Estrogen – hormon koji ženu čini ženstvenom

новембар 29, 2020

Šta znate o estrogenu – hormonu koji svaku ženu „čini“ ženstvenom? Estrogen se smatra jednim od najjačih, i verovatno najbitnijih hormona u telu žene. Ovaj polni hormon igra ključnu ulogu pre svega u ženskom reproduktivnom, ali opštem zdravlju. Zapravo, sve što ženu čini ženom – njene obline, izgled, menstrualni ciklus, trudnoća – sve se odvija pod kontrolom estrogena.

Istraživali smo gde se stvara estrogen, koliko vrsta ovog hormona postoji i na koji način utiče na zdravlje. Pročitajte.

Šta je to estrogen?

Estrogen je vrsta hormona koji ima važnu ulogu u zdravlju žena. Najvećim delom se proizvodi u jajnicima, s tim što i nadbubrežne žlezde i masne ćelije takođe stvaraju male količine ovog hormona. Proizvodi se i u telu žene i muškarca, s tim što ga žene stvaraju više.

Estrogen pomaže u fizičkim promenama koje devojku pretvaraju u ženu. Te pubertetske promene uključuju rast dojki, rast pubičnih dlaka i ispod pazuha, kao i početak i kontrolu menstrualnih ciklusa. Dalje, estrogen omogućava funkciju jajnika, tj. stimuliše rast folikula jajnih ćelija. U vagini održava debljinu i pospešuje podmazivanje vaginalnog zida. Od suštinskog je značaja za održavanje stanja sluznice materice.

Premda je njegova funkcija (zajedno sa progesteronom) najveća u ženskom seksualnom i reproduktivnom razvoju i zdravlju, estrogen ima značajnu ulogu i u pravilnom funkcionisanju organa urinarnog trakta, srca i krvnih sudova, kostiju i mišića, kože i sluzokože i mozga.

Zbog toga ne treba da iznenadi što će za većinu zdravstvenih problema lekari potražiti uzrok upravo u nivou ovog hormona. Primera radi, žene sa niskim nivoom estrogena (pogotovo u menopauzi) sklonije su urogenitalnim infekcijama. Rešenje za ovaj problem treba potražiti u ginekološkoj ili urološkoj ordinaciji. Urologija u Nišu, Beogradu i drugim gradovima razvila je visok stepen brige i sistem lečenja ovih i sličnih tegoba, a većina se zasniva na uspostavljanju hormonske ravnoteže u organizmu.

Vrste estrogena

Postoje tri vrste estrogena: estron, estradiol i estriol. Estron je prisutan u telu nakon menopauze i smatra se slabijim oblikom estrogena. Zanimljivo je da organizam može ovu vrstu estrogena pretvoriti u neki drugi tip, ukoliko se za tim ukaže potreba.

Najčešći tip estrogena kod žena u reproduktivnom životnom dobu jeste estradiol. Ovu vrstu hormona proizvode i žene i muškarci. Previše estradiola može dovesti do akni, osteoporoze, depresije i gubitka polnog nagona. Veoma visoki nivoi mogu povećati rizik od raka dojke i materice. Sa druge strane, nizak nivo za posledicu može imati kardiovaskularne bolesti i gojaznost.

Treća vrsta estrogena je estriol. Njegov nivo značajno raste tokom trudnoće. Ima nemerljivu ulogu u rastu materice i uopšte pripremi tela za porođaj. (Vrhunac dostiže neposredno pre rođenja bebe.)

Šta izaziva poremećaj nivoa estrogena u telu?

Može se reći da se nivo estrogena razlikuje od organizma do organizma. Izvesne oscilacije u nivou javiće se tokom menstualnog ciklusa ili različitih perioda u životu žene kao što su trudnoća ili menopauza. To za posledicu ponekad može imati nuspojave kao što su promene raspoloženja u PMS-u ili valunzi u menopauzi.

Osim trudnoće, dojenja i menopauze, faktori koji mogu uticati na nivo estrogena uključuju i pubertet, starije doba, gojaznost, naporan trening, ekstremna dijeta ili anoreksija, neki lekovi, ali i urođena stanja (kao što je Turnerov sindrom, na primer), hipertenzija, dijabetes, neaktivna hipofiza, policistični jajnici, te tumori jajnika i nadbubrežne žlezde.

Posledice nedostatka estrogena

Nedostatak estrogena u telu za posledicu može imati neredovnu menstruaciju (ili pak njen izostanak). Predmenstrualni ili menopauzalni simptomi mogu postati izraženiji i ozbiljniji. Pored noćnog znojenja, valunga, promena raspoloženja, može doći i do smanjenog libida. Neke od posledica su i nekancerogene kvržice u dojci i materici, suvoća vagine i atrofija vagine, umor, suva koža, depresija, problemi sa koncentracijom. Pad estrogena uz promene na sluzokoži urogenitalnog trakta, naročito u menopauzi, neke žene čini podložnijim urinarnim infekcijama.

Muškarci sa niskim nivoom estrogena mogu imati višak sala na stomaku i nizak libido.

Posledice viška estrogena

Povišen nivo estrogena u organizmu takođe se manifestuje kroz umor i gubitak seksualne želje. Neki od problema koji se još mogu javiti jesu duge i obilne mensturacije, sklonost debljanju (naročito u predelu kukova, struka i butina), hladne ruke i noge, problemi sa spavanjem i u radu štitne žlezde. Opadanje kose, osetljivost grudi, česte glavobolje i usporen metabolizam česte su neželjene promene kod žena sa viškom estrogena.

Kod muškaraca visok nivo estrogena može rezultirati neplodnošću, erektilnom disfunkcijom, većim grudima (ginekomastija).

Estrogen u trudnoći

Nivoi estrogena se tokom trudnoće neprekidno povećavaju i dostižu vrhunac u trećem tromesečju. Tokom drugog tromesečja ovaj hormon igra glavnu ulogu u razvoju mlečnih kanala koji uvećavaju dojke. Veruje se da estrogen podstiče povećanje protoka krvi, što je važno za pravilan razvoj bebe. Međutim, taj dodatni protok krvi za nuspojavu može imati osetljivije, pa čak i bolne grudi, kao i čest odlazak u kupatilo. Naime, upravo zbog ove dobre prokrvljenosti bubrezi obrađuju višak tečnosti. Kako materica vrši pritisak na bešiku, kod trudnica nije neuobičajena hitna i česta potreba za mokrenjem.

Dobra strana pojačanog protoka krvi jeste onaj blistavi trudnički sjaj kože.

Estrogen u menopauzi

Tokom periomenopauze žena se suočava sa padom nivoa estrogena. U ovom tranzicionom periodu u životu svake žene dolazi do promene hormona sa pratećim simptomima, dok ne dođe do potpunog prestanka menstrualnih ciklusa. Smatra se da je žena u menopauzi kada 12 meseci uzastopno nije imala menstrualno krvarenje.

Najčešći simptomi niskog nivoa estrogena koji će se pojaviti u menopauzi su napadi vrućine i zajapurenost, te noćno znojenje i promene raspoloženja. Tuga, uznemirenost, osećaj isfrustriranosti samo su neke od emocija koje će se u ovom periodu javiti. Sa promenom nivoa hormona i znojenjem preko noći može doći do nesanice ili isprekidanog, nekvalitetnog sna. Ovo će za posledicu imati umor preko dana i pogoršati već prisutne i česte promene raspoloženja.

Promene na sluznici urogenitalnog trakta takođe mogu prouzrokovati razne tegobe i neugodnosti. Česte upale bešike i mokraćnih puteva, hitna potreba za mokrenjem pa čak i inkontinencija (gubitak kontrole nad bešikom) neke su od njih. Slabljenje i isušivanje zidova vagine, pored infekcija za posledicu može imati i bolne seksualne odnose.

Kako uspostaviti regularan nivo estrogena?

Osobe koje se suočavaju sa poremećajem nivoa estrogena u telu, uz stručnu medicinsku pomoć mogu prevazići ovaj problem. Hormonska terapija podrazumeva unos biodentičnih hormona čiju dozu određuje lekar specijalista. Neki ljudi veruju da u lečenju može pomoći i hrana koja sadrži fitoestrogene. Reč je o soji, bobicama, žitaricama, orasima, voću i vinu.

Međutim, nauka još nije našla dovoljno dokaza koji to potvrđuju. Zbog toga se pre uzimanja biljaka i suplemenata koji u sebi sadrže fitoestrogene preporučuje obavezno savetovanje sa lekarom.

Patološka ljubomora – izbavite se na vreme

Slavica Bijelić

новембар 28, 2020

Oduvek se postavlja pitanje da li je određena doza ljubomore dobra ili ne. Mišljenja su oprečna. Ali kada je u pitanju patološka ljubomora to se čak može tretirati kao nešto što je ne samo opasno već pogubno po vas ukoliko se pronađete u tome. Patološka ljubomora je nešto sa čime se morate boriti sve dok je ne iskorenite. Ukoliko se nađete u vezi sa partnerom koji je patološki ljubomoran važno je da na vreme da prepoznate znake ljubomore i da znate kako da se izborite sa posesivnošću svog partnera.

Zašto je patološka ljubomora tako opasna?

Patološka ljubomora predstavlja preopterećenost i preokupiranost mislima koje su usmerene na partnerovu ljubav. Vrlo često patološki ljubomorne osobe nemaju prave razloge a ni dokaze, već je njihova ljubomora zasnovana na pogrešnim uverenjima. Naravno posesivno ljubomorne osobe ne priznaju da je u pitanju ljubomora, već takvo svoje ponašanje pravdaju preteranom ljubavlju prema partneru. A zapravo tu se ponajmanje radi o ljubavi, već o posesivnosti koja predstavlja poremećaj koji ne treba zanemariti.

Patološka ljubomora je psihološki poremećaj koji ne samo da uključuje opsesivno-posesivne misli već neretko i razne konkretne radnje koje narušavaju stabilnost veze. Patološka ljubomora se drugačije naziva Otelo sindrom.

Ovaj naziv je dobila po Šekspirovoj tragedediji „Otelo“ gde glavni junak usled zavisti i ljubomore, na kraju priče davi Dazdemonu, svoju ljubavnicu. Ljudi koji su patološki ljubomorni traže dokaze čak i gde ne postoji realan razlog za sumnju. Svojim ponašanjem psihički a neretko i fizički maltretiraju partnera.

Posesivne osobe ne priznaju svoju ljubomoru

Patološki ljubomorne osobe su neprestano opterećene mislima o tome da ih partner vara, čak i kada nemaju dokaze. Njihova sumnja se najčešće zasniva na pretpostavkama i pogrešnim uverenjima. Naravno, patološki ljubomorne osobe nikada neće priznati svoju ljubomoru, već uvek traže opravdanje. Najčešći izgovor ili opravdanje za takvo njohovo ponašanje je preterana ljubav prema partneru.

Patološka ljubomora – razlike između muškaraca i žena

Činjenica je da muškarci i žene različito ispoljavaju patološku ljubomoru. Mada svakako ono što im je zajedničko je to da traže povod baš u svemu. Čak i tamo gde uopšte ne postoji. Život sa patološki ljubomornim partnerom je nepodnošljiv. Osoba živi u stalnom strahu od partnera i neprestano mora da izmišlja opravdanje za svakodnevne poteze.

Muškarci koji imaju Otelo sindrom su skloniji nasilju i idu do te mere da nekada mogu da povrede čak i da ubiju sopstvenim rukama. Ni žene koje su patološki ljubomorne nisu ništa drugačije. Zbok krhkosti žene pribegavaju nekoj vrsti oružja i to je najčešće nož. Bitna razlika između muškaraca i žena kada je patološka ljubomora u pitanju je i ta što su žene najčešće ljubomorne na mladost i fizički izgled potencijalne suparnice. Za razliku od njih muškarci su uglavnom ljubomorni na položaj i status umišljenog suparnika. Ljubomorne scene koje može prirediti patološki ljubomoran partner su takođe različite. Žene akcenat stavljaju na emotivno neverstvo, dok je kod muškaraca akcenat na seksualnom neverstvu.

Koji su znaci patološke ljubomore?

Patološka ljubomora je ona vrsta ljubomore pri kojoj partner ne zadržava u sebi svoje sumnje, već se bez ikakvog razloga obrušava na partnera. Postoje neki znaci koji ukazuju na to da je vaš partner patološki ljubomoran, čak iako u početku veze ne ispoljava jasne znake ljubomore.

