je poremećaj koji zahteva lečenje i važno je da se obratite stručnom licu. Ukoliko ste u ovakvoj vezi stručna pomoć je neophodna i vama i partneru. Istina, teško ćete posesivnu osobu nagovoriti da potraži stručnu pomoć, jer takva osoba nije u stanju da realno sagleda problem.

Ono što biste vi mogli da pokušate da uradite je da donesete čvrstu odluku da ćete postaviti jasne granice. Razdvojte ljubav i ljubomoru. Nikako ne tražite opravdanje za ponašanje partnera verujući da je u pitanju ljubav koju on iskazuje na takav način. Ne zaboravite da ljubav podrazumeva obostrano davanje i primanje a nikako kontrolu nad nečijim životom i ponašanjem.

Osoba koja živi sa patološki ljubomornim partnerom najčešće usled prevelikog straha ne pokušava da potraži stručnu pomoć, što je apsolutno pogrešno.

Ne zaboravite da je patološka ljubomora bolest i da krajnji ishod ovakve veze može biti fatalan.

To što neko pokušava da uspostavi apsolutnu kontrolu nad vašim životom nije i ne može biti ljubav. Važno je da u samom startu prepoznate patološki ljubomornu osobu. Bez obzira na emocije koje sigurni smo postoje u početku, naš savet vam je da prekinete takvu vezu dok ne bude kasno. Razmislite o svemu i bez ustručavanja potražite stručnu pomoć.

Izvucite se iz lavirinta i spasite sebe. Ma koliko vam ovo delovalo nemoguće u datom momentu sa određene vremenske distance bićete više nego ponosni na sebe. Znaćete da ste uspeli. Uspeli ste da se izbavite iz toksične veze koja je sve drugo samo ne ljubav.

Drugi svetski rat – najbitnije činjenice

Ivan Mihajlović

новембар 25, 2020

Veliki ratni sukob, koji se dogodio na početku dvadesetog veka, Prvi svetski rat (1914-1918), promenio je kompletnu mapu sveta, i uveo promene u krugovima velikih moćnika. Međutim, nije promenio svest ljudi. Posledice tog rata (veliki broj ljudskih žrtava, ekonomska kriza, materijalne žrtve) nisu bile dovoljan razlog za mir. Samo dvadesetak godina nakon Prvog svetskog rata desio se najveći i najrazorniji ratni sukob u ljudskoj istoriji, Drugi svetski rat.

Između dva rata pojavile su se dve nove ideologije između kojih će i biti vođen ovaj veliki sukob. Nacizam (fašizam) i komunizam, kao ideologije, počele su da se šire Evropom, ali i svetom. Nezadovoljna podelom sveta nakon Prvog svetskog rata, a uverena u svoju nadmoć nad ostatkom Evrope, Nemačka je, predvođena Adolfom Hitlerom, 1. septembra 1939. godine napala Poljsku.

Prvo poglavlje rata

Nakon napada na Poljsku, Velika Britanija i Francuska objavile su rat Nemačkoj 3. septembra 1939. godine. Uvlačenje u rat država Zapadne Evrope nije bilo u Hitlerovom prvobitnom planu, već kao i tokom Prvog svetskog rata, Nemačka je želela lokalizovan rat. Međutim, rat se nije odvijao prema Hitlerovim planovima, već je rat postao svetski sukob.

Napadom na Poljsku 17. septembra 1939. godine u Drugi svetski rat se uključuje i Crvena armija i moćni Sovjetski Savez. Ubrzo Poljska, kao samostalna država, nestaje sa geografske karte sveta. Tokom napada na Poljsku, Crvena armija zapodseda zapadne delove Belorusije i Ukrajine, a tokom oktobra 1939. godine pod svoju „zaštitu“ stavlja baltičke države. U novembru 1939. godine, napadnuta je Finska od strane Crvene armije, ali je kapitulirala tek marta 1940. godine.

Okupiranje Evrope

Hitlerov plan krajem 1939. i početkom 1940. godine bio je ofanziva na Zapad. Najpre je naredio okupiranje Danske 1. marta 1940. godine, a zatim je 9. aprila napadnuta Norveška. Značaj teritorija Norveške i Danske bio je neizmerljiv, jer su ih Nemci koristili za stvaranje pomorskih i vazduhoplovnih baza.

Francuska je predstavljala najvećeg nemačkog neprijatelja i u ovom ratu. Nemačka je 10. maja 1940. godine istovremeno napala Francusku i zemlje Beneluksa. Belgija i Holandija, kao neutralne države u ovom ratu, iskorišćene su od strane Hitlerovih snaga za napad na Francusku. Prelaz preko Ardena doveo je do brzog napredovanja i uspeha nemačkih snaga u ovom pohodu. Napad iz ovo pravca je bio neočekivan, jer je odbrana pripremana iz pravca severa i severoistoka (linija Mažino).

Saveznici su morali da evakuišu 300.000 vojnika, među kojima je bio general Šarl de Gol, koji će kasnije ratovati iz severne Afrike.

Italija je objavila rat Velikoj Britaniji i Francuskoj 11. juna 1940. godine. Nemačke snage ulaze u Pariz 14. juna 1940. godine. Francuzi su potpisali kapitulaciju 22. juna 1940. godine, tačnije maršal Peten, koji je zaveo diktaturu i ukinuo Treću francusku republiku.

Kroz samo 75 dana, nemačke snage osvojie su Dansku, Norvešku, Belgiju, Luksemburg i Francusku. Činilo se da je moć nemačkog Rajha neuništiva.

Drugo poglavlje rata – razbuktavanje

Prvi veći neuspeh Hitlerovih jedinica bila je bitka za Britaniju. U leto 1940 godine, vazdušnim napadima, Nemačka je pokušala da slomi otpor vojske Velike Britanije. Međutim, velike zasluge za odbranu zemlje pripadaju pilotima britanskog ratnog vazduhoplovstva. Vinston Čerčil, britanski premijer, postao je heroj otpora i nacionalni junak.

Nemačka, Italija i Japan su 27. septembra 1940. godine potpisale Trojni pakt, kom su se do marta 1941. godine pridružile Danska, Finska, Mađarska, Bugarska, Rumunija i Slovačka.