Patološki ljubomoran partner ispituje vaše ponašanje do najsitnijih detalja počev od toga – gde ste pogledali, šta ste rekli, šta ste pomislili u datom momentu. Proverava vaš telefon želeći da ima uvid u svaku poslatu poruku ili poziv. Ne dozvoljava vam druženje bilo s kim uključujući porodicu i prijatelje koje ste imali pre nego ste otpočeli vezu. Najčešće vam ne dozvoljava da se bavite bilo kakvim hobijem ili nekom aktivnošću van kuće. Neretko se dešava da vam neće dozvoliti da se zaposlite, tako da vas polako ali vrlo uspešno izoluje od drugih ljudi. Ukoliko mu skrenete pažnju da je preterano ljubomoran najčešće će vas optužiti kako izmišljate, jer on uporno negira činjenicu da ima problem.

Ukoliko pokušate da se izvučete iz ovakve veze, patološki ljubomorna osoba će umisliti da to radite zbog toga što imate nekog drugog i time će samo potkrepiti svoje sumnje. Ako uspete da se izvučete iz ovako nezdrave veze često će se desiti da će vam partner priznati svoju ljubomoru, moliće vas za oproštaj uz obećanje da se to neće ponoviti. Katkad će vam pretiti i samoubistvom ukoliko ga napustite a svoje takvo ponašanje će pravdati prevelikom ljubavlju prema vama.

Ne zaboravite da će se ubrzo sve vratiti na staro i da će početi da vam priređuje ljubomorne scene. A vi ćete ubrzo imati anksiozni poremećaj tako da nećete umeti sami da se ispetljate iz svega.

Patološka ljubomora u braku

Patološka ljubomora u braku je uvod za nasilje u porodici. Ukoliko se upustite u vezu sa patološki ljubomornom osobom neretko će se desiti da se takva veza završi brakom. U takvom braku jedna osoba je prava žrtva dok druga glumi žrtvu. Vrlo često se dešava da žene ostaju u takvim brakovima iz više razloga. Prvenstveno zato što je finansijski zavisna od partnera a zatim i zbog dece. Vremenom osoba koja trpi psihičko i fizičko maltretiranje od strane posesivnog partnera počinje da živi u začaranom krugu. I sama veruje da nema kud da ode jer nema posao, nema novac, nema prijatelje. Ovakve osobe vrlo brzo zaboravljaju na svoja prava i akcenat stavljaju isključivo na obaveze. Ostaju u takvom braku smatrajući da imaju obavezu prema deci. Najgore od svega je to što čak i nalaze opravdanje za partnera smatrajući da ih on zaista voli i da je njegovo ponašanje način kojim iskazuje ljubav.

Odakle potiče ovakvo ponašanje?

Osobe koje su patološki ljubomorne neretko proganjaju svoje žrtve i kada nisu u vezi. To proganjanje može biti kako u realnom životu tako i putem društvenih mreža, tj. u virtuelnom svetu.

Uzroci posesivnosti i patološke ljubomore najčešće su neko loše, traumatično iskustvo iz života kao i loši modeli ponašanja u porodici, tj.prvi uzori. Naravno, ukoliko je osoba alkoholičar to se može pripisati alkoholu, ali ključna stvar za ovakvo ponašanje je nisko samopouzdanje.

Patološka ljubomora se najčešće javlja kod ljudi koji nisu sigurni u sebe tako da time što psihički a neretko i fizički maltretiraju partnera sami sebi daju na značaju. Ovakve osebe su često vrlo ljubazne prema drugima, šarmantne i društvene. To je ta iskrivljena slika kojom se zlostavljač predstavlja okruženju. Nasuprot tome u vezi ili braku je posesivno čudovište koje treba izbegavati.

Kako se izboriti sa patološki ljubomornim partnerom?

Ovakve veze su jako komplikovane, jer u njima su pomešana osećanja. Posebno kada je u pitanju žrtva. Kod nje su pomešana osećanja bliskosti, ljubavi, razumevanja, mržnje i straha.

Patološka ljubomora je poremećaj koji zahteva lečenje i važno je da se obratite stručnom licu. Ukoliko ste u ovakvoj vezi stručna pomoć je neophodna i vama i partneru. Istina, teško ćete posesivnu osobu nagovoriti da potraži stručnu pomoć, jer takva osoba nije u stanju da realno sagleda problem.

Ono što biste vi mogli da pokušate da uradite je da donesete čvrstu odluku da ćete postaviti jasne granice. Razdvojte ljubav i ljubomoru. Nikako ne tražite opravdanje za ponašanje partnera verujući da je u pitanju ljubav koju on iskazuje na takav način. Ne zaboravite da ljubav podrazumeva obostrano davanje i primanje a nikako kontrolu nad nečijim životom i ponašanjem.

Osoba koja živi sa patološki ljubomornim partnerom najčešće usled prevelikog straha ne pokušava da potraži stručnu pomoć, što je apsolutno pogrešno.

Ne zaboravite da je patološka ljubomora bolest i da krajnji ishod ovakve veze može biti fatalan.

To što neko pokušava da uspostavi apsolutnu kontrolu nad vašim životom nije i ne može biti ljubav. Važno je da u samom startu prepoznate patološki ljubomornu osobu. Bez obzira na emocije koje sigurni smo postoje u početku, naš savet vam je da prekinete takvu vezu dok ne bude kasno. Razmislite o svemu i bez ustručavanja potražite stručnu pomoć.

Izvucite se iz lavirinta i spasite sebe. Ma koliko vam ovo delovalo nemoguće u datom momentu sa određene vremenske distance bićete više nego ponosni na sebe. Znaćete da ste uspeli. Uspeli ste da se izbavite iz toksične veze koja je sve drugo samo ne ljubav.

Drugi svetski rat – najbitnije činjenice

новембар 25, 2020

Veliki ratni sukob, koji se dogodio na početku dvadesetog veka, Prvi svetski rat (1914-1918), promenio je kompletnu mapu sveta, i uveo promene u krugovima velikih moćnika. Međutim, nije promenio svest ljudi. Posledice tog rata (veliki broj ljudskih žrtava, ekonomska kriza, materijalne žrtve) nisu bile dovoljan razlog za mir. Samo dvadesetak godina nakon Prvog svetskog rata desio se najveći i najrazorniji ratni sukob u ljudskoj istoriji, Drugi svetski rat.

Između dva rata pojavile su se dve nove ideologije između kojih će i biti vođen ovaj veliki sukob. Nacizam (fašizam) i komunizam, kao ideologije, počele su da se šire Evropom, ali i svetom. Nezadovoljna podelom sveta nakon Prvog svetskog rata, a uverena u svoju nadmoć nad ostatkom Evrope, Nemačka je, predvođena Adolfom Hitlerom, 1. septembra 1939. godine napala Poljsku.

Prvo poglavlje rata

Nakon napada na Poljsku, Velika Britanija i Francuska objavile su rat Nemačkoj 3. septembra 1939. godine. Uvlačenje u rat država Zapadne Evrope nije bilo u Hitlerovom prvobitnom planu, već kao i tokom Prvog svetskog rata, Nemačka je želela lokalizovan rat. Međutim, rat se nije odvijao prema Hitlerovim planovima, već je rat postao svetski sukob.

Napadom na Poljsku 17. septembra 1939. godine u Drugi svetski rat se uključuje i Crvena armija i moćni Sovjetski Savez. Ubrzo Poljska, kao samostalna država, nestaje sa geografske karte sveta. Tokom napada na Poljsku, Crvena armija zapodseda zapadne delove Belorusije i Ukrajine, a tokom oktobra 1939. godine pod svoju „zaštitu“ stavlja baltičke države. U novembru 1939. godine, napadnuta je Finska od strane Crvene armije, ali je kapitulirala tek marta 1940. godine.

Okupiranje Evrope

Hitlerov plan krajem 1939. i početkom 1940. godine bio je ofanziva na Zapad. Najpre je naredio okupiranje Danske 1. marta 1940. godine, a zatim je 9. aprila napadnuta Norveška. Značaj teritorija Norveške i Danske bio je neizmerljiv, jer su ih Nemci koristili za stvaranje pomorskih i vazduhoplovnih baza.

Francuska je predstavljala najvećeg nemačkog neprijatelja i u ovom ratu. Nemačka je 10. maja 1940. godine istovremeno napala Francusku i zemlje Beneluksa. Belgija i Holandija, kao neutralne države u ovom ratu, iskorišćene su od strane Hitlerovih snaga za napad na Francusku. Prelaz preko Ardena doveo je do brzog napredovanja i uspeha nemačkih snaga u ovom pohodu. Napad iz ovo pravca je bio neočekivan, jer je odbrana pripremana iz pravca severa i severoistoka (linija Mažino).

Saveznici su morali da evakuišu 300.000 vojnika, među kojima je bio general Šarl de Gol, koji će kasnije ratovati iz severne Afrike.

Italija je objavila rat Velikoj Britaniji i Francuskoj 11. juna 1940. godine. Nemačke snage ulaze u Pariz 14. juna 1940. godine. Francuzi su potpisali kapitulaciju 22. juna 1940. godine, tačnije maršal Peten, koji je zaveo diktaturu i ukinuo Treću francusku republiku.

Kroz samo 75 dana, nemačke snage osvojie su Dansku, Norvešku, Belgiju, Luksemburg i Francusku. Činilo se da je moć nemačkog Rajha neuništiva.

Drugo poglavlje rata – razbuktavanje

Prvi veći neuspeh Hitlerovih jedinica bila je bitka za Britaniju. U leto 1940 godine, vazdušnim napadima, Nemačka je pokušala da slomi otpor vojske Velike Britanije. Međutim, velike zasluge za odbranu zemlje pripadaju pilotima britanskog ratnog vazduhoplovstva. Vinston Čerčil, britanski premijer, postao je heroj otpora i nacionalni junak.

Nemačka, Italija i Japan su 27. septembra 1940. godine potpisale Trojni pakt, kom su se do marta 1941. godine pridružile Danska, Finska, Mađarska, Bugarska, Rumunija i Slovačka.

Usled ratovanja na teritoriji SSSR i rata u Africi, stvorila se potreba za formiranjem antifašističke koalicije. Sporazum u Moskvi potpisali su Sovjetski Savez i Velika Britanija 1941. godine, a naredni korak je Atlantska povelja, koju su potpisali Ruzvelt i Čerčil iste godine.

Drugi svetski rat – Severno-afričko ratište

Italija je nakon okupiranja Albanije, želela da se proširi na obale severne Afrike. Velika Britanija se takođe uključila u rat na afričkom frontu, ali su se u ovaj sukob uključile i nemačke oklopne jedinice predvođene feldmaršalom Ervinom Romelom („Pustinjska lisica“).

Saveznici su ostvarili velike promene tokom 1942. godine na ovom frontu. Predvođeni generalom Bernardom Montgomerijem, britanske snage napale su nemačke i italijanske oklopne jedinice kod El Alamejna.

Invazija na Siciliju je počela 10. jula 1943. godine, i dovela je do bezuslovne kapitulacije Italije 8. septembra 1943. godine.

Ulazak SAD u Drugi svetski rat

Nakon napada Japana na luku Perl Harbur, najveću američku pomorsku bazu u Tihom okeanu 1941. godine, SAD su se uključile u Drugi svetski rat. Usledila je objava rata Japanu, od strane SAD i Velike Britanije, a zatim je nemačka objavila rat Americi.

Glavni momenat u ratu na Tihom okenau je pomorska bitka kod ostrva Midvej 1942. godine. Američka vojska nanela je težak poraz japanskoj mornarici.

Napad na Sovjetski Savez

Francuska je već kapitulirala. Ratni sukob protiv Velike Britanije nije predstavljao opasnost po nemački Rajh. Bilo je pravo vreme za obračun sa glavnim neprijateljem, Sovjetskim Savezom. Hitler je verovao da će rat sa SSSR, zbog nespremnosti Crvene armije, kratko trajati, negde do početka zime.

Najveća vojna operacija u istoriji ratovanja, operacija Barbarosa, počela je 22. juna 1941. godine. Linija fronta prostirala se na preko 3000 km. Sovjetski front je probijem, a nemačke snage su pomoću oklopno-mehanizovanih jedinica napredovale kroz Ukrajinu prema Moskvi.

Crvena armija se nakon ogromnih početnih gubitaka polako oporavljavala i željno iščekivala prirodnog saveznika – zimu. Glavni grad SSSR se mora braniti po svaku celu, i na istorijsku scenu stupio je general Georgij Konstantinovič Žukov, zadužen za odbranu grada.

Prva kontraofanziva od strane Crvene armije dogodila se u noći između 5. i 6. decembra 1941. godine. Nemačke snage su razbijene i odbačene skoro 200 km zapadno od Moskve.

Lenjingrad, današnji Sankt-Peterburg, ostao je neosvojen, pretrpevši najveću blokadu u istoriji ratovanja – 950 dana.

Glavna prekretnica u Drugom svetskom ratu predstavlja Staljingradska bitka. Nakon što je prebrodila krizu, i pokazala da nemačka vojska nije nepodiva, Crvena armija postala je najjača kopnena vojska na svetu.