Usled ratovanja na teritoriji SSSR i rata u Africi, stvorila se potreba za formiranjem antifašističke koalicije. Sporazum u Moskvi potpisali su Sovjetski Savez i Velika Britanija 1941. godine, a naredni korak je Atlantska povelja, koju su potpisali Ruzvelt i Čerčil iste godine.

Drugi svetski rat – Severno-afričko ratište

Italija je nakon okupiranja Albanije, želela da se proširi na obale severne Afrike. Velika Britanija se takođe uključila u rat na afričkom frontu, ali su se u ovaj sukob uključile i nemačke oklopne jedinice predvođene feldmaršalom Ervinom Romelom („Pustinjska lisica“).

Saveznici su ostvarili velike promene tokom 1942. godine na ovom frontu. Predvođeni generalom Bernardom Montgomerijem, britanske snage napale su nemačke i italijanske oklopne jedinice kod El Alamejna.

Invazija na Siciliju je počela 10. jula 1943. godine, i dovela je do bezuslovne kapitulacije Italije 8. septembra 1943. godine.

Ulazak SAD u Drugi svetski rat

Nakon napada Japana na luku Perl Harbur, najveću američku pomorsku bazu u Tihom okeanu 1941. godine, SAD su se uključile u Drugi svetski rat. Usledila je objava rata Japanu, od strane SAD i Velike Britanije, a zatim je nemačka objavila rat Americi.

Glavni momenat u ratu na Tihom okenau je pomorska bitka kod ostrva Midvej 1942. godine. Američka vojska nanela je težak poraz japanskoj mornarici.

Napad na Sovjetski Savez

Francuska je već kapitulirala. Ratni sukob protiv Velike Britanije nije predstavljao opasnost po nemački Rajh. Bilo je pravo vreme za obračun sa glavnim neprijateljem, Sovjetskim Savezom. Hitler je verovao da će rat sa SSSR, zbog nespremnosti Crvene armije, kratko trajati, negde do početka zime.

Najveća vojna operacija u istoriji ratovanja, operacija Barbarosa, počela je 22. juna 1941. godine. Linija fronta prostirala se na preko 3000 km. Sovjetski front je probijem, a nemačke snage su pomoću oklopno-mehanizovanih jedinica napredovale kroz Ukrajinu prema Moskvi.

Crvena armija se nakon ogromnih početnih gubitaka polako oporavljavala i željno iščekivala prirodnog saveznika – zimu. Glavni grad SSSR se mora braniti po svaku celu, i na istorijsku scenu stupio je general Georgij Konstantinovič Žukov, zadužen za odbranu grada.

Prva kontraofanziva od strane Crvene armije dogodila se u noći između 5. i 6. decembra 1941. godine. Nemačke snage su razbijene i odbačene skoro 200 km zapadno od Moskve.

Lenjingrad, današnji Sankt-Peterburg, ostao je neosvojen, pretrpevši najveću blokadu u istoriji ratovanja – 950 dana.

Glavna prekretnica u Drugom svetskom ratu predstavlja Staljingradska bitka. Nakon što je prebrodila krizu, i pokazala da nemačka vojska nije nepodiva, Crvena armija postala je najjača kopnena vojska na svetu.

Najveća tenkovska bitka, a ujedno i najznačajnija pobeda u Drugom svetskom ratu, bila je Kurska bitka avgusta 1943. godine. Od tog momenta usledilo je neprestano povlačenje nemačkih jedinica.

Drugi svetski rat – okončanje

Na Istočnom frontu, 1944. godine, vođene su borbe kod Lenjingrada i Novgoroda. Probijene su linije odbrane, koju je postavila nemačka vojska, i nastavljena je ofanziva Crvene armije.

Operacija Overlord, tj. iskrcavanje saveznika na Normandiji, dogodilo se u noći između 5. i 6. juna 1944. godine. Prvog dana je iskrcano 150.000 vojnika, kojim je komandovao američki general Dvajt Ajzenhauer. Neuspešan pokušaj kontraofanzive od strane nemačkog Trećeg rajha na Zapadnom frontu otvorio je put Saveznicima ka Parizu.

Crvena armija je 22. juna 1944. godine počela odlučujuću ofanzivu. Oslobodila je Rumuniju i stigla do granice Bugarske, gde je izbio ustanak.

Na Zapadnom frontu savezničke snage su napredovale ka Berlinu i zauzele Bon 1945. godine. Tokom januara 1945. godine oslobođena je Varšava, glavni grad Poljske, i logor smrti Aušvic.

Crvena armija je opkolila Berlin i srela se sa američkim snagama na reci Elbi. Benita Musolinija streljali su italijanski partizani 28. aprila 1945. godine. Na zgradi nemačkog Rajhstaga 1. maja 1945. godine istaknuta je crvena zastava. Zvanično, 9. maja je potpisana nemačka kapitulacija i Drugi svetski rat u Evropi je završen. Taj datum obeležava se kao Dan pobede nad fašizmom.

Drugi svetski rat u svetu je još uvek trajao, jer Japan nije želeo da se preda. Prvi put u istoriji čovečanstva 6.avgusta 1945. godine bačena je atomska bomba na grad Hirošimu, a tri dana kasnije i na Nagasaki. Japanski car Hirohito je potpisao kapitulaciju 2. septembra 1945. godine na američkom brodu Misuri. Drugi svetski rat je ovim činom okončan.

Drugi svetski rat u Jugoslaviji

Početak rata u Jugoslaviji

Napad na Jugoslaviju počeo je 6. aprila 1941. godine. Negde oko 870.000 vojnika napalo je teritoriju Jugoslavije iz svih pravaca. Najteža razaranja pretrpeo je grad Beograd. Uništeni su vojni i saobraćajni ciljevi, ali i civilni objekti, stambene zgrade, kuće, bolnice i skloništa.

Slovenija je otkazala poslušnost Vrhovnoj komandi Jugoslavije, a 10. aprila je proglašena Nezavisna država Hrvatska (NDH). Kako je jugoslovenska vojska bila u rasulu od početka bombardovanja, nemačka vojska je ušla u grad Beograd već 12. aprila 1941. godine.

Srpski generali potpisali su kapitulaciju u Beogradu 17. aprila 1941. godine. Jugoslovenska Vlada i jugoslovenski kralj Petar II Karađorđević napustili su zemlju i utočište pronašli u Velikoj Britaniji.

Pružanje otpora od strane jugoslovenskog stanovništva i boraca najstrože je kažnjavano (streljanje, odvođenje u specijalne zatvore i logore). Za svakog ranjenog Nemca streljano je 50 ljudi, a za svako ubijenog Nemca, streljano je 100.

Nakon početnih pobeda i oslobađanja veće teritorije, usledila je „kaznena ekspedicija“ tokom koje su izvršena masovna streljanja civila u Kragujevcu, Kraljevu i selu Dragincu. U Kragujevcu je streljano i jedno odeljenje učenika gimnazije, zajedno sa profesorima i direktorom učiteljske škole. Desanka Maksimović je napisala pesmu „Krvava bajka“ o streljanju nedužnih i o jednom od najmonstruoznijih zločina za vreme Drugog svetskog rata.

Nezavisna država Hrvatska

Formiranje Nezavisne države Hrvatske podržao je potpredsednik jugoslovenske vlade Vlatko Maček. Stvaranje nove države naišo je i na odobravanje rimokatoličke crkve, pa je za zagrebačkog nadbiskupa postavljen Alojzije Stepinac.

Hrvatska je zamišljena kao nacionalna država Hrvata i u njoj nije bilo mesta za Srbe, Jevreje i Rome. Na vlast je došao profašistički političar i predvodnik ustaškog pokreta, Ante Pavelić.

Ideja je bila etničko čišćenje teritorije NDH: „Trećinu srpskog stanovništva na teritoriji Nezavisne države Hrvatske treba likvidirati, trećinu pokatoličiti, a trećinu iseliti“. Potpomognute nemačkim i italijanskim artiljerijskim odredima, ustaše su uspevale jedino tako da uguše ustanke koje su podizale seoske čete, koje je činilo srpsko stanovništvo.

Velika Albanija

Pod italijanskom zaštitom, stvorena je država Velika Albanija i formirana je dobrovoljačka milicija Vulnetari. Još tada je započet progon srpskog stanovništva sa Kosova i Metohije, a takođe i naseljavanje prostora stanovništvom iz Albanije.

Sinonim za svirepost na prostoru Kosova i Metohije je SS divizija Skenderbeg, čiji je zadatak bio likvidacija i proterivanje srpskog stanovništva.

Ličnosti koje treba pomenuti

Formirana je Vlada narodnog spasa, na čijem čelu se nalazio general Milan Nedić. Njegova vizija se zasnivala na saradnji sa okupatorom zbog njegove surove moći. Međutim, u tadašnjoj državi Jugoslaviji formirali su se pokreti protiv okupatora, i iz tog razloga formirana je Srpska državna straža, poznatija kao „Nedićevci“.

Nacistička Nemačka imala je otvorenu saradnju sa srpskim političarem Dimitrijem Ljotićem. Formirao je Srpski dobrovoljački korpus i tokom rata bio saradnik sa Nemcima. „Ljotićevci“, pripadnici njegovog korpusa učestvovali su zajedno sa Nemcima u borbama protiv partizana i četnika.

Jedan od vođa Topličkog ustanka (1917), Kosta Milovanović Pećanac, formirao je na jugu Srbije četničke odrede, koji su stavljeni na raspolaganju vladi Milana Nedića.

Pokreti otpora u okupiranoj Jugoslaviji

Borbu protiv okupatora započeli su partizanski i četnički odredi, koji su formirani početkom leta 1941. godine. I jedne i druge odlikovala je spremnost da se suprostave okupatoru pomoću oružja. Međutim, razlike između ova dva pokreta ogledale su se u vođenju države i metodama ratovanja protiv okupatora.

Četnički odredi i Ravnogorski pokret

Grupa jugoslovenskih oficira i vojnika, nakon aprilskog bombardovanja uspela je da izbegne zarobljavanje i na Ravnoj gori formirala četničke odrede. Pukovnik Dragoljub Mihailović bio je vođa četničkog pokreta, koji je dobio naziv Ravnogorski pokret. Četnici Koste Pećanca sarađivali su sa okupatorom, što nije odgovaralo četničkom pokretu Dragoljuba Mihailovića, pa tako nije postojala saradnja između ova dva pokreta.

Ravnogorski pokret je uspostavio vezu sa partizanskim odredima i postigao sporazum o zajedničkoj borbi protiv okupatora. Ljudi su slobodno mogli da odlučuju kom će pokretu pripadati, vojne operacije su zajednički vođene i formiran je jedinstveni sud za izdajnike.

Dragoljub Mihailović, vođa Ravnogorskog pokreta, imenovan je od Vlade Kraljevine Jugoslavije u Londonu za komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini i unapređen u čin generala. Mogao je da vrši mobilizaciju stanovništva, formira četničke jedinice, određuje komandante i unapređuje zaslužne. Pripadnici pokreta polagali su zakletvu Kralju i Otadžbini.

Prvi oslobođeni grad u okupiranoj Evropi bio je Loznica oslobođen od strane Jadarskog četničkog odreda, kojim je komandovao potpukovnik Veselin Misita.

Četnici Dragoljuba Mihailovića su primorani na povlačenje sa Ravne Gore nakon nemačke ofanzive početkom decembra 1941. godine. Odredi su se delom povlačili ka Sandžaku, a delom ka istočnoj Bosni. Odredi iz Sandžaka, zajedno sa Vrhovnom komandom prešli su u Crnu Goru. Vojska, koja je ostala u zemlji, priključila se Nedićevim jedinicama.

Partizanski odredi

Komunistička partija Jugoslavije (KPJ) je, nakon napada Nemačke na Sovjetski Savez, prešla u vojno stanje i formirala partizanske odrede. Daleko od očiju nemačkih vlasti, u Beogradu je formiran Glavni štab partizanskih odreda Jugoslavije. Komandant Glavnog štaba bio je Josip Broz Tito, koji je ujedno bio i predsednik partije. Doneta je i odluka o podizanju ustanka. Svaki odred je pored komandanta imao i svog političkog komesara.