Najveća tenkovska bitka, a ujedno i najznačajnija pobeda u Drugom svetskom ratu, bila je Kurska bitka avgusta 1943. godine. Od tog momenta usledilo je neprestano povlačenje nemačkih jedinica.

Drugi svetski rat – okončanje

Na Istočnom frontu, 1944. godine, vođene su borbe kod Lenjingrada i Novgoroda. Probijene su linije odbrane, koju je postavila nemačka vojska, i nastavljena je ofanziva Crvene armije.

Operacija Overlord, tj. iskrcavanje saveznika na Normandiji, dogodilo se u noći između 5. i 6. juna 1944. godine. Prvog dana je iskrcano 150.000 vojnika, kojim je komandovao američki general Dvajt Ajzenhauer. Neuspešan pokušaj kontraofanzive od strane nemačkog Trećeg rajha na Zapadnom frontu otvorio je put Saveznicima ka Parizu.

Crvena armija je 22. juna 1944. godine počela odlučujuću ofanzivu. Oslobodila je Rumuniju i stigla do granice Bugarske, gde je izbio ustanak.

Na Zapadnom frontu savezničke snage su napredovale ka Berlinu i zauzele Bon 1945. godine. Tokom januara 1945. godine oslobođena je Varšava, glavni grad Poljske, i logor smrti Aušvic.

Crvena armija je opkolila Berlin i srela se sa američkim snagama na reci Elbi. Benita Musolinija streljali su italijanski partizani 28. aprila 1945. godine. Na zgradi nemačkog Rajhstaga 1. maja 1945. godine istaknuta je crvena zastava. Zvanično, 9. maja je potpisana nemačka kapitulacija i Drugi svetski rat u Evropi je završen. Taj datum obeležava se kao Dan pobede nad fašizmom.

Drugi svetski rat u svetu je još uvek trajao, jer Japan nije želeo da se preda. Prvi put u istoriji čovečanstva 6.avgusta 1945. godine bačena je atomska bomba na grad Hirošimu, a tri dana kasnije i na Nagasaki. Japanski car Hirohito je potpisao kapitulaciju 2. septembra 1945. godine na američkom brodu Misuri. Drugi svetski rat je ovim činom okončan.

Drugi svetski rat u Jugoslaviji

Početak rata u Jugoslaviji

Napad na Jugoslaviju počeo je 6. aprila 1941. godine. Negde oko 870.000 vojnika napalo je teritoriju Jugoslavije iz svih pravaca. Najteža razaranja pretrpeo je grad Beograd. Uništeni su vojni i saobraćajni ciljevi, ali i civilni objekti, stambene zgrade, kuće, bolnice i skloništa.

Slovenija je otkazala poslušnost Vrhovnoj komandi Jugoslavije, a 10. aprila je proglašena Nezavisna država Hrvatska (NDH). Kako je jugoslovenska vojska bila u rasulu od početka bombardovanja, nemačka vojska je ušla u grad Beograd već 12. aprila 1941. godine.

Srpski generali potpisali su kapitulaciju u Beogradu 17. aprila 1941. godine. Jugoslovenska Vlada i jugoslovenski kralj Petar II Karađorđević napustili su zemlju i utočište pronašli u Velikoj Britaniji.

Pružanje otpora od strane jugoslovenskog stanovništva i boraca najstrože je kažnjavano (streljanje, odvođenje u specijalne zatvore i logore). Za svakog ranjenog Nemca streljano je 50 ljudi, a za svako ubijenog Nemca, streljano je 100.

Nakon početnih pobeda i oslobađanja veće teritorije, usledila je „kaznena ekspedicija“ tokom koje su izvršena masovna streljanja civila u Kragujevcu, Kraljevu i selu Dragincu. U Kragujevcu je streljano i jedno odeljenje učenika gimnazije, zajedno sa profesorima i direktorom učiteljske škole. Desanka Maksimović je napisala pesmu „Krvava bajka“ o streljanju nedužnih i o jednom od najmonstruoznijih zločina za vreme Drugog svetskog rata.

Nezavisna država Hrvatska

Formiranje Nezavisne države Hrvatske podržao je potpredsednik jugoslovenske vlade Vlatko Maček. Stvaranje nove države naišo je i na odobravanje rimokatoličke crkve, pa je za zagrebačkog nadbiskupa postavljen Alojzije Stepinac.

Hrvatska je zamišljena kao nacionalna država Hrvata i u njoj nije bilo mesta za Srbe, Jevreje i Rome. Na vlast je došao profašistički političar i predvodnik ustaškog pokreta, Ante Pavelić.

Ideja je bila etničko čišćenje teritorije NDH: „Trećinu srpskog stanovništva na teritoriji Nezavisne države Hrvatske treba likvidirati, trećinu pokatoličiti, a trećinu iseliti“. Potpomognute nemačkim i italijanskim artiljerijskim odredima, ustaše su uspevale jedino tako da uguše ustanke koje su podizale seoske čete, koje je činilo srpsko stanovništvo.

Velika Albanija

Pod italijanskom zaštitom, stvorena je država Velika Albanija i formirana je dobrovoljačka milicija Vulnetari. Još tada je započet progon srpskog stanovništva sa Kosova i Metohije, a takođe i naseljavanje prostora stanovništvom iz Albanije.

Sinonim za svirepost na prostoru Kosova i Metohije je SS divizija Skenderbeg, čiji je zadatak bio likvidacija i proterivanje srpskog stanovništva.

Ličnosti koje treba pomenuti

Formirana je Vlada narodnog spasa, na čijem čelu se nalazio general Milan Nedić. Njegova vizija se zasnivala na saradnji sa okupatorom zbog njegove surove moći. Međutim, u tadašnjoj državi Jugoslaviji formirali su se pokreti protiv okupatora, i iz tog razloga formirana je Srpska državna straža, poznatija kao „Nedićevci“.

Nacistička Nemačka imala je otvorenu saradnju sa srpskim političarem Dimitrijem Ljotićem. Formirao je Srpski dobrovoljački korpus i tokom rata bio saradnik sa Nemcima. „Ljotićevci“, pripadnici njegovog korpusa učestvovali su zajedno sa Nemcima u borbama protiv partizana i četnika.

Jedan od vođa Topličkog ustanka (1917), Kosta Milovanović Pećanac, formirao je na jugu Srbije četničke odrede, koji su stavljeni na raspolaganju vladi Milana Nedića.

Pokreti otpora u okupiranoj Jugoslaviji

Borbu protiv okupatora započeli su partizanski i četnički odredi, koji su formirani početkom leta 1941. godine. I jedne i druge odlikovala je spremnost da se suprostave okupatoru pomoću oružja. Međutim, razlike između ova dva pokreta ogledale su se u vođenju države i metodama ratovanja protiv okupatora.

Četnički odredi i Ravnogorski pokret

Grupa jugoslovenskih oficira i vojnika, nakon aprilskog bombardovanja uspela je da izbegne zarobljavanje i na Ravnoj gori formirala četničke odrede. Pukovnik Dragoljub Mihailović bio je vođa četničkog pokreta, koji je dobio naziv Ravnogorski pokret. Četnici Koste Pećanca sarađivali su sa okupatorom, što nije odgovaralo četničkom pokretu Dragoljuba Mihailovića, pa tako nije postojala saradnja između ova dva pokreta.

Ravnogorski pokret je uspostavio vezu sa partizanskim odredima i postigao sporazum o zajedničkoj borbi protiv okupatora. Ljudi su slobodno mogli da odlučuju kom će pokretu pripadati, vojne operacije su zajednički vođene i formiran je jedinstveni sud za izdajnike.

Dragoljub Mihailović, vođa Ravnogorskog pokreta, imenovan je od Vlade Kraljevine Jugoslavije u Londonu za komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini i unapređen u čin generala. Mogao je da vrši mobilizaciju stanovništva, formira četničke jedinice, određuje komandante i unapređuje zaslužne. Pripadnici pokreta polagali su zakletvu Kralju i Otadžbini.

Prvi oslobođeni grad u okupiranoj Evropi bio je Loznica oslobođen od strane Jadarskog četničkog odreda, kojim je komandovao potpukovnik Veselin Misita.

Četnici Dragoljuba Mihailovića su primorani na povlačenje sa Ravne Gore nakon nemačke ofanzive početkom decembra 1941. godine. Odredi su se delom povlačili ka Sandžaku, a delom ka istočnoj Bosni. Odredi iz Sandžaka, zajedno sa Vrhovnom komandom prešli su u Crnu Goru. Vojska, koja je ostala u zemlji, priključila se Nedićevim jedinicama.

Partizanski odredi

Komunistička partija Jugoslavije (KPJ) je, nakon napada Nemačke na Sovjetski Savez, prešla u vojno stanje i formirala partizanske odrede. Daleko od očiju nemačkih vlasti, u Beogradu je formiran Glavni štab partizanskih odreda Jugoslavije. Komandant Glavnog štaba bio je Josip Broz Tito, koji je ujedno bio i predsednik partije. Doneta je i odluka o podizanju ustanka. Svaki odred je pored komandanta imao i svog političkog komesara.

Na savetovanju u Stolicama odlučeno je da Glavni štab preimenuje svoje ime u Vrhovni štab NOPOJ (Narodno–oslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije). Rat, koji partizani vode, nazvan je Narodnooslobodilačka borba (NOB). Izabran je i jedinstven amblem za sve partizanske odrede: crvena petokraka na kapama i pozdrav po kom su prepoznatljivi „Smrt fašizmu, sloboda narodu“. Vrhovni štab NOPOJ je iz Beograda premešten u Užice.

Na brdu Kadinjača delovi Posavskog i Užičkog partizanskog odreda, kao i ceo Radnički bataljon stradali su u borbama protv nemačke vojske, krajem novembra 1941. godine. Vrhovni štab NOPOJ primoran je na povlačenje u Istočnu Bosnu. Tamo je formirana Prva proleterska brigada decembra 1941. godine, u gradiću Rudom. Prvu proletersku brigadu činili su odabrani borci, koji su bili verni ideji komunističke revolucije, i bili su prepoznatljivi po crvenim zastavama sa srpom i čekićem.

Borba protiv okupatora i građanski rat

Komandanti partizanskih i četničkih odreda, Josip Broz Tito i Dragoljub Mihailović, sastali su se u septembru i oktobru 1941. godine. Dogovoreni su planovi o zajedničkim borbama, ali je sve ukazivalo na sukob između dva pokreta otpora, u budućnosti.

Pokreti otpora u tadašnjoj državi Jugoslaviji još od samog početka nisu imali istu viziju u pogledu vođenja borbe protiv okupatora, ali i u pogledu vođenja države nakon završetka rata. Sukobljena mišljenja dovela su, najpre, do sitnijih borbi između odreda ova dva pokreta, a kasnije i do građanskog rata u našoj zemlji.

Ustanak u Srbiji protiv okupatora je ugašen pre kraja 1941. godine. Međutim, borbe su nastavljene u istočnoj Bosni i borbe su vodili u oblasti planine Romanije, gde su oslobodili veću teritoriju. Ipak, usledila je nemačko-ustaška ofanziva, koja će primorati borce na povlačenje.

Partizanski i četnički odredi doneli su zajednički plan o povlačenju preko Drine, gde je vojska podeljena na dva dela i kretala se različitim putevima. Prva proleterska brigada je izvela čuveni „Igmanski marš“. Uz veliki broj promrzlih, obolelih i ranjenih, prešla je preko Sarajevskog polja i planine Igman i stigla do Foče.

Nemačke snage, pomognute italijanskim i ustaškim odredima, aprila 1942. godine započele su ofanzivu na teritoriju oko grada Foče. Jedinice partizanskih i četničkih odreda bile su primorane na povlačenje prema Crnoj Gori gde je došlo do sukoba između crnogorskih četnika i partizana. Partizani su prešli na Zelengoru, a zatim svoj put nastavili ka zapadnoj Bosni i primirili se na prostoru oko Kozare i Grmeča.

Zatvoreni u obruč na Kozari, doživeli su najveće etničko čišćenje u toku Drugog svetskog rata na teritoriji Jugoslavije. Veliki broj stradalih u borbi i polovina zarobljenih civila odvedena je u logore Stara Gradiška i Jasenovac.

Prvo zasedanje AVNOJ-a

Vrhovni štab partizanske vojske, u prisustvu 54 predstavnika narodnooslobodičakih odbora krajem novembra 1942. godine osnovao je AVNOJ. Zaduženje ovog političkog tela bilo je rukovodstvo civilnim organima vlasti. Na ovom sastanku formiran je i Izvršni odbor AVNOJ-a, koji su partizani smatrali „prvom vladom nove Jugoslavije“.

Operacija „Vajs“

Plan „Vajs“, koji je Adolf Hitler naredio decembra 1942. godine, predviđao je čišćenje slobodne teritorije od ustaničkih formacija na prostoru Bosne sa sedištem u Bihaću. Posle devet dana borbe protiv okupatora, Bihać je pao, a partizani su primorani na povlačenje prema Neretvi. Osvajajući Prozor, Jablanicu i Konjic, februara 1943. godine, partizani su izbili na desnu obalu Neretve i srušili svih pet mostova na reci Neretvi.

Predviđanja nemačke vrhovne komande bila su da će partizani nastaviti svoje kretanje ka srednjoj Bosni. Međutim, partizanska vojska je preko ruševina železničkog mosta krenula u susret četničkim odredima. Do sredine marta, četnička vojska je poražena u bici na Neretvi, a to je otvoroilo put partizanima ka tromeđi Srbije, Crne Gore i Hercegovine.

Operacija „Švarc“

Operacija je imala za cilj da spreči prelazak partizana iz Crne Gore u Srbiju. Na gornjem toku reke Drine odigrala se nakrvavija bitka na našim prostorima tokom Drugog svetskog rata sredinom juna 1943. godine.

Partizanski odredi su se ustalili na trouglu Pive, Tare i Drine, i očekivali dolazak britanske vojne misije. Žestoke borbe koje su usledile dovele su do toga da je deo partizanskih odreda prešao Sutjesku i izbio na Zelengoru a druga grupa nije uspela da pređe Taru, već je izašla na Tjentište. Na Tjentištu su Nemci potpuno porazili partizane i u tim borbama poginuo je i komandant 3. divizije Sava Kovačević. Streljano je više od 2000 ranjenika i bolesnika.

U istočnoj Hercegovini i Crnoj Gori, 2000 četničkih boraca pod vođstvom Pavla Đurišića je odvedeno u zarobljeništvo. General Dragoljub Mihailović krajem juna 1943. godine uspeo je da pređe u Srbiji.

Drugo zasedanje AVNOJ-a

U gradiću Jajcu 29/30. novembra 1943. godine održano je drugo zasedanje AVNOJ-a, kom su prisustvovali predstavnici iz svih krajeva Jugoslavije. Proglasili su se za predstavnike stanovnika Jugoslavije, a AVNOJ su proglasili za vrhovno zakonodavno i izvršno predstavničko telo.

Osnovan je i NKOJ (Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije) a za predsednika je izabran Josp Broz Tito. Za zasluge u borbi protiv okupatora, dobio je čin maršala.

Zabranjen je povratak u zemlju kralju Petru II Karađorđeviću i oduzeta prava Jugoslovenskoj vladi u Londonu.

Priznato je pet jugoslovenskih naroda koji će živeti u šest federalnih jedinica, ali pitanje razgraničenja nije bilo rešeno. Govorimo o republikama Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji, Crnoj Gori, Makedoniji i Bosni i Hercegovini.

Svetosavski kongres

Kao odgovor na odluke donete na zasedanju AVNOJ-a, krajem januara 1944. godine četnički pokret je održao Svetosavski kongres. Odluke donete na drugom zasedanju AVNOJ-a su osuđene i zahtevano je obnavljanje jugoslovenske države u celini, uvođenje ustavne i parlamentarne monarhije sa kraljem Petrom II Karađorđevićem na čelu.

Drugi svetski rat – Kraj rata na prostoru Jugoslavije

Neotvaranje fronta na Balkanu uništilo je ideje jugoslovenske vlade u Londonu o rešavanju gradjanskog rata u korist četnika. Očekivanja da će Velika Britanija i SAD rešiti probleme nastale sukobima partizana i četnika i sprečiti pobedu četnika, pala su u vodu.

Sovjetski Savez je otvoreno pomagao partizanima, iako je na početku rata to negirao. Kasnije su i SAD isključile četnike iz svojih planova jer je osnovna ideja bila pobeda nad fašizmom uz pomoć Sovjetskog Saveza.

Teheranska koferencija bila je ključni momenat u određivanju budućnosti jugoslovenske države. Velika trojica – Ruzvelt, Čerčil i Staljin, doneli su konačnu odluku o neotvaranju fronta na Balkanu. Crvena armija je napredovala ka srednjoj Evropi i Balkanu i bila im je potrebna pomoć sa zapada, tako da otvaranje fronta na Balkanu nije imalo nikakve koristi po njih.

Partizani su potpomognuti Sovjetima sve više dobijali pomoć i od Britanije i SAD-a. Jugoslovenska vlada je morala da podnese ostavku, i partizani su polako preuzimali vlast. Ivan Šubašić postavljen je za predsednika nove vlade Kraljevine Jugoslavije. Priznao je partizane kao Narodnooslobodilačku vojsku Jugoslavije i obavezao se da će im pomagati. Sastanak sa Josipom Brozom Titom dogodio se 16. juna 1944. godine na Visu.

Vrhovna komanda Jugoslovenske vojske u odažbini je raspuštena, a general Dragoljub Mihailović razrešen dužnosti.

Usledila je ofanziva na Srbiju od strane partizanskih snaga, koje su predvodili komandanti Koča Popović i Peko Dapčević. Do kraja novembra 1944. godine oslobođena je teritorija centralne Srbije, a u proleće 1945. godine formiran je Sremski front. Na tom frontu borila se Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije, tj. Jugoslovenska armija sa preko 500.000 boraca.

Poslednja bitka sa četničkim jedinicima odigrala se 13. maja 1945. godine na ušću Sutjeske u Drinu. Ubijeno je 9000 četnika, a potraga za preživelima i njihovo likvidiranje se nastavilo i nakon završetka rata.

Milica Stojadinović Srpkinja – viteškinja tužnog lika

Marija Mirković

новембар 22, 2020

Milica Stojadinović Srpkinja, jedna od prvih srpskih pesnikinja, imala je tragičan životni put. Tom tragičnošću obojeni su i njeni stihovi, koje je često potpisivala kao „jedna Srpkinja“. Milica je rođena kao treće od šestoro dece seoskog sveštenika Vasilija Stojadinovića i majke Jelisavete u sremskom selu Bukovcu. Godina njenog rođenja ne zna se pouzdano, ali pretpostavlja se da je u pitanju 1828. ili 1830. Godinu dana nakon njenog rođenja započinju i Miličina lutanja. Porodica se iz Bukovca seli u Vrdnik, zbog čega će kasnije Milica steći epitet „Vrdnička vila“. Po ovom nadimku ostaće upamćena i posle smrti.

Milica Stojadinović Srpkinja – rodoljubiva pesnikinja

Za Srpkinju je književnost bila svetinja i stroga čuvarka narodnog duha, što je nesumnjivo i uticalo na to da piše rodoljubivu poeziju. Počela je da stvara sa samo 13 godina. Prva pesma Mladi Srbin osvanula joj je 1847. u Serbskom narodnom listu i već tada najavljivala rodoljubivu zanesenjakinju svog vremena, patriotske provenijencije. Bavila se i prevodilačkim radom. Njeni dnevnički zapisi U Fruškoj gori 1854. objavljivani su u nastavcima 1861–1866, u tri sveske. Jednog Vidovdana, na samom početku svog pesničkog puta, zabeležila je sledeće stihove, klečeći pred Lazarevim ćivotom:

Kuda me sada odvlači čuvstvo?
U polje tužno, u polje pusto,
Velikom grobu sreće i slave,
Junaka dični’, carske glave,
Ah svako Srpče koje se rodi
Srce ga prvo Kosovu vodi…

Njen dom u Vrdniku posećivali su mnogi cenjeni ljudi: Vuk Karadžić, Ivan Mažuranić, Jovan Subotić, patrijarh Rajačić i Ljubomir Nenadović, kojeg je posebno volela i cenila kao pobratima. Godine 1850. Vuk Karadžić je u Vrdniku posećuje prvi put. Iste godine o svom trošku Milica štampa prvo izdanje knjige Pesme M. S. Srbkinje. Kao Vukova revnosna učenica, učestovala je i u sakupljačkom poslu, beležeći za njega narodno blago i razne običaje i verovanja iz narodnog života.

Prva žena ratni izveštač i siromašna dobrotvorka

Kao prva žena ratni izveštač i dopisnik u Srbiji, početkom jula 1862. Milica Stojadinović Srpkinja slala je svoje izveštaje sa barikada u Beogradu. Njena sjajna reportaža Srce i barikade objavljena je u Madžarskom dnevniku. Nažalost, zakasnila je sa izveštavanjem, dva dana nakon turskog bombardovanja.

Kako je nakon smrti oca ostala potpuno uboga i zanemarena od svih, a u zavadi sa bratom Svetozarem, od svog zavičaja rastala se 1875, kao već poznata književna pojava. Na poziv mitropolita Mihaila, kao njegova poverenica, odlazi iz Vrdnika u dobrotvornu misiju u Beograd, kako bi milosrđem i dobročinstvom, materijalno siromašna a duhovno bogata, služila domovini i narodu. Svojim besedničkim darom iz duševnog mrtvila je pokretala pobožne i rodoljubive žene okupljene oko crkve i Društva Crvenog krsta, koje se tada osnivalo. Kao jedna od prvih članica Kola srpskih sestara, više puta je agitovala za pomoć Srpstvu i organizovala sakupljanje priloga. Požrtvovano je obilazila bolnice i prihvatilišta i često je sebi pripisivala ulogu mirotvorke i ujediniteljke Srba u složno bratstvo.

U pismu koje je jednom prilikom uputila Generalštabu kaže: U ovom ratu svi imamo svoje dužnosti. Dužnost dobrovoljaca je da daju svoj život za otadžbinu. Vaša dužnost je da familijama poginulih pružite pomoć i zaštitu. Ja, kao Srpkinja i rodoljupka, ne mogu gledati kako ni krivi ni dužni propadaju oni koji su zaslužili vašu pomoć: udovice dobrovoljaca i njihova siročad. Srpkinja, rodoljupka, spisateljka i izbeglica iz onostranog Srpstva – to je bila neka vrsta njene „titule“.

Srpska Jovanka Orleanka

Srpska istorija takođe je imala svoje Jovanke Orleanke, a među njima se posebno isticala Milunka Savić, heroina Prvog svetskog rata. Iako nikada nije poput Milunke učestvovala ni u jednoj borbi, ova hrabra i plemenita devojka junačila se svojim pevanjem. Želeći da sa gitarom bodri srpsku vojsku, kao Jovanka Orleanka, rano se počela ugledati na njene podvige i sa njom se poistovećivati. Književni i pesnički uzori, u skladu sa duhom vremena, bili su joj nemački velikani Gete i Šiler. Inspirisana Šilerovim stihovima o Johani, dugo se pripremala i zanosila idejom da napiše epos o jednoj drugoj Jovanki – Jovanki Srpkinji.

Miličina Jovanka ne bi bila spaljena na lomači kao Žana d’Ark, niti bi bila žrtva izdaje. Bili bi to stihovi o veličanstvenoj i nesrećnoj srpskoj devojci koja strada u epskom okršaju, jurišu. Zanimljijvo je da je njena epska junakinja imala čak i ulogu pomiriteljke zavađenih knezova dinastije Karađorđević i Obrenović. Ipak, od ovih stihova o Jovanki Srpkinji, kombinovanih sa stihovima Petefija, Hajnea i Šilera, odustala je pod „lirskim“ izgovorom. Spalila ih je smatrajući da izražavaju „stidno-tužna čuvstva“, tajnovitost i žudnju.

O devičanskoj ratnici Milica je maštala oduvek, još od vremena kada je među lazaricama, za praznik Vrbica (na Lazarevu subotu), predstavljala Lazara. Smatrala je da je njena sudbina da bude junoša, delija-devojka. Još kao dete volela je crkvene obrede, liturgije i narodne običaje. Često je seoskoj dečurliji držala besede iz istorije o knezu Lazaru i Kosovu. I kasnije je u životu često držala vatrene govore i recitacije nadahnute srpstvom.

Srpkinja – nesuđena kneginja crnogorska

Iako su je mnogi voleli i prosili je, i sa mnogima se dopisivala, Milica Stojadinović Srpkinja je do kraja života ostala neudata. U svom devičanstvu je tvrdila da pripada samo fruškogorskim bregovima. Skromna i dostojanstvena, iako već u godinama gospođica, u lišavanjima je videla slobodu i sebe smatrala liberalkom. Mnogi su bili očarani njenim „nezemaljskim očima“, pa čak i Njegoš, koji je jednom prilikom izjavio: „Ja poeta, ona poeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnog Gori“. Njegoš joj je tada poklonio primerak svog „Gorskog vijenca“, a ona njemu splela stihove u znak sećanja na nezaboravan susret. Mnogi pesnici su joj posvećivali svoje pesme i divili joj se, a i ona je njima uzvraćala na isti način (Sajdl, Đorđe Rajković, Mažuranić, Ljubomir Nenadović…).