Na savetovanju u Stolicama odlučeno je da Glavni štab preimenuje svoje ime u Vrhovni štab NOPOJ (Narodno–oslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije). Rat, koji partizani vode, nazvan je Narodnooslobodilačka borba (NOB). Izabran je i jedinstven amblem za sve partizanske odrede: crvena petokraka na kapama i pozdrav po kom su prepoznatljivi „Smrt fašizmu, sloboda narodu“. Vrhovni štab NOPOJ je iz Beograda premešten u Užice.

Na brdu Kadinjača delovi Posavskog i Užičkog partizanskog odreda, kao i ceo Radnički bataljon stradali su u borbama protv nemačke vojske, krajem novembra 1941. godine. Vrhovni štab NOPOJ primoran je na povlačenje u Istočnu Bosnu. Tamo je formirana Prva proleterska brigada decembra 1941. godine, u gradiću Rudom. Prvu proletersku brigadu činili su odabrani borci, koji su bili verni ideji komunističke revolucije, i bili su prepoznatljivi po crvenim zastavama sa srpom i čekićem.

Borba protiv okupatora i građanski rat

Komandanti partizanskih i četničkih odreda, Josip Broz Tito i Dragoljub Mihailović, sastali su se u septembru i oktobru 1941. godine. Dogovoreni su planovi o zajedničkim borbama, ali je sve ukazivalo na sukob između dva pokreta otpora, u budućnosti.

Pokreti otpora u tadašnjoj državi Jugoslaviji još od samog početka nisu imali istu viziju u pogledu vođenja borbe protiv okupatora, ali i u pogledu vođenja države nakon završetka rata. Sukobljena mišljenja dovela su, najpre, do sitnijih borbi između odreda ova dva pokreta, a kasnije i do građanskog rata u našoj zemlji.

Ustanak u Srbiji protiv okupatora je ugašen pre kraja 1941. godine. Međutim, borbe su nastavljene u istočnoj Bosni i borbe su vodili u oblasti planine Romanije, gde su oslobodili veću teritoriju. Ipak, usledila je nemačko-ustaška ofanziva, koja će primorati borce na povlačenje.

Partizanski i četnički odredi doneli su zajednički plan o povlačenju preko Drine, gde je vojska podeljena na dva dela i kretala se različitim putevima. Prva proleterska brigada je izvela čuveni „Igmanski marš“. Uz veliki broj promrzlih, obolelih i ranjenih, prešla je preko Sarajevskog polja i planine Igman i stigla do Foče.

Nemačke snage, pomognute italijanskim i ustaškim odredima, aprila 1942. godine započele su ofanzivu na teritoriju oko grada Foče. Jedinice partizanskih i četničkih odreda bile su primorane na povlačenje prema Crnoj Gori gde je došlo do sukoba između crnogorskih četnika i partizana. Partizani su prešli na Zelengoru, a zatim svoj put nastavili ka zapadnoj Bosni i primirili se na prostoru oko Kozare i Grmeča.

Zatvoreni u obruč na Kozari, doživeli su najveće etničko čišćenje u toku Drugog svetskog rata na teritoriji Jugoslavije. Veliki broj stradalih u borbi i polovina zarobljenih civila odvedena je u logore Stara Gradiška i Jasenovac.

Prvo zasedanje AVNOJ-a

Vrhovni štab partizanske vojske, u prisustvu 54 predstavnika narodnooslobodičakih odbora krajem novembra 1942. godine osnovao je AVNOJ. Zaduženje ovog političkog tela bilo je rukovodstvo civilnim organima vlasti. Na ovom sastanku formiran je i Izvršni odbor AVNOJ-a, koji su partizani smatrali „prvom vladom nove Jugoslavije“.

Operacija „Vajs“

Plan „Vajs“, koji je Adolf Hitler naredio decembra 1942. godine, predviđao je čišćenje slobodne teritorije od ustaničkih formacija na prostoru Bosne sa sedištem u Bihaću. Posle devet dana borbe protiv okupatora, Bihać je pao, a partizani su primorani na povlačenje prema Neretvi. Osvajajući Prozor, Jablanicu i Konjic, februara 1943. godine, partizani su izbili na desnu obalu Neretve i srušili svih pet mostova na reci Neretvi.

Predviđanja nemačke vrhovne komande bila su da će partizani nastaviti svoje kretanje ka srednjoj Bosni. Međutim, partizanska vojska je preko ruševina železničkog mosta krenula u susret četničkim odredima. Do sredine marta, četnička vojska je poražena u bici na Neretvi, a to je otvoroilo put partizanima ka tromeđi Srbije, Crne Gore i Hercegovine.

Operacija „Švarc“

Operacija je imala za cilj da spreči prelazak partizana iz Crne Gore u Srbiju. Na gornjem toku reke Drine odigrala se nakrvavija bitka na našim prostorima tokom Drugog svetskog rata sredinom juna 1943. godine.

Partizanski odredi su se ustalili na trouglu Pive, Tare i Drine, i očekivali dolazak britanske vojne misije. Žestoke borbe koje su usledile dovele su do toga da je deo partizanskih odreda prešao Sutjesku i izbio na Zelengoru a druga grupa nije uspela da pređe Taru, već je izašla na Tjentište. Na Tjentištu su Nemci potpuno porazili partizane i u tim borbama poginuo je i komandant 3. divizije Sava Kovačević. Streljano je više od 2000 ranjenika i bolesnika.

U istočnoj Hercegovini i Crnoj Gori, 2000 četničkih boraca pod vođstvom Pavla Đurišića je odvedeno u zarobljeništvo. General Dragoljub Mihailović krajem juna 1943. godine uspeo je da pređe u Srbiji.

Drugo zasedanje AVNOJ-a

U gradiću Jajcu 29/30. novembra 1943. godine održano je drugo zasedanje AVNOJ-a, kom su prisustvovali predstavnici iz svih krajeva Jugoslavije. Proglasili su se za predstavnike stanovnika Jugoslavije, a AVNOJ su proglasili za vrhovno zakonodavno i izvršno predstavničko telo.

Osnovan je i NKOJ (Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije) a za predsednika je izabran Josp Broz Tito. Za zasluge u borbi protiv okupatora, dobio je čin maršala.