U Beč je putovala u dva navrata, kao gost porodice Vuka Karadžića. Bila je velika i draga prijateljica njegove ćerke Mine. Tamo je upoznala i Branka Radičevića, svog brata po peru, s obzirom na to da ih je oboje iznedrila arkadijska Fruška gora. Pored Njegoša i Radičevića, u Beču upoznaje austrijske pesnike Frankla i Sajdla, koji takođe bivaju oduševljeni njome.

Fruškogorska vila u crnoj haljini

Ova odana patriotkinja i srpska rodoljupka u literaturi je često nazivana Fruškogorskom i Vrdničkom vilom. Za ubijenim knezom Mihailom Obrenovićem, velikim zaštitnikom i prijateljem, doživotno je nosila crninu. Ta udovička haljina, kao i skupoceni broš na njoj, poklon od kneginje Julije, bila je neka vrsta njene rize i zvanične odore, i isključivo u njoj se pojavljivala pred svetom. Kao prava revolucionarka, grudi je često ukrašavala srpskom trobojkom, kokardama i lentama, što je njenom okruženju bilo neobično, a ponekad, nepravedno, izazivalo i podsmehe. Pred kraj života živela je od zadušnica i podušja, a glavna promenada joj je bilo groblje.

Milica Stojadinović Srpkinja, plemenita i hrabra poetska duša, umrla je 1878. u Beogradu, siromašna, napuštena i zaboravljena od svih. Sahranjena je na starom Tašmajdanskom groblju, a 1905. njeni posmrtni ostaci su preneti u Požarevac, gde joj je živeo brat. Ipak, njeno stvaralaštvo, kao i tragična sudbina, nisu zaboravljeni. U poslednje vreme je sve više proučavalaca književnosti čije interesovanje bude Miličina ličnost i pesničko delo. Godine 1994. ustanovljena je nagrada za poeziju koja nosi njeno ime, a svakog oktobra u Bukovcu, Vrdniku i Novom Sadu održavaju se književni susreti pod nazivom „Milici u pohode“. U porti vrdničke Ravanice, na Vidovdan 1912. godine, podignut je i spomenik „Milici Srpkinji Srpkinje“, rad vajara Jovana Pešića.

Živeći u svojim idealima često potpuno van svoga vremena, Milica Stojadinović je za života bila više od Vrdničke vile. Prema svojoj tragičnoj sudbini i borbi za ideale, bila je poput nekog junaka svetske književnosti – viteškinja tužnog lika.

Da li je kažnjavanje deteta dobar metod u vaspitavanju

Brankica Crnoglavac

новембар 19, 2020

Značajna tema sa kojom se svaki roditelj susreo jeste kažnjavanje deteta. Složićemo se da je roditeljstvo najlepša uloga u životu. Posmatrati malena bića kako uče da hodaju, govore, kako rastu – nesumnjivo su najlepši trenuci koje roditelji pamte. Ipak, svi znamo da je biti roditelj podjednako lepa kao što je i te kako odgovorna uloga. Definitivno jedan od najtežih zadataka mama i tata jeste vaspitati dete.

Iako se roditelji trude da detetu prenesu najbolje iz sopstvenih ličnosti, da mu ustade prave moralne vrednosti, priroda deteta ponekad ne usvoji sve to. Prirodno je da su dece radoznala i hiperaktivna, a isto tako, svako dete ponekad slaže, opisuje, napravi neku drugu grešku.

U praksi se tada pojavljuje nešto u čemu svaki roditelj pronađe trenutno rešenje – kazniti dete i tako ga naučiti da grešku više ne sme da ponovi.

Iako je u našem narodu ovo odvajkada praksa, pitanje je koliko je kažnjavanje deteta dobar metod u vaspitavanju.

Šta je u stvari vaspitanje?

Vaspitanje je istorijsko-civilizacijska osobina čoveka i društva. Predstavlja jedan od najvažnijih faktora očovečenja čoveka i humanizacije društva. Ono je nastalo iz nagonske brige za opstanak i razvoj vrste. Budući da je vaspitanje određujuće svojstvo ljuskog društva, ono bez vaspitanja ne bi moglo normalno da funkcioniše niti bi postojalo van tog društva.

Vaspitanje ima oblik međusobnog komuniciranja. U njemu ljudi učestvuju svesno i namerno ili intuitivno. Vaspitanje je specifična ljudska delatnost i nije karakteristična za druga živa bića. Značajno je i po tome što vezuje pojedince, generacije i društva i omogućuje komunikaciju ljudi sa najudaljenijih prostora i komunikaciju vekova.

Vaspitanje je proces prenošenja i usvajanje tekovina sa jedne generacije na drugu. U procesu vaspitanja učestvuju dva ili više lica, svesno ili nesvesno, neko kao vaspitanik, a neko kao onaj koji vaspitava. Vaspitanje je značajno zbog sve veće količine znanja i potrebe za većim brojem sposobnosti u urbanim uslovima života.

Važno je zbog međusobnog zblizavanja i povezivanje ljudi i njihove uspešnije komunikacije. Važno je i zbog razvoja individualnih karakteristika koje pojedinac nosi sa sobom i koje će individui nekada koristiti u društvu. Vaspitanje je osnova i temelj svake ličnosti.

Kažnjavanje deteta

Kažnjavanje deteta skoro da nije nepoznato ni u jednom roditeljstvu. Iako su mišljenja roditelja podeljena, te jedni misle kako dete kroz kaznu bolje usvaja pravila ponašanja, dok su drugi roditelji potpuno protiv toga, kažnjavanje dece je u praksi i te kako prisutno.

Međutim, pre nešto što odlučite da kaznite dete, valjalo bi da znate šta je kazna i čemu ona služi.

Naime, kazna u vaspitavanju je sredstvo ili metod koji se koristi onda kada dete krši pravila ponašanja, remeti utvrđene moralne i etičke norme, kada ne obavlja svoje obaveze ili svojim postupcima ugrožava druge.

Budući da se primenjuje u ovim okolnostima, njen cilj je popravljanje loših postupaka deteta. Trebalo bi da je kažnjavanje deteta poslednje sredstvo koje ćete koristi, tačnije, onda kada vam ne preostaje ništa drugo.

Kako kazna utiče na dete

Prirodno je da dete pozitivno reaguje na toplinu reči, pažnju, vreme i ljubav koju mu dajete. Isto tako, negativne reakcije možete očekivati onda kada se ljutite na njega, vičete ili ga kaznite. Jednostavno, vaši i detetovi postupci su uzajamni, međusobno uslovljeni, te onako kako se dete ponaša tako i vi reagujete i obrnuto.

Ponekad valja imati na umu i to da dete nije uvek svesno svoje greške. Ono s godinama razvija svoju ličnost, te ni stepen zrelosti nije isti, na primer, u 5. i 10. godini. Ukoliko kaznite dete, a ono pritom nije svesno svoje greške, ne samo da će mu vaš postupak teško pasti, nego neće imati nikakav efekat. Dakle, detetu objasnite zbog čega ga kažnjavate. Tek tako će se javiti mogućnost da grešku ne ponovi.

U svakom slučaju, detetu kazne veoma teško padaju. Ono vas tada posmatra drugim očima iako je svesno da mu vi želite najbolje. Sasvim očekivano, brojna deca pružaju otpor kazni, pokazuju revolt i nezadovoljstvo, dok je mali broj dece koja je odmah prihvate.

Načini kažnjavanja deteta i njegove reakcije

Pedagoška istraživanja došla su do tri vrste kazne:

Materijalna derivacija: oduzimanje stvari ili uskraćivanje zadovoljstva,
Psihološka kazna (npr. lišavanje ljubavi),
Fizička ili telesna kazna.

Kojom god da je kažnjeno, dete se sigurno neće prijatno osećati. Njegove reakcije na bilo koji vid kazne biće negativne. Pre svega, osećaće se tužno i ljuto, verovatno i odbačeno, a pitanje je hoće li i narednog puta isto postupiti. Najnegativnije reakcije deteta dobićete ako ga nepravedno kaznite.

Na primer, ako imate dvoje dece i jedno od njih napravi grešku, a vi je pripišete oboma i u skladu s tim ih i kaznite, dete koje apsolutno nije krivo, logično da će biti nezadovoljno. Pre svega, vaše dete će osetiti da mu je naneta nepravda i da ste tim postupkom loše postupili. Budući da ste upravo vi neko ko svoje dete treba učiti o pravdi i ispravim postupcima, onda ćete nepravednim kažnjavanjem, zaista izazvati bes u njemu, a dete vam to nikada neće zaboraviti. U ovakvim situacijama, kažnjavanjem deteta koje je to zaslužilo, drugo dete će dobiti najbolji primer kako se ne treba ponašati.

Kako izbeći kažnjavanje deteta

Svako dete ponekad napravi grešku. Nemoguće je u tom uzrastu biti potpuno miran i pristojan, sedeti satima u jednom mestu i ne slomiti ništa, ne slagati i ne reći baš nijednu vulgarnu reč. Naravno, ukoliko se kod vašeg deteta ovo počne učestalo dešavati, nemojte to ignorisati.

Dete reaguje na okolinu, upija svaku vašu reč (pogotovo psovke, ako ih nesvesno kažete pred njima), usvaja oblike ponašanja od starijih ili od dece iz vrtića. Trudite se da koriguje sve što mislite da je loše za vaspitanje vašeg deteta. Ako opsuje, nemojte dete odmah kažnjavati. Ako pročita ili čuje nešto vulgarno na televiziji, telefonu, laptopu, nemojte mu odmah uskraćivati pristup tim uređajima. RAZGOVARAJTE SA DECOM. Trebalo bi dete vaspitavati jedino na ovaj način.

Evo nekoliko saveta u kojim bi smerovima trebalo teći vaš razgovor sa detetom umesto da ga kaznite:

Objasnite svom detetu zbog čega je to što je uradilo loše, štetno, glupo.
Navedite mu do kakvih je posledica moglo doći njegovim postupkom.
Navedite mu konkretan primer osobe koja je pretrpela takve prosledite ili štetu (npr. Pera je ukrao to i to, kažnjen je i sada se nalazi u zatvoru. Tamo ne može da viđa svoju porodicu i prijatelje niti može da dolazi kući, izlazi u grad…).
Nabrojte mu druge načine koje je moglo da izabere umesto tog štetnog.
Dozvolite detetu da razmisli i samo navede zašto je njegov postupak pogrešan.
Podsetite dete da je takvu grešku već jednom načinilo i opomenite ga da će sledeći put biti kažnjeno.

Novi Zeland – najinteresantnije činjenice

Tijana Mihajlović

новембар 15, 2020

Novi Zeland je zaista je jedno od najlepših mesta na zemlji i razlikuje se od bilo koje druge zemlje po mnogo čemu. Zaista je jedinstven.

Mala ostrvska država sa nešto više od 4,6 miliona ljudi, smeštena je na jugozapadu Tihog okeana. Novi Zeland se prostire na oko 260.000 kvadratnih kilometara i ima prelepe predele netaknute prirode.

Zemlju čine neki od najspektakularnijih i najraznovrsnijih pejzaža na svetu. Od prostranih planinskih venaca, vulkana, prašuma, glečera pa do prostranih obala, Novi Zeland se najbolje može opisati kao „džepno izdanje sveta“!

Novi Zeland čine dve glavne kopnene mase, Severno ostrvo i Južno ostrvo, kao i niz manjih ostrva, uključujući ostrvo Stjuart. Dva glavna ostrva podeljena su Kukovim prolazom. Glavni grad je Velington.

Istorija Novog Zelanda

Novozelandske flora i fauna poseduju razvijene vrste koje su u potpunosti jedinstvene i ne mogu se naći nigde drugde.

Drevne biljne i životinjske vrste kao što su primitivni borovi, paprati, cveće, ptice i gmizavci evoluirali su izolovano, a kiviji i tuatara (vrsta guštera) imaju svoje korene u davno iščezlom svetu.

Geološki je veći deo Novog Zelanda veoma mlad i u poslednjih 1,8 miliona godina ogromne promene stvorile su današnji pejzaž. Geološki aktivni, Južni Alpi su porasli hiljadama metara, a vulkani su silovito proradili. U ledeno doba glečeri su pomerali stene i urezivali jezerske basene i doline.

Novi Zeland se nalazi otprilike 1.500 km istočno od Australije i oko 1.000 km od pacifičkih ostrva. Zbog svoje relativne udaljenosti i okruženosti vodom, Novi Zeland je bio jedna od poslednjih kopnenih masa koja je pronađena i naseljena.

Stanovnici

Prvi stanovnici su bili iz Polinezije, a glavni talas imigracije istočnih Polinežana dogodio se pre 1200 i 1300 godina. Legende govore o ranim polinezijskim navigatorima i njihovoj epskoj migraciji na jug do Aotearoe, što znači „zemlje dugog belog oblaka“. Ovi doseljenici su razvili svoju prepoznatljivu kulturu nazvanu „Maori“.

Pre oko 200 godina, stigli su Evropljani i prva evropska ličnost koja se 1642. godine spustila na obale Novog Zelanda bio je holandski istraživač po imenu Abel Tasman. Međutim, bio je to neprijateljski i nasilan susret njegove posade sa lokalnim Maorima i Evropljani su se vratili tek 1769. Tada je britanski istraživač Džejms Kuk istražio i mapirao celu obalu Novog Zelanda. Početkom 19. veka sukobi između Maora i Britanaca bili su prilično česti.

Britanski suverenitet uspostavljen je Ugovorom iz Vaitangija 1840. godine, paktom između maorskih poglavara i britanske vlade oko prava na zemlju. To je rezultiralo time da su mnogi pretežno britanski doseljenici od Novog Zelanda stvorili svoj dom, ali je takođe doprinelo većem broju sukoba što je rezultiralo novozelandskim ratovima. Ti ratovi su se prvenstveno vodili oko vlasništva nad zemljom i naseljenika koji su okupirali zemlju.

Ljudi sa Novog Zelanda – „Kiviji“

Preko dve trećine stanovništva živi na Severnom ostrvu, a ostatak na Južnom ostrvu. Većina novozelandskog stanovništva je evropskog porekla, dok je Okland, najveći grad na Novom Zelandu, etnički najraznolikiji u zemlji.

Novozelanđani su od milja poznati kao „kiviji“, a ime potiče od kivija, ptice poreklom sa Novog Zelanda. Kivi se prvi put pojavio kao simbol krajem 19. veka na novozelandskim vojnim značkama, a ubrzo zatim kivi se pojavio u mnogim vojnim značkama.

Tokom Prvog svetskog rata, novozelandski vojnici postali su poznati kao Kiviji, a sada se Novozelanđani u inostranstvu i kod kuće često nazivaju tako.

Engleski jezik je pretežni jezik na Novom Zelandu. Nakon Drugog svetskog rata, Maori su bili obeshrabreni da govore svoj jezik u školama i na radnim mestima, i on je postojao samo kao jezik komunikacije. Do 1980-ih, maorske vođe su počeli da prepoznaju opasnosti od gubitka svog jezika i pokrenuli su programe oporavka maorskog jezika. Doživeo je renesansu i proglašen jednim od tri službena jezika Novog Zelanda koji učestvuje u školama i tercijarnim sektorima. Mnoga mesta širom zemlje imaju dvostruka imena, engleska i maorska.

Ako putujete ka Novom Zelandu

Ako pitate ljude šta im se sviđa na Novom Zelandu obično daju dva ista odgovora.

Prvo, Novi Zeland ima zapanjujuć i raznolik pejzaž. Na veoma malom rastojanju, istočne ravnice prelaze u Alpe i led, a zatim u divlje prašume, glečere i neravne obale sa pingvinima, fokama i delfinima.

I drugo, ljudi su tako ljubazni.

Istraživanje Novog Zelanda je poput vraćanja u Ameriku 1950-ih. Ljudi govore engleski, pozdravljaju vas na ulici i u malim gradovima ćete najčešće biti pozvani na šolju čaja i razgovor.Tradicionalni pozdrav nije rukovanje već trljanje nosevima. Udaljeni od glavnih turističkih centara, trgovci pokazuju iskreno zanimanje za vas i vaše potrebe.

To je prava slika Novog Zelanda!

Nažalost, mnogi putnici nisu imali priliku da se zaista upoznaju sa lokalnim stanovništvom i istraže čaroliju zemlje. Mnogi putnici odluče da dožive Novi Zeland kao veliku turneju pa ne upoznaju pravo lice ove zemlje.

Novi Zeland – mesto gde priroda govori

Tragedija koja se odnosi na noviju istoriju flore, faune, ptica, gmizavaca i insekata na Novom Zelandu je šteta koju su naneli ljudi i predatori.

Pre nego što su ljudi stigli, Novi Zeland je bio zemlja ptica, ptičiji cvrkut se čuo i noću i danju, šume su bile žive od šuštanja, uzvika, udara, zvižduka i huka. Rani istraživači i evropski doseljenici primetili su da je naročito novozelandska šuma imala glasan hor u zoru. To više nije slučaj zbog velikog gubitka šuma i uvođenja ptičjih predatora i konkurentskih vrsta poput osa koje mogu biti veoma opasne. Zvonarica i tui su dve ptice koje su bile deo hora u zoru, budući da imaju glasan i melodičan glas. Bilo je preko 120 vrsta gusaka, pataka, papagaja, sova i drugih ptica.

Ptice kao što su veka, kea i kakapo evoluirale su izolovano i imale su malo prirodnih grabljivica, osim džinovskog patuljastog orla, koji se obrušio na najvećeg moa pre oko 1.000 godina.

Mnoge vrste ptica izumrle su nakon dolaska Polinezijaca, koji su iz Polinezije doveli neke predatore.

Do 1900-ih Evropljani su doveli i druge vrste pacova, tvorove, lasice, grlice, mačke, svinje i pse, što je dodatno iscrpilo ptice i druge životinje na Novom Zelandu.

Sada istraživački i upravljački programi pomažu u oporavku vrsta koje se bore za opstanak kao što su kakapo, kivi, kokako i tuatara.

Novozelandska kuhinja

Novozelandska kuhinja najbolje se može opisati kao „Pacifički Rim“ jer crpi inspiraciju iz Evrope, Azije i Polinezije. Ova mešavina uticaja stvorila je ukusnu paletu ukusa i hrane u kafićima i restoranima širom zemlje. Za izrazito novozelandska jela tu su jagnjetina, svinjetina, divljač, losos, rakovi (jastog), ostrige, slatki krompir, kivi, tamarilo i pavlova( nacionalna poslastica). Tu je i nacionalni sladoled Novog Zelanda – Hoki Poki.

Kiviji su oduvek uživali u svojoj hrani .Ono što je jedinstveno je način na koji Novozelanđani jedu.Uglavnom preferiraju sve što je opuštenije što je u skladu sa opuštenom psihom kivija.

Već nekoliko godina Novi Zeland ima odličnu reputaciju za vina, posebno za sauvignon blanc i pinot noir. Pivo je takođe popularno, a pored velikih pivara, postoji i mnogo lokalnih mikro pivara koje proizvode ovo popularno piće.

Zašto treba piti kakao? Pozitivni efekti i dnevna doza

Ivana Mihajlović

новембар 12, 2020

Istorija kakaoa počinje još u civilizaciji Maja. A evropski osvajači su ga otkrili u 16. veku. Ubrzo nakon toga, on postaje neki vid leka za razne zdravstvene probleme. Kakao se dobija mrvljenjem zrna kakaoa i uklanjanjem masti. Danas se kakao u najvećoj meri koristi za proizvodnju čokolade. U ovom tekstu će biti predstavljeni najznačajniji efekti kakaoa na zdravlje.

Antioksidantno dejstvo

Kakao je jedan od najvećih izvora polifenola. A polifenoli su snažni antioksidansi, koji se takođe nalaze i u voću, povrću, čaju, čokoladi i vinu. Zahvaljujući ovoj supstanci, kakao ima brojne pozitivne efekte na zdravlje: poboljšava cirkulaciju, reguliše vrednosti šećera i holesterola u krvi i snižava arterijski krvni pritisak. Takođe, snižava stepen zapaljenja, što je važno kod osoba sa autoimunim bolestima, na primer.

Ali najvažnije dejstvo je antioksidantno. Ono podrazumeva snižavanje nivoa oksidanasa, materija koje se stvaraju u raznim normalnim i patološkim procesima u telu, a koja mogu ošteti ćeliju, pa i njen DNK.

Međutim, zagrevanje kakaoa dovodi do gubljenja velikog dela polifenola. A isto tako, materije koje se dodaju kakaou, a koje služe da smanjuju njegovu gorčinu, snižavaju nivo polifenola za čak 60%. Stoga, neće svi kakao proizvodi imati iste efekte na zdravlje. Te treba birati one najkvalitetnije.

Snižavanje pritiska

Kakao, u formi praha, kao i u formi crne čokolade, ima važnu ulogu u snižavanju krvnog pritiska. Ovo dejstvo je prvi put zapaženo među ljudima koji su živeli u Centralnoj Americi, a koji su imali učestalu naviku pijenja kakaoa i pritom imali prosečno niži krvni pritisak u odnosu na svoje sunarodnike sa severa.

Ključ je u tome da kakao sadrži supstance koje mogu podići nivo azot oksida u organizmu. A azot oksid, putem svog uticaja na krvne sudove, tačnije, njihovim širenjem, dovodi do pada krvnog pritiska.
To je posebno važno za osobe koje imaju hronično visok pritisak, odnosno dijagnozu hipertenzije. Jer stalnom konzumacijom kakaoa, mogu smanjiti doze svojih lekova, i time njihove moguće neželjene efekte. A takođe, čuvaju svoje srce.

Ipak, treba imati na umu da će crna čokolada, zbog svoje obrade, imati znatno manji uticaj na zdravlje. Dok će kvalitetni kakao prah ispoljiti nešto jače dejstvo i to više kod osoba koje već boluju od hipertenzije.

Kakao smanjuje rizik od infarkta i šloga

Suvišno je i spominjati da snižavanjem krvnog pritiska, kakao svakako štiti i krvne sudove i time srce i mozak. Smanjuje mogućnost za razvoj ateroskleroze, odnosno bolesti krvnih sudova. A povećava protok krvi i dopremanje kiseonika i hranljivih materija do svih organa, jer utiče na širenje krvnih sudova.
Međutim, rizik za infarkt srca i mozga se dodatno smanjuje pijenjem kakaoa iz još jednog razloga. Naime, kakao smanjuje nivo „lošeg“ – LDL holesterola.

Najpovoljniji efekti na vrednosti holesterola su potvrđeni pri svakodnevnom uzimanju 20-30 grama crne čokolade. Pritom, treba napomenuti da uzimanje veće količine nije dovelo do jačeg efekta.

Kakao poboljšava rad mozga

Kao što je spomenuto, kakao povećava protok krvi kroz mozak. U jednoj dvonedeljnoj studiji, obuhvaćen je veći broj odraslih osoba od 34 godine. I oni su u toku te dve nedelje konzumirali kakao, svakodnevno i umereno. Posle prve nedelje, pokazalo se da je protok krvi kroz mozak ovih osoba, u proseku, porastao za 8%, a za dve nedelje, za 10%. To poboljšava efikasnost nervnih ćelija, a time i mentalnu sposobnost, pamćenje, razmišljanje i logičko zaključivanje. Ovi efekti su potvrđeni i kod osoba sa očuvanom mentalnom sposobnošću, kao i kod osoba oštećenjem centralnog nervnog sistema.

U više studija, pokazalo se pozitivno dejstvo kakaoa na mentalne funkcije osoba sa neurodegenerativnim bolestima, kao što su Alchajmerova i Parkinsonova bolest.

Kakao poboljšava raspoloženje

Istraživanja su pokazala da kakao, kao i aminokiseline iz tvrdog sira, imaju sposobnost da pretvaraju triptofan u serotonin, poznatiji kao hormon sreće. Na ovaj način, mogu uticati na raspoloženje. Što je posebno važno kada je u pitanju depresija. Osobe sa depresijom, koje redovno piju kakao, mogu poboljšati svoje stanje i neznatno ili znatno smanjiti potrebu za propisanom dozom antidepresiva.
I ne samo to, pojedine studije su obuhvatile trudnice, koje su u toku trudnoće konzumirale crnu čokoladu. Ne samo da su time smanjile nivo stresa, već je i raspoloženje njihovih tek rođenih beba bilo značajno vedrije u odnosu na odojčad žena koje nisu konzumirale čokoladu.

Pijenje kakaoa sa visokim sadržajem polifenola dovodi do osećaja smirenosti. A kod starijih muškaraca poboljšava opšte zdravlje.

Kakao smanjuje rizik za dijabetes tipa 2

A pored toga što smanjuje rizik za razvoj šećerne bolesti, kakao poboljšava i stanje bolesti kod dijabetičara. Pre svega, time što povećava osetljivost ćelija na insulin, čime se glukoza lakše transportuje u ćelije. A time se smanjuje njena vrednost u krvi i mogućnost da dođe do oštećenja krvnih sudova.
Ukoliko želite da proverite da li ste u riziku za nastanak šećerne bolesti, popunite upitnik klikom ovde.

Regulacija telesne mase

Iako zvuči paradoksalno, jedenjem crne čokolade ili pijenjem kakaoa, možete lakše smršati. Naime, kakao potencira iskorišćavanje masti za dobijanje energije, čime se one razgrađuju. Takođe, smanjuje apetit i povećava osećaj sitosti. Jedno istraživanje koje je obuhvatilo osobe koje redovno piju kakao i one koje ne piju uopšte, pokazalo je da „kakaofili“ imaju značajno niži indeks telesne mase – tzv. BMI (body mass index).