Zabranjen je povratak u zemlju kralju Petru II Karađorđeviću i oduzeta prava Jugoslovenskoj vladi u Londonu.

Priznato je pet jugoslovenskih naroda koji će živeti u šest federalnih jedinica, ali pitanje razgraničenja nije bilo rešeno. Govorimo o republikama Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji, Crnoj Gori, Makedoniji i Bosni i Hercegovini.

Svetosavski kongres

Kao odgovor na odluke donete na zasedanju AVNOJ-a, krajem januara 1944. godine četnički pokret je održao Svetosavski kongres. Odluke donete na drugom zasedanju AVNOJ-a su osuđene i zahtevano je obnavljanje jugoslovenske države u celini, uvođenje ustavne i parlamentarne monarhije sa kraljem Petrom II Karađorđevićem na čelu.

Drugi svetski rat – Kraj rata na prostoru Jugoslavije

Neotvaranje fronta na Balkanu uništilo je ideje jugoslovenske vlade u Londonu o rešavanju gradjanskog rata u korist četnika. Očekivanja da će Velika Britanija i SAD rešiti probleme nastale sukobima partizana i četnika i sprečiti pobedu četnika, pala su u vodu.

Sovjetski Savez je otvoreno pomagao partizanima, iako je na početku rata to negirao. Kasnije su i SAD isključile četnike iz svojih planova jer je osnovna ideja bila pobeda nad fašizmom uz pomoć Sovjetskog Saveza.

Teheranska koferencija bila je ključni momenat u određivanju budućnosti jugoslovenske države. Velika trojica – Ruzvelt, Čerčil i Staljin, doneli su konačnu odluku o neotvaranju fronta na Balkanu. Crvena armija je napredovala ka srednjoj Evropi i Balkanu i bila im je potrebna pomoć sa zapada, tako da otvaranje fronta na Balkanu nije imalo nikakve koristi po njih.

Partizani su potpomognuti Sovjetima sve više dobijali pomoć i od Britanije i SAD-a. Jugoslovenska vlada je morala da podnese ostavku, i partizani su polako preuzimali vlast. Ivan Šubašić postavljen je za predsednika nove vlade Kraljevine Jugoslavije. Priznao je partizane kao Narodnooslobodilačku vojsku Jugoslavije i obavezao se da će im pomagati. Sastanak sa Josipom Brozom Titom dogodio se 16. juna 1944. godine na Visu.

Vrhovna komanda Jugoslovenske vojske u odažbini je raspuštena, a general Dragoljub Mihailović razrešen dužnosti.

Usledila je ofanziva na Srbiju od strane partizanskih snaga, koje su predvodili komandanti Koča Popović i Peko Dapčević. Do kraja novembra 1944. godine oslobođena je teritorija centralne Srbije, a u proleće 1945. godine formiran je Sremski front. Na tom frontu borila se Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije, tj. Jugoslovenska armija sa preko 500.000 boraca.

Poslednja bitka sa četničkim jedinicima odigrala se 13. maja 1945. godine na ušću Sutjeske u Drinu. Ubijeno je 9000 četnika, a potraga za preživelima i njihovo likvidiranje se nastavilo i nakon završetka rata.

Milica Stojadinović Srpkinja – viteškinja tužnog lika

Marija Mirković

новембар 22, 2020

Milica Stojadinović Srpkinja, jedna od prvih srpskih pesnikinja, imala je tragičan životni put. Tom tragičnošću obojeni su i njeni stihovi, koje je često potpisivala kao „jedna Srpkinja“. Milica je rođena kao treće od šestoro dece seoskog sveštenika Vasilija Stojadinovića i majke Jelisavete u sremskom selu Bukovcu. Godina njenog rođenja ne zna se pouzdano, ali pretpostavlja se da je u pitanju 1828. ili 1830. Godinu dana nakon njenog rođenja započinju i Miličina lutanja. Porodica se iz Bukovca seli u Vrdnik, zbog čega će kasnije Milica steći epitet „Vrdnička vila“. Po ovom nadimku ostaće upamćena i posle smrti.

Milica Stojadinović Srpkinja – rodoljubiva pesnikinja

Za Srpkinju je književnost bila svetinja i stroga čuvarka narodnog duha, što je nesumnjivo i uticalo na to da piše rodoljubivu poeziju. Počela je da stvara sa samo 13 godina. Prva pesma Mladi Srbin osvanula joj je 1847. u Serbskom narodnom listu i već tada najavljivala rodoljubivu zanesenjakinju svog vremena, patriotske provenijencije. Bavila se i prevodilačkim radom. Njeni dnevnički zapisi U Fruškoj gori 1854. objavljivani su u nastavcima 1861–1866, u tri sveske. Jednog Vidovdana, na samom početku svog pesničkog puta, zabeležila je sledeće stihove, klečeći pred Lazarevim ćivotom:

Kuda me sada odvlači čuvstvo?
U polje tužno, u polje pusto,
Velikom grobu sreće i slave,
Junaka dični’, carske glave,
Ah svako Srpče koje se rodi
Srce ga prvo Kosovu vodi…

Njen dom u Vrdniku posećivali su mnogi cenjeni ljudi: Vuk Karadžić, Ivan Mažuranić, Jovan Subotić, patrijarh Rajačić i Ljubomir Nenadović, kojeg je posebno volela i cenila kao pobratima. Godine 1850. Vuk Karadžić je u Vrdniku posećuje prvi put. Iste godine o svom trošku Milica štampa prvo izdanje knjige Pesme M. S. Srbkinje. Kao Vukova revnosna učenica, učestovala je i u sakupljačkom poslu, beležeći za njega narodno blago i razne običaje i verovanja iz narodnog života.

Prva žena ratni izveštač i siromašna dobrotvorka

Kao prva žena ratni izveštač i dopisnik u Srbiji, početkom jula 1862. Milica Stojadinović Srpkinja slala je svoje izveštaje sa barikada u Beogradu. Njena sjajna reportaža Srce i barikade objavljena je u Madžarskom dnevniku. Nažalost, zakasnila je sa izveštavanjem, dva dana nakon turskog bombardovanja.

Kako je nakon smrti oca ostala potpuno uboga i zanemarena od svih, a u zavadi sa bratom Svetozarem, od svog zavičaja rastala se 1875, kao već poznata književna pojava. Na poziv mitropolita Mihaila, kao njegova poverenica, odlazi iz Vrdnika u dobrotvornu misiju u Beograd, kako bi milosrđem i dobročinstvom, materijalno siromašna a duhovno bogata, služila domovini i narodu. Svojim besedničkim darom iz duševnog mrtvila je pokretala pobožne i rodoljubive žene okupljene oko crkve i Društva Crvenog krsta, koje se tada osnivalo. Kao jedna od prvih članica Kola srpskih sestara, više puta je agitovala za pomoć Srpstvu i organizovala sakupljanje priloga. Požrtvovano je obilazila bolnice i prihvatilišta i često je sebi pripisivala ulogu mirotvorke i ujediniteljke Srba u složno bratstvo.

U pismu koje je jednom prilikom uputila Generalštabu kaže: U ovom ratu svi imamo svoje dužnosti. Dužnost dobrovoljaca je da daju svoj život za otadžbinu. Vaša dužnost je da familijama poginulih pružite pomoć i zaštitu. Ja, kao Srpkinja i rodoljupka, ne mogu gledati kako ni krivi ni dužni propadaju oni koji su zaslužili vašu pomoć: udovice dobrovoljaca i njihova siročad. Srpkinja, rodoljupka, spisateljka i izbeglica iz onostranog Srpstva – to je bila neka vrsta njene „titule“.

Srpska Jovanka Orleanka

Srpska istorija takođe je imala svoje Jovanke Orleanke, a među njima se posebno isticala Milunka Savić, heroina Prvog svetskog rata. Iako nikada nije poput Milunke učestvovala ni u jednoj borbi, ova hrabra i plemenita devojka junačila se svojim pevanjem. Želeći da sa gitarom bodri srpsku vojsku, kao Jovanka Orleanka, rano se počela ugledati na njene podvige i sa njom se poistovećivati. Književni i pesnički uzori, u skladu sa duhom vremena, bili su joj nemački velikani Gete i Šiler. Inspirisana Šilerovim stihovima o Johani, dugo se pripremala i zanosila idejom da napiše epos o jednoj drugoj Jovanki – Jovanki Srpkinji.

Miličina Jovanka ne bi bila spaljena na lomači kao Žana d’Ark, niti bi bila žrtva izdaje. Bili bi to stihovi o veličanstvenoj i nesrećnoj srpskoj devojci koja strada u epskom okršaju, jurišu. Zanimljijvo je da je njena epska junakinja imala čak i ulogu pomiriteljke zavađenih knezova dinastije Karađorđević i Obrenović. Ipak, od ovih stihova o Jovanki Srpkinji, kombinovanih sa stihovima Petefija, Hajnea i Šilera, odustala je pod „lirskim“ izgovorom. Spalila ih je smatrajući da izražavaju „stidno-tužna čuvstva“, tajnovitost i žudnju.

O devičanskoj ratnici Milica je maštala oduvek, još od vremena kada je među lazaricama, za praznik Vrbica (na Lazarevu subotu), predstavljala Lazara. Smatrala je da je njena sudbina da bude junoša, delija-devojka. Još kao dete volela je crkvene obrede, liturgije i narodne običaje. Često je seoskoj dečurliji držala besede iz istorije o knezu Lazaru i Kosovu. I kasnije je u životu često držala vatrene govore i recitacije nadahnute srpstvom.

Srpkinja – nesuđena kneginja crnogorska

Iako su je mnogi voleli i prosili je, i sa mnogima se dopisivala, Milica Stojadinović Srpkinja je do kraja života ostala neudata. U svom devičanstvu je tvrdila da pripada samo fruškogorskim bregovima. Skromna i dostojanstvena, iako već u godinama gospođica, u lišavanjima je videla slobodu i sebe smatrala liberalkom. Mnogi su bili očarani njenim „nezemaljskim očima“, pa čak i Njegoš, koji je jednom prilikom izjavio: „Ja poeta, ona poeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnog Gori“. Njegoš joj je tada poklonio primerak svog „Gorskog vijenca“, a ona njemu splela stihove u znak sećanja na nezaboravan susret. Mnogi pesnici su joj posvećivali svoje pesme i divili joj se, a i ona je njima uzvraćala na isti način (Sajdl, Đorđe Rajković, Mažuranić, Ljubomir Nenadović…).

U Beč je putovala u dva navrata, kao gost porodice Vuka Karadžića. Bila je velika i draga prijateljica njegove ćerke Mine. Tamo je upoznala i Branka Radičevića, svog brata po peru, s obzirom na to da ih je oboje iznedrila arkadijska Fruška gora. Pored Njegoša i Radičevića, u Beču upoznaje austrijske pesnike Frankla i Sajdla, koji takođe bivaju oduševljeni njome.

Fruškogorska vila u crnoj haljini

Ova odana patriotkinja i srpska rodoljupka u literaturi je često nazivana Fruškogorskom i Vrdničkom vilom. Za ubijenim knezom Mihailom Obrenovićem, velikim zaštitnikom i prijateljem, doživotno je nosila crninu. Ta udovička haljina, kao i skupoceni broš na njoj, poklon od kneginje Julije, bila je neka vrsta njene rize i zvanične odore, i isključivo u njoj se pojavljivala pred svetom. Kao prava revolucionarka, grudi je često ukrašavala srpskom trobojkom, kokardama i lentama, što je njenom okruženju bilo neobično, a ponekad, nepravedno, izazivalo i podsmehe. Pred kraj života živela je od zadušnica i podušja, a glavna promenada joj je bilo groblje.

Milica Stojadinović Srpkinja, plemenita i hrabra poetska duša, umrla je 1878. u Beogradu, siromašna, napuštena i zaboravljena od svih. Sahranjena je na starom Tašmajdanskom groblju, a 1905. njeni posmrtni ostaci su preneti u Požarevac, gde joj je živeo brat. Ipak, njeno stvaralaštvo, kao i tragična sudbina, nisu zaboravljeni. U poslednje vreme je sve više proučavalaca književnosti čije interesovanje bude Miličina ličnost i pesničko delo. Godine 1994. ustanovljena je nagrada za poeziju koja nosi njeno ime, a svakog oktobra u Bukovcu, Vrdniku i Novom Sadu održavaju se književni susreti pod nazivom „Milici u pohode“. U porti vrdničke Ravanice, na Vidovdan 1912. godine, podignut je i spomenik „Milici Srpkinji Srpkinje“, rad vajara Jovana Pešića.