Zaštita od malignih bolesti

Flavonoidi iz voća i povrća imaju zaštitnu ulogu kada su u pitanju razne vrste karcinoma. Pre svega tako što štite DNK od oštećenja koja izazivaju oksidativni radikali. Pritom, kakao je materija koja sadrži najviše flavonoida od svih namirnica. Ali ne samo da kakao sprečava razvoj karcinoma, već smanjuje napredovanje postojećih maligniteta. To čini tako što smanjuje rast kancerskih ćelija, potencira njihovu smrt i sprečava širenje putem metastaza. Istraživanja na životinjama su pokazala dobre efekte kod postojanja karcinoma dojke, pankreasa, prostate, jetre, debelog creva, kao i leukemije.

Kakao za olakšanje simptoma astme

Kakao je veliki izvor teobromina i teofilina. Teobromin je supstanca koja može ublažiti kašalj. A teofilin smanjuje zapaljenje unutar zidova disajnih puteva i omogućava njihovu relaksaciju. Time je poboljšan protok vazduha i olakšano disanje.

Uticaj kakaoa na zube i kožu

Ispitivanja su pokazala da kakao može da ima protektivno dejstvo na zdravlje usne duplje. Naime, kakao sprečava nastanak zubnog karijesa, kao i bolesti desni. A čak može i smanjiti postojeći karijes, jer ima antibakterijsko i imunostimulativno dejstvo. Ipak, treba voditi računa o kakao proizvodima koje kupujemo, jer neki od njih mogu sadržati šećer. U tom slučaju, efekat može biti diskutabilan.
Iako je popularno verovanje da kakao može uticati na razvoj akni, to nije istina. Čak naprotiv, deluje pozitivno na kožu lica. Štiti od sunčevog zračenja i utiče na bolju hidrataciju i cirkulaciju u koži lica.

Preporuke za unos kakaoa

Smatra se da je optimalna količina za unos kakaoa – 2,5 grama za kakao prah, a 10 grama, kada je u pitanju crna čokolada. Ova dnevna doza ima zaštitni efekat na srce. Međutim, postoje i studije koje tvrde da je potrebno više uneti, kako bi se ispoljila sva blagotvorna dejstva.

Kineski zid – najveća građevina na svetu

Maja Ignjatović

новембар 7, 2020

Kineski zid (The Great Wall of China), jedno od 7 svetskih čuda novog sveta, najveća je građevina na Zemlji. Prostire se preko planina, pustinja i ravnica od srednjoazijskih stepskih predela (grada Dadung) do Zapadnog ili Žutog mora. Njegova dužina dostiže čak 8851 km. Visina se kreće od 10 do 16 metara, a širina oko 8 metara. Osim što je najduži objekat na svetu, kao takav bio je i najveći odbrambeni bedem za neprijatelje. Važno je da znamo da nije u pitanju jedan neprekidan zid, već više zidova, od kojih su neki paralelni. Kineski zid nije slučajno izabran za svetsko čudo, pored veličanstvenih dela ljudskih ruku kao što su Maču Pikču, Koloseum, Čičen Ica, Hrist Spasitelj, Petra i Tadž Mahal. To je atrakcija koju posećuju milioni turista godišnje. Da li je to jedino delo ljudskih ruku vidljivo sa Meseca, kako je izgrađen, koje se legende vezuju za njega i brojne druge zanimljive činjenice saznaćete u nastavku teksta.

Izgradnja Kineskog zida

Kao što smo već spomenuli, Kineski zid nije jedan objekat, već niz utvrđenja zidanih od opeke, kamena, drveta, sabijene zemlje i drugih materijala. Nekoliko zidova građeno je još u 7. veku pre nove ere, i oni su kasnije spojeni u jedan jači zid. Cilj izgradnje bio je zaštita Kineskog carstva od upada nomadskih plemena na njegovu teritoriju. Smenjivale su se dinastije na kineskom prestolu, a zid je sve više jačao. Na njemu su jasno vidljivi različiti stilovi gradnje. Mnogo se gradilo u 3. veku pre nove ere, u vreme vladavine Ćin Ši Huanga, prvog kineskog cara. Osim što je vekovima štitio Kinesko carstvo od neprijatelja (pre svega Huna), zid je imao ulogu „carinarnice“ na putu svile, kao i ulogu „kontrolora“ migracija. Tokom vladavine dinastije Ming, koja je bila na čelu Kine od sredine 14. do sredine 17. veka, duž celog zida izgrađene su stražarnice i staza na vrhu široka 4,5 metara, kojom danas hodaju svi znatiželjni turisti. Sa svim prekidima, može se reći da je Veliki zid građen ukupno oko dva milenijuma. On se nalazi na listi UNESCO-ove svetske kulturne baštine od 1987. godine, a 2007. godine proglašen je jednim od 7 svetskih čuda novog doba.

Dve godine kasnije otkriveno je čak 180 km zida skrivenog u rovovima, rekama i planinama, a 2015. godine otkriveno je još 10 km. Do današnjih dana, ukupna otkrivena dužina Velikog zida je 21.196 km.

Kineski zid – jedini objekat na Zemlji vidljiv iz svemira?

Dužina celog zida iznosi 8851 metar, ali glavni zid čini 2450 metara. Kinezi ga često nazivaju „Nezamislivo dugi zid“. Zbog svoje impozantne dužine i činjenice da je najveća građevina na svetu, u 18. veku javlja se tvrdnja da je Kineski zid vidljiv iz svemira. Kako u tom periodu svemir nije ni bio istražen kao danas, ovo uverenje je lako „palo u vodu“. U čuvenoj rubrici „Verovali ili ne“ Roberta Riplija iz 1932. godine opet se otvara pitanje vidljivosti Velikog zida iz svemira. Iako je ova teza završila u nekim udžbenicima kao potvrđena, definitivno je oborena nakon američke misije Apolo, tokom koje su astronauti potvrdili da zid nije moguće videti sa Meseca. Kada ste na udaljenosti nekoliko hiljada kilometara od Zemlje, na njoj ne vidite ništa osim sfere, prožete oblacima, okeanima i kontinentima. Kada se dovoljno približite da možete videti Kineski zid, uočićete i druge objekte, poput saobraćajnica.

Kako posetiti Kineski zid?

Ture za obilazak Velikog zida najlakše se organizuju iz Pekinga. Potrebno je oko 1,5–2,5 h vožnje. Zid možete obići sa lokalnim vodičem ili u sopstvenoj režiji. Prednost obilaska sa lokalnim vodičem je slušanje zanimljivih priča i upoznavanje sa istorijom zida, a ako idete individualno, proći ćete jeftinije i imati više vremena za fotografisanje na ovoj veličanstvenoj građevini. U tom slučaju, obavezno kupite karte onlajn. Ako budete u prilici da posetite Kineski zid, setite se da je ovde stradalo više od milion ljudi. Kinezi ga, upravo iz tog razloga, nazivaju „najdužim grobljem na svetu“.

Najpoznatiji deo zida i prvi koji je bio otvoren za turiste je Badaling. Pored sekcije Badaling, možete obići još i Huanghuacheng (žuti cvet) okružen jezerom, Nebeske merdevine u sekciji Simatai ili sekciju Jinshaling usred planinskih panorama.

10 zanimljivih činjenica o Kineskom zidu

Već smo nekoliko puta ponovili da je Kineski zid najveća građevina na svetu i to je prva zanimljiva činjenica koju je potrebno da znamo. Šta je još zanimljivo u vezi sa Velikim zidom?

Ukupna poznata dužina Kineskog zida je 21.196 km, što predstavlja polovinu obima naše planete
Najveći deo zida, 8851 km, izgrađeno je u vreme dinastije Ming
Najveća visina zida doseže 14 metara
Kineski zid prostire se na različitim nadmosrkim visinama, od nivoa mora u Laolongtou do 1439 metara nadmorske visine u predgrađu Pekinga – Huanglouyuan
Prostire se kroz 15 regiona Kine
Svake godine ga poseti oko 50 miliona turista
Svega 10% ukupne površine zida je u dobrom stanju, a procenjuje se da je čak 30% zida nestalo usled erozija i ljudskog delovanja
Kraj zida kod mesta Laolongtou po obliku neodoljivo podseća na zmaja koji pije vodu iz mora i naziva se „Glava starog zmaja“, a geografski naziv je Šanhaijski prolaz
Za izgradnju Velikog zida, prvi put u istoriji su korišćena zidarska kolica
Postoji više od 10.000 osmatračnica duž zida

Legenda o Velikom zidu

O Kineskom zdu postoje brojne legende, a jedna o njih je najpotresnija. Ona predstavlja sliku napornog rada kroz koji su prolazili graditelji zida. Tokom izgradnje zida, mobilisan je veliki deo stanovništva. Meng Đijang-nu, čekala je tri godine svog muža da se vrati sa projekta izgradnje Velikog zida. Kada se ni tad nije vratio kući, ona je odlučila da mu odnese novu odeću. Došla je do prelaza Šang-hai i saznala da je njen muž umro od posledica teškog rada i da su njegovi ostaci ugrađeni u zid. Njene suze koje je lila 3 dana, srušile su 400 km zida i ona je pronašla njegove pogrebne ostatke.

Kineski zid ima i simbolički značaj. Himna Kine, koja je nastala 1935. godine, peva o kineskim patriotama koje treba da izgrade novi zid od krvi i mesa i suoče se licem u lice sa neprijateljem.

Ovo su najduži direktni putnički letovi na svetu

Dragan Antić

новембар 4, 2020

Ako često putujete avionom, verovatno ste se nekada zapitali koje su to najduže avionske linije na svetu, koliko dugo traju letovi i kolika je razdaljina u kilometrima. Na pravom ste mestu – u ovom tekstu predstavićemo vam 10 nadjužih putničkih letova koji trenutno funkcionišu.

Uporedo sa razvojem modernih tehnologija, unapređuje se i avio industrija, pa je sve više modela aviona koji su napravljeni da izdrže direktne letove na neverovatno dugim relacijama, a da istovremeno putnicima i turistima bude jednako udobno kao i na kraćim letovima. Tako neki komercijalni letovi današnjice direktno povezuju destinacije međusobno udaljene značajno više od 10 000 kilometara.

Međutim, do ovih odredišta nije moguće putovati sa svih aerodrome. Iako aerodrom u Nišu ima mnogo letova do velikog broja aerodroma širom Evrope, a sa beogradskog aerodroma Nikola Tesla postoji i puno letova do udaljenih destinacija van evropskog kontinenta, iz Srbije nećete moći da letite na najdužim svetskim relacijama.

Samo retki aerodromi i svega nekoliko avio kompanija nude direktne komercijalne letove koji traju 15 sati i duže. Čak sedam od deset avionskih ruta sa liste u ovom tekstu počinju ili se završavaju u SAD-u, a svi osim jednog leta preleću Aziju ili Pacifik, jer su povezani sa Singapurom, Novim Zelandom i Australijom.

I dok će se lista najdužih letova već u narednih nekoliko godina najverovatnije promeniti, jer su već najavljenje linije koje povezuju Brizbejn i Čikago, kao i Sidnej sa Londonom i Njujorkom, u tekstu koji je pred vama, predstavljamo trenutno najduže avionske putničke rute. Pročitajte.

#10 Johanesburg, Južnoafrička Republika – Atlanta, SAD (Delta Airlines)

Američka kompanija sa sedištem u Atlanti, Delta Air Lines, svakodnevno obavlja prevoz putnika direktnim letom između Atlante i Johanesburga. To je deseta najduža putnička avio linija na svetu i jedan od retkih linija koja direktno povezuje Sjedinjene Američke Države i Južnu Afriku.

Let traje u proseku 16 sati i 35 minuta, a udaljenost je 13.581 km. Na ovoj ruti saobraća najveći mlazni avion na svetu Boing 777-200LR, a tokom 2019. godine ostvareno je ukupno 713 letova.

#9 San Francisko – Singapur (United Airlines/Singapur Airlines)

Dve avio kompanije se trenutno takmiče na ovoj liniji dugoj 13.593km i to američki United Airlines i Singapur Airlines. United prevozi prevozi svoje putnike avionom Boing 787 Dreamliner, dok je putnicima koji se operdele za Singapur Airlines na raspolaganju model Airbus A350-900 XWB.

Predviđeno trajanje leta je 16 sati i 40 minuta (Singapur Airlines), odnosno 17 sati i 5 minuta (United Airlines). Ovo je jedina avio linija sa liste koju predstavljamo na kojoj se godišnje ostvari gotovo 2.500 letova.