Živeći u svojim idealima često potpuno van svoga vremena, Milica Stojadinović je za života bila više od Vrdničke vile. Prema svojoj tragičnoj sudbini i borbi za ideale, bila je poput nekog junaka svetske književnosti – viteškinja tužnog lika.

Da li je kažnjavanje deteta dobar metod u vaspitavanju

Brankica Crnoglavac

новембар 19, 2020

Značajna tema sa kojom se svaki roditelj susreo jeste kažnjavanje deteta. Složićemo se da je roditeljstvo najlepša uloga u životu. Posmatrati malena bića kako uče da hodaju, govore, kako rastu – nesumnjivo su najlepši trenuci koje roditelji pamte. Ipak, svi znamo da je biti roditelj podjednako lepa kao što je i te kako odgovorna uloga. Definitivno jedan od najtežih zadataka mama i tata jeste vaspitati dete.

Iako se roditelji trude da detetu prenesu najbolje iz sopstvenih ličnosti, da mu ustade prave moralne vrednosti, priroda deteta ponekad ne usvoji sve to. Prirodno je da su dece radoznala i hiperaktivna, a isto tako, svako dete ponekad slaže, opisuje, napravi neku drugu grešku.

U praksi se tada pojavljuje nešto u čemu svaki roditelj pronađe trenutno rešenje – kazniti dete i tako ga naučiti da grešku više ne sme da ponovi.

Iako je u našem narodu ovo odvajkada praksa, pitanje je koliko je kažnjavanje deteta dobar metod u vaspitavanju.

Šta je u stvari vaspitanje?

Vaspitanje je istorijsko-civilizacijska osobina čoveka i društva. Predstavlja jedan od najvažnijih faktora očovečenja čoveka i humanizacije društva. Ono je nastalo iz nagonske brige za opstanak i razvoj vrste. Budući da je vaspitanje određujuće svojstvo ljuskog društva, ono bez vaspitanja ne bi moglo normalno da funkcioniše niti bi postojalo van tog društva.

Vaspitanje ima oblik međusobnog komuniciranja. U njemu ljudi učestvuju svesno i namerno ili intuitivno. Vaspitanje je specifična ljudska delatnost i nije karakteristična za druga živa bića. Značajno je i po tome što vezuje pojedince, generacije i društva i omogućuje komunikaciju ljudi sa najudaljenijih prostora i komunikaciju vekova.

Vaspitanje je proces prenošenja i usvajanje tekovina sa jedne generacije na drugu. U procesu vaspitanja učestvuju dva ili više lica, svesno ili nesvesno, neko kao vaspitanik, a neko kao onaj koji vaspitava. Vaspitanje je značajno zbog sve veće količine znanja i potrebe za većim brojem sposobnosti u urbanim uslovima života.

Važno je zbog međusobnog zblizavanja i povezivanje ljudi i njihove uspešnije komunikacije. Važno je i zbog razvoja individualnih karakteristika koje pojedinac nosi sa sobom i koje će individui nekada koristiti u društvu. Vaspitanje je osnova i temelj svake ličnosti.

Kažnjavanje deteta

Kažnjavanje deteta skoro da nije nepoznato ni u jednom roditeljstvu. Iako su mišljenja roditelja podeljena, te jedni misle kako dete kroz kaznu bolje usvaja pravila ponašanja, dok su drugi roditelji potpuno protiv toga, kažnjavanje dece je u praksi i te kako prisutno.

Međutim, pre nešto što odlučite da kaznite dete, valjalo bi da znate šta je kazna i čemu ona služi.

Naime, kazna u vaspitavanju je sredstvo ili metod koji se koristi onda kada dete krši pravila ponašanja, remeti utvrđene moralne i etičke norme, kada ne obavlja svoje obaveze ili svojim postupcima ugrožava druge.

Budući da se primenjuje u ovim okolnostima, njen cilj je popravljanje loših postupaka deteta. Trebalo bi da je kažnjavanje deteta poslednje sredstvo koje ćete koristi, tačnije, onda kada vam ne preostaje ništa drugo.

Kako kazna utiče na dete

Prirodno je da dete pozitivno reaguje na toplinu reči, pažnju, vreme i ljubav koju mu dajete. Isto tako, negativne reakcije možete očekivati onda kada se ljutite na njega, vičete ili ga kaznite. Jednostavno, vaši i detetovi postupci su uzajamni, međusobno uslovljeni, te onako kako se dete ponaša tako i vi reagujete i obrnuto.

Ponekad valja imati na umu i to da dete nije uvek svesno svoje greške. Ono s godinama razvija svoju ličnost, te ni stepen zrelosti nije isti, na primer, u 5. i 10. godini. Ukoliko kaznite dete, a ono pritom nije svesno svoje greške, ne samo da će mu vaš postupak teško pasti, nego neće imati nikakav efekat. Dakle, detetu objasnite zbog čega ga kažnjavate. Tek tako će se javiti mogućnost da grešku ne ponovi.

U svakom slučaju, detetu kazne veoma teško padaju. Ono vas tada posmatra drugim očima iako je svesno da mu vi želite najbolje. Sasvim očekivano, brojna deca pružaju otpor kazni, pokazuju revolt i nezadovoljstvo, dok je mali broj dece koja je odmah prihvate.

Načini kažnjavanja deteta i njegove reakcije

Pedagoška istraživanja došla su do tri vrste kazne:

Materijalna derivacija: oduzimanje stvari ili uskraćivanje zadovoljstva,
Psihološka kazna (npr. lišavanje ljubavi),
Fizička ili telesna kazna.

Kojom god da je kažnjeno, dete se sigurno neće prijatno osećati. Njegove reakcije na bilo koji vid kazne biće negativne. Pre svega, osećaće se tužno i ljuto, verovatno i odbačeno, a pitanje je hoće li i narednog puta isto postupiti. Najnegativnije reakcije deteta dobićete ako ga nepravedno kaznite.

Na primer, ako imate dvoje dece i jedno od njih napravi grešku, a vi je pripišete oboma i u skladu s tim ih i kaznite, dete koje apsolutno nije krivo, logično da će biti nezadovoljno. Pre svega, vaše dete će osetiti da mu je naneta nepravda i da ste tim postupkom loše postupili. Budući da ste upravo vi neko ko svoje dete treba učiti o pravdi i ispravim postupcima, onda ćete nepravednim kažnjavanjem, zaista izazvati bes u njemu, a dete vam to nikada neće zaboraviti. U ovakvim situacijama, kažnjavanjem deteta koje je to zaslužilo, drugo dete će dobiti najbolji primer kako se ne treba ponašati.

Kako izbeći kažnjavanje deteta

Svako dete ponekad napravi grešku. Nemoguće je u tom uzrastu biti potpuno miran i pristojan, sedeti satima u jednom mestu i ne slomiti ništa, ne slagati i ne reći baš nijednu vulgarnu reč. Naravno, ukoliko se kod vašeg deteta ovo počne učestalo dešavati, nemojte to ignorisati.

Dete reaguje na okolinu, upija svaku vašu reč (pogotovo psovke, ako ih nesvesno kažete pred njima), usvaja oblike ponašanja od starijih ili od dece iz vrtića. Trudite se da koriguje sve što mislite da je loše za vaspitanje vašeg deteta. Ako opsuje, nemojte dete odmah kažnjavati. Ako pročita ili čuje nešto vulgarno na televiziji, telefonu, laptopu, nemojte mu odmah uskraćivati pristup tim uređajima. RAZGOVARAJTE SA DECOM. Trebalo bi dete vaspitavati jedino na ovaj način.

Evo nekoliko saveta u kojim bi smerovima trebalo teći vaš razgovor sa detetom umesto da ga kaznite:

Objasnite svom detetu zbog čega je to što je uradilo loše, štetno, glupo.
Navedite mu do kakvih je posledica moglo doći njegovim postupkom.
Navedite mu konkretan primer osobe koja je pretrpela takve prosledite ili štetu (npr. Pera je ukrao to i to, kažnjen je i sada se nalazi u zatvoru. Tamo ne može da viđa svoju porodicu i prijatelje niti može da dolazi kući, izlazi u grad…).
Nabrojte mu druge načine koje je moglo da izabere umesto tog štetnog.
Dozvolite detetu da razmisli i samo navede zašto je njegov postupak pogrešan.
Podsetite dete da je takvu grešku već jednom načinilo i opomenite ga da će sledeći put biti kažnjeno.

1...505152...78 Page 51 of 78

Šta je ustvari lenjost?

Nedostatak motivacije kao uzrok lenjosti

Nemojte raditi više stvari istovremeno

Fizička aktivnost kao važan pokretač

Napravite dnevni plan aktivnosti

Postavljanjem rokova možete prevazići lenjost

Fokusirajte se na krajnji ishod

Svaki put kada pobedite lenjost napravili ste korak više

Dugotrajna lenjost je put ka depresiji

Kako se priprema kuvano vino

Recept

Priprema:

Savet za one koji vole šetnje ali ne i alkohol

Priprema:

Savet:

Geocentrični sistem – Zemlja je centar sveta

Nikola Kopernik i teorija koja je promenila svet – heliocentrični sistem

Galileo Galilej – „Ipak se okreće“

Đordano Bruno – nesrećna sudbina velikog atronoma

Keplerovi zakoni – dokaz za heliocentrični sistem

Vinsent Vilem van Gog – život i stvaralaštvo

Kako je Van Gog sebi odsekao uho?

Boravak u psihijatrijskoj klinici

Autoportreti i mrtva priroda – slike koje govore više od reči

Zaniimljive činjenice o Van Gogu

Tamjan kao lek za zglobove

Kako tamjan deluje na zglobove?

Dobre strane suplementa na bazi smole indijskog tamjana?

Birajte samo najbolje preparate!

Ko sme da pije kapsule na bazi indijskog tamjana?

Šta je to estrogen?

Vrste estrogena

Šta izaziva poremećaj nivoa estrogena u telu?

Posledice nedostatka estrogena

Posledice viška estrogena

Estrogen u trudnoći

Estrogen u menopauzi

Kako uspostaviti regularan nivo estrogena?

Zašto je patološka ljubomora tako opasna?

Posesivne osobe ne priznaju svoju ljubomoru

Patološka ljubomora – razlike između muškaraca i žena

Koji su znaci patološke ljubomore?

Patološka ljubomora u braku

Odakle potiče ovakvo ponašanje?

Kako se izboriti sa patološki ljubomornim partnerom?

Prvo poglavlje rata

Okupiranje Evrope

Drugo poglavlje rata – razbuktavanje

Drugi svetski rat – Severno-afričko ratište

Ulazak SAD u Drugi svetski rat

Napad na Sovjetski Savez

Drugi svetski rat – okončanje

Drugi svetski rat u Jugoslaviji

Početak rata u Jugoslaviji

Nezavisna država Hrvatska

Velika Albanija

Ličnosti koje treba pomenuti

Pokreti otpora u okupiranoj Jugoslaviji

Četnički odredi i Ravnogorski pokret

Partizanski odredi

Borba protiv okupatora i građanski rat

Prvo zasedanje AVNOJ-a

Operacija „Vajs“

Operacija „Švarc“

Drugo zasedanje AVNOJ-a

Svetosavski kongres

Drugi svetski rat – Kraj rata na prostoru Jugoslavije

Milica Stojadinović Srpkinja – rodoljubiva pesnikinja

Prva žena ratni izveštač i siromašna dobrotvorka

Srpska Jovanka Orleanka

Srpkinja – nesuđena kneginja crnogorska

Fruškogorska vila u crnoj haljini

Šta je u stvari vaspitanje?

Kažnjavanje deteta

Kako kazna utiče na dete

Načini kažnjavanja deteta i njegove reakcije

Kako izbeći kažnjavanje deteta

Najnoviji članci

Najpopularniji članci

EVEN MORE NEWS