#8 Njujork, SAD – Manila, Filipini (Philippine Airlines)

Avio linija kompanije Philippine Airlines između Manile i Njujorka, nakon što je uvedena krajem 2018. godine, zamenjujući let za Njujork preko Vankuvera u Kanadi, već je u narednoj, 2019-toj postala redovna.

Nacionalna avio kompanija Filipina za potrebe prevoza putnika na ovoj relaciji koristi letelice Airbus A350-900. Relacija ima dužinu od 13.690 km, a prema predviđenom redu letenja potrebno je 16 i 50 minuta vožnje avionom da bi se iz Manile doletelo u Njujork.

#7 Dalas – Sidnej (Qantas)

Kompanija Qantas jedina drži direktnu avionsku liniju između Dalasa i Sidneja, i to je najduži let iz središnjeg dela SAD-a, za koji se koristi avion Airbus A380-800. Australijski avio prevoznik je uveo ovu liniju još 2011. godine, a u periodu između 2013. i 2016. godine to je bila zvanično najduža avio ruta na svetu.

Manje od decenije kasnije, ona je pala na sedmo mesto na listi najdužih avionskih linija na svetu, pošto su savremene tehnologije u izradi aviona omogućile proizvodnju modela koji mogu da prevoze putnike na još dužim relacijama. Inače, vremensko trajanje leta je 17 sati i 15 minuta, a dužina relacije je 13.808 km. U 2019. godini Qantas je ostvario 636 letova na ovoj relaciji.

#6 Hjuston – Sidnej (United Airlines):

Direktna avio linija između Hjustona i Sidneja je najduža ruta koju trenutno drži United Airlines, jedan od vodećih američkih avio prevoznika, a ruta je pokrenuta u 2018. godini. Njena dužina iznosi 13.834 km, što je samo samo 29km više u odnosu na prethodnu linijiu sa ove liste između Dalasa i Sidneja koju organizuje australijski prevoznik Qantas.

United Airlines je na ovoj relaciji prošl godine ostvario 530 letova, i to avionima Boing 787-9 Dreamliner. Putovanje avionom od Hjustona do Sidneja po predviđenom redu letenja traje 17 sati i 30 minuta.

#5 Los Anđeles – Singapur (Singapur Airlines)

Nakon što je svoju avionsku flotu unapredio avionima Airbus A350-900XWB, Singapur Airlines je nastavio sa direktnim prevozom putnika na relaciji između Singapura i Los Anđelesa. Dužina leta između Singapura i Los Anđelesa je 17 sati i 50 minuta, a dužina rute iznosi 14.114 km. Tokom 2019. godine, Singapur Airlines je ostvario ukupno 1.034 leta na ovoj relaciji.

Tokom 2019. godine na liniji dugoj 14114km napravljeno je ukupno 1034 leta koji mogu trajati od 17 do 18 sati, zavisno od doba godine u kome se leti i vremenskih uslova.

#4 Okland, Novi Zeland – Dubai, Ujedinjeni Arapski Emirati (Emirates Airlines)

Okland je najudaljenija destinacija za većinu bliskoistočnih aviokompanija, a u tu grupu spada i Emirates Airlines, najveći avio prevoznik iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, koji je 2016. godine počeo sa prevozom putnika iz Dubaija do glavnog grada Novog Zelanda.

Za potrebe prevoza putnika na ovoj relaciji dugoj 7.664 nautičke milje, odnosno 14.201 km, koriste se avionic Airbus A380-800, a predviđeni vremenski interval trajanja leta je 17 sati i 5 minuta. U 2019. godini obavljeno je 710 letova na ovoj relaciji.

#3 Pert, Australija – London, Velika Britanija (Qantas)

Nacionalna i najveća avio kompanija Australije Qantas je ovu liniju pokrenula 2018. godine čime je let na relaciji Pert – London postao prva redovna avio linija koja povezuje Australiju i Veliku Britaniju. Takođe, otvaranjem ove linije putnicima iz gradova istočne Australije, uključujući Sidnej, Melburn I Brizbejn, omogućeno je da putuju do glavnog grada Velike Britanije bez presedanja.

Vreme trajanja leta predviđeno je na 17 sati i 20 minuta, a dužina relacije je 14.500 km. Tokom 2019. godine Qantas je ostvario 730 letova između Perta i Londona.

#2 Doha, Katar – Okland, Novi Zeland (Qatar Airways)

Najduža ruta bliskoistočne kompanije Qatar Airways počinje u Dohi, glavnom gradu Katara i završava se u Oklandu, najvećem gradu Novog Zelanda. Dužina relacije iznosi 7.843 natuičke milje, odnosno 14.535km. Na ovoj avio liniji putnici se prevoze Boingovim avionima tipa 777-200LR, a predviđeno vreme leta na ovoj ruti je 17 sati i 40 minuta. Qatar Airways je na liniji Doha-Okland 2019. godini ostavrio 721 let. Zanimljivo je istaći da avioni koji pokrivaju ovu rutu prolaze kroz čak 10 vremenskih zona!

#1 Sinagapur – Njujork (Singapur Airlines):

Titula najduže avionske rute na svetu pripada vazdušnoj liniji između dve svetske metropole – Singapura i Njojorka (aerodrom Njuark Liberti), koju drži avio kompanija Singapur Airlines. Dužina relacije je 15.353 km (8.277 nautičkih milja), a predviđeno vreme trajanja leka je 17 sati i 50 minuta.

Kompanija Singapur Airlines je prethodno na ovoj ruti prevozila putnike avionima A340-500 sa predviđenim vremenom leta od 18 sati i 50 minuta. Međutim, 2013. godine letovi su ukinuti zbog povećanja troškova izazvanih poskupljenjem goriva, ali je ponovo otvorena 2018. Godine, nakon što su se stekli uslov da se za prevoz putnika koristi ekonomičniji avion Airbus A350. Tako je Singapur Airlines učinio ovu rutu finansijski isplativom, i putnicima stavio na raspolaganje mogućnost izbora između poslovne i premijum ekonomske klasa. Pod zastavom singapurske avio kompanije u 2019. godini izvedeno je ukupno 728 letova na ovoj relaciji.

Kako stići do manastira Tumane brzo i lako?

Predrag Konatarević

октобар 29, 2020

Pred vama je detaljan vodič do manastira Tumane. Svakog vikenda, ovde svraćaju turisti iz raznih delova sveta i vi možete biti sa njima!

Udaljen je na samo devet kilometara od Golupca i prelepe tvrđave, koja je jedna od najpopularnijih u našoj zemlji.

U podnožju visokih golubačkih planina, skriven je manastir koji je idealan za mirno popodne sa porodicom ili prijateljima. Manastir Tumane ima kulturno-istorijsku vrednost, ali i duhovnu, u šta ćete se uveriti čim priđete blizu ovom velelpnom zdanju.

Manastir Tumane osvojiće vas lepotom, spokojem i tišinom.

Kako stići do manastira Tumane?

Manastir Tumane nalazi se na desetak kilometara od Golupca. Ako dolazite na kratak izlet, obavezno posetite Golubac i čuvenu tvrđavu koja je otvorena za posetioce. Na ovom mestu, možete da uživate na šetalištu uz Dunav. Da biste iz Beograda stigli do Golubca, a kasnije i do manastira Tumane, biće vam potrebno oko sat i po vremena vožnje.

Kada krenete iz Beograda, idete putem E-75, kada izađete iz glavnog grada, skrećete na isključenju za Požarevac. Ovde ćete platiti i putarinu koja košta oko 200 dinara. Posle 16km, videćete istaknutu tablu za Golubac. Sada se nalazite na magistrali Požarevac-Veliko Gradište-Golubac-Donji Milanovac, i sada treba da vozite tom magistralom 48 kilometara. Putokazi su uredno naslagani pored puta, tako da nema šanse da pogrešite put.

Vožnja je prijatna i uglavnom nisu velike gužve na putevima, pa će vam put biti prijatan i udoban.

Manastir Tumane je udaljen od Beograda 130 kilometara i bićete na željenoj destinaciji za manje od dva sata. Ako ne idete do tvrđave, do manastira ćete stići tako što ćete ići putem preko Požarevca, a put zatim vodi ka Sredinjevu, pa sve do sela Maleševo, gde ćete i ugledati putokaz koji će vas odvesti do samog manastira. Put je asfaltiran sve do ulaska u manastir. Ispred je parking gde možete da ostavite svoj automobil.

Kada je najbolje vreme da posetite manastir?

Zbog sve većeg broja turista koji posećuje manastir, ako želite da odslušate liturgiju, treba da dođete pola sata pre samog služenja liturgije. Vikendom i praznicima, liturgija počinje u 9 časova. Jutrenje se obavlja svakoga dana u 6 časova. Večernje liturgije su leti u 17 časova, a zimi u 18 časova.

U manastiru se održava i čitanje molitve za zdravlje, svakog dana, od 9 do 17 časova.

Po čemu je poznat manastir Tumane?

Manastir Tumane poznat je po velikim čudima. Iskustva vernika pokazuju kako im je boravak u manastiru veoma prijao i da su se molitve ostvarivale. Ovde dolaze ljudi iz svih krajeva države. Drugačije se naziva i Đerdapski Ostrog i jedan je od najvećih pravoslavnih svetinja u našoj zemlji.

Ovo zdanje poznato je i kao kosovski zavet koji se vezuje za ranjavanje Svetog Sinaita Zosima i junaka Miloša Obrenovića. Manastir je pravoslavni biser koji vredi obići.

Postoji i jedna legenda iz 20. veka koja govori o tome kako su u manastir došle dve devojčice i obe su bile veoma bolesne. Sveti Zosim im je pružio utehu. Jedna je bila potpuno slepa, a druga je bila nepokretna. Obe su otišle zdrave, jedna je progledala, a jedna prohodala. Ova legenda prepričavala se godinama, a i dan danas ljudi veruju u moć svetog Zosima, pa zato i dolaze da baš na ovom mestu potraže utehu, pomoć i mir.

O čudima svedoče i savremeni ljudi koji odlaze u manastir, moleći se za sebe i svoje bližnje.

Manastir Tumane jedan je od najlepših srpskih manastira

Manastir Tumane krasi netaknuta priroda. Uživaćete u mirisu okolnih šuma i osetićete svež vazduh koji se širi ovim predelom. Koliko god da ljudi ima u manastiru, oseća se mir i ne čuje se galama. Ako ste u potrazi za spokojem, za jednim mirnim i ispunjenim danom, obavezno posetite manastir i izvojite vreme za sebe.

Ovo zdanje je zidano još u 14. veku, baš uoči Kosovskom boju i posvećen je arhangelu Gavrilu. Izgrađen je u srpsko-vizantijskom stilu i zadužbina je Miloša Obilića. Njegov naiv potiče od reči“ostavi“, odsnosno „tu mani“. „Tu mani zdanje manastira“ govorio je davno knez Lazar i tu poruku preneo Miloš. Postoji još jedna verzija koja govori o nastanku imena manastira, a to je da je Miloš ranio Zosima, nenamerno i nosio ga je na leđima da mu pomogne, ali je Zosim rekao: „Tu me mani da umrem“.

Manastir nije oduvek bio u ovom izdanju. Tokom Prvog i Drugog srpskog ustanka, manastir je bio u potpunosti uništen. Bio je spaljen i urušen, pa ponovo izgrađen 1924. godine. Posle 12 godina, pronađene su mošti svetog Zosima, koje su i dan danas sačuvane i izložene su ispred oltara.

Manastir Tumane – mesto koje nudi spokoj

Manastir Tumane upoznaće vas sa spokojem koji se retko oseti. Boravak u ovom manastiru pružiće vam utehu i radost. Veliki umovi posećivali su manastir u potrazi za duhovnim razvojem i mirom. U okviru manastura postoji i gostionica, gde se ništa ne plaća novcem. Kao prilog, možete ostaviti dobrovoljni prilog, a on se koristi za obnovu manastira.

Jela su u skladu sa crkvenim pravilima. Nekada je na meniju ribu, nekad kuvano jelo, u posnim danima se služi posna hrana. Tu su i kolači sa dugogodišnjom, monaškom tradicijom. U gostionici se možete poslužiti i rakijom i vinom, kajmakom i sirom, domaćim sokovima.

U ovaj manastir svraćaju hodočasnici, turisti, ali i ljudi koji žele da oplemene svoje duhovno iskustvo i bliže se povežu sa našom verom i sa Bogom. Odavde ćete izaći nasmejani, spokojni, sa osećajem da je sve u redu i da uvek postoji neko ko brine o vama, šta god da se desi.

Nadamo se da ćete uživati u lepom i ispunjenom danu u manastiru Tumane! Izaberite jedan sunčani dan i posvetite ga sebi. Ne zaboravite da svoju iskrenu molitvu uputite Gospodu, jer se na ovom mestu događaju čuda!

1...535455...80 Page 54 of 